IRIS ŽEŽELJ: U teorijama zavere sve ide po planu

"Kao što su negativne vesti atraktivnije od pozitivnih, tako su i 'alternativne' verzije događaja atraktivnije od zvaničnih"

26. dec 2020

Posebno je opasno kada ljudi s ekspertizom u jednoj oblasti nastupaju kao „univerzalni eksperti“ i interpretiraju i prenose znanja iz oblasti u kojima su zapravo laici, kao i publika – kaže psihološkinja dr Iris Žeželj, vanredna profesorka Filozofskog fakulteta u Beogradu, u razgovoru o neodoljivoj zavodljivosti teorija zavere na koje skoro niko nije imun.

Fatalni HAARP, “ubačeni” virus, lažna pandemija, čipovanje vakcinama, kemtrejls…Odakle izviru sve te teorije zavere i koliki bi bio spisak ako bismo nabrajali samo one aktuelne, ne osvrćući se na bližu i dalju prošlosti? Svež je slučaj masovnog oduševljenja izazvanog diverzijom kojom je ime Fejsbuk grupe “Ravna Zemlja” promenjeno u “Okrugla Zemlja”.

Mnogi od nas su potrčali da zaključe kako je, u stvari, lako nasamariti ljude koji u 21. veku veruju da žive na ravnoj ploči. Razgovor s psihološkinjom dr Iris Žeželj, vanrednom profesorkom na Katedri za socijalnu psihologiju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, započinjemo upravo pitanjem da li je, grubo rečeno, glupost preduslov za prihvatanje teorija zavere.

Najlakše bi bilo otpisati teoretičare zavere kao naivne i neinteligentne i tako ih marginalizovati. Istraživanja u svetu i kod nas, međutim, ne pronalaze veze između inteligencije i obrazovanja i verovanja u teorije zavere; teorije zavere nisu karakteristične ni za jednu sociodemografsku grupu – jednostavno, ušle su u mejnstrim i jednako su prisutne u svim slojevima društva – objašnjava naša sagovornica.

Na reprezentativnim uzorcima pokazuje se da više od 90 odsto populacije veruje barem u jednu teoriju zavere, a da najbolje možemo predvideti sklonost ka verovanju u jednu teoriju zavere verovanjem u drugu, koliko god bile različitog sadržaja. Kada razgovaram s ljudima o teorijama zavere primećujem da su skloni da osuđuju teoretičare zavere sve dok ne stignemo do narativa u koje sami veruju i ne smatraju ih teorijom zavere – zavera jednog čoveka je istina drugog.

Kada govorimo o psihološkim motivima koji stoje iza teorija zavere, to su obično potreba za izvesnošću i kontrolom – teorije zavere nam daju objašnjenja za događaje koji nas uznemiravaju ili plaše, a bilo kakvo objašnjenje bolje je od nikakvog; bilo kakva izvesnost bolja je od slučaja.

Uprkos kritičnosti prema teorijama zavere, istorija nas uči da zavere postoje. Koje su ključne razlike između teorija zavere i zavera?

Činjenica je da su zavere postojale kroz istoriju i da i dalje postoje. Mogu se, međutim, uočiti važne razlike između zavera i teorija zavere. Uspešne zavere su obično vezane za jedan događaj, dok su teorije zavere često „superzavere“ i imaju za cilj da objasne odnose moći u svetu – kako se odluke o važnim pitanjima zapravo donose u tajnosti i kontrolišu naše živote a da toga nismo svesni. U prave zavere uključena je ograničena grupa zaverenika, dok se u teorijama zavere obično podrazumeva da su stotine ili čak stotine hiljada ljudi uključene u manipulaciju i prikrivanje istine.

Tako, da bismo verovali u to da je Zemlja ravna, treba da pretpostavimo da uspešno međusobno sarađuju naučnici, vlade i institucije različitih zemalja s različitim partikularnim interesima, sve aviokompanije, sva osiguravajuća društva i njihovi zaposleni, i to tako uspešno da već decenijama uspevaju da sakriju istinu od ostatka sveta. Na kraju, prave zavere, kao i sve ljudske tvorevine, nisu savršene – obično imaju i neke nenamerne posledice. Teorije zavere za ovo ne ostavljaju prostora – u njima sve ide po planu moćnih zaverenika, nema mesta za slučajnost ili grešku.

Nedavno su istraživači naše laboratorije preveli priručnik o teorijama zavere koji je rezultat rada ne jednom evropskom projektu, i dostupan je za preuzimanje ovde, za sve radoznale.

Stigmatizacija teorija zavere je relativno nova pojava? Da li se delom i time može objasniti to da visokoobrazovani ljudi, ljudi iz naučnih i akademskih krugova doprinose širenju teorija zavere?

Obrazovanje, kao što istraživanja pokazuju, nije preterano efikasan štit protiv verovanja u teorije zavere. Po mom sudu, međutim, posebno je opasno kada ljudi sa ekspertizom u jednoj oblasti nastupaju kao „univerzalni eksperti“ i interpretiraju i prenose znanja iz oblasti u kojima su zapravo laici, kao i publika. Tako se razne poluinformacije, lažne vesti ili konspiratorni sadržaji mogu zaogrnuti tom lažnom ekspertizom i delovati kredibilnije.

Šta je fenomen „zavera bez teorije“ i kako je on povezan s razvojem interneta?

Iako i dalje postoje dobro obavešteni teoretičari zavere koji veruju u zamršene narative i obaveštavaju se o predmetu svog verovanja iz najraznovrsnijih izvora, pa o tome zapravo znaju više od prosečnog „nezaverenika“, oni su u suštini malobrojni. Mnogo su brojniji oni koji veruju u takozvane „zavereničke glasine“, imaju slutnje o tome da stvari nisu onakve kakvim se čine, a nisu o tome mnogo čitali, ne umeju da obrazlože ni elaboriraju zbog čega se događaji odvijaju onako kako se odvijaju – jednostavno, neodređeno sumnjaju u većinu zvaničnih verzija događaja.

Smatra se da tom stanju umnogome doprinosi internet gde su sadržaji dati u kraćoj formi, pojednostavljeni, bez slojevitosti. Mi, međutim, i dalje imamo iluziju obaveštenosti – neko ko je pogledao desetine YouTube videa ili ispratio na stotine tvitova za sebe smatra da vlada određenom oblašću. Tako se prenose krnje, pojednostavljene teorije zavere, koje često nisu više od nagoveštaja („vidite šta nam rade“, „ne budite naivni da verujete šta vam se kaže“, „sve su to interesi moćnika“), ali ostavljaju utisak da onaj ko ih prenosi zna nešto što drugi ne znaju.

Može li se proceniti u kojoj meri je bujanje teorija zavere vođeno komercijalnim interesima? Nedavno je dokumentarni film „The Social Dilemma“ usmerio ogromnu pažnju javnosti na to da je prosto „algoritam takav“ da podstiče širenje sadržaja koji su „unosniji“, a to su lažne vesti, dezinformacije, teorije zavere…

Kao što su negativne vesti atraktivnije od pozitivnih, tako su i „alternativne“ verzije događaja atraktivnije od zvaničnih. Vesti koje su emotivno nabijene ili izazivaju moralno zgražavanje imaju mnogo više šansi da budu podeljene od neutralnijih ili umerenijih. Algoritam društvenih mreža još više favorizuje takve sadržaje tako da oni bivaju dvostruko privilegovani. Uz to, ljudi ostaju u svojim „informacionim balonima“ i najčešće komuniciraju s istomišljenicima, izloženi su vestima u koje već veruju, što dodatno osnažuje prvobitna verovanja i osećaj da su ona istinita.

U pomenutom dokumentarcu profesorka Šošana Zubof kaže, parafrazirano, da je društvo zabranilo trgovinu ljudima i drogom, pa bi tako i „internet tržište“ moralo da pretrpi znatno striktniju regulaciju. Kako se suprotstaviti teorijama zavere, a ne ugroziti slobodu govora?

Neke teorije zavere nemaju očigledne štetne posledice, dok druge mogu da vode političkoj pasivnosti („zašto bih protestovao/glasao kad se odluke donose negde drugo“), smanjenju volje za pro-ekološkim angažmanom, volontiranjem ili zdravstveno štetnim ponašanjima (izbegavanju pregleda kod lekara, nepridržavanju preporuka, pribegavanju neproverenim alternativnim tretmanima).

Sve su glasniji oni koji smatraju da njihovo širenje treba striktnije regulisati. To, međutim, može da znači cenzuru nepoželjnih sadržaja. Neki od modela koji se sada testiraju podrazumevaju da se korisnik obavesti da su sadržaj kome želi da pristupi kao netačan označili nezavisni izvori, a da korisnik ima izbor da tom sadržaju ipak pristupi, uprkos obaveštenju. Nevolja je, međutim, u tome što ljudi skloni verovanju u teorije zavere po definiciji sumnjaju u nezavisnost izvora, pa time i u oznaku „neistina“ koja stoji uz različite vesti. Zbog toga je teorije zavere teško razbiti direktnom konfrontacijom (suočavanjem s činjenicama), već je potrebno razumeti motive onih koji u njih veruju.

Na koncu, imate li „omiljenu“ teoriju zavere?

Ako treba da biram, najzanimljivije mi je verovanje da je Zemlja ravna, pre svega zbog toga što se to verovanje u principu da eksperimentalno proveriti. U odličnom dokumentarcu „Behind the Curve“, najzagriženiji članovi zajednice ravnozemljaša čine upravo to – pokušavaju da dokažu da ne postoji zakrivljenost zemlje, služeći se naučnim eksperimentima. Iako podaci do kojih dolaze ne idu u prilog njihovom uverenju, naprotiv, to ih ne obeshrabruje da dalje pokušavaju.

Osim toga što je psihološki zanimljivo posmatrati kako ljudi iskrivljuju činjenice tako da odgovaraju njihovim uverenjima, zanimljivo je posmatrati i kako oni pokazuju izvesnu naučnu radoznalost i želju da aktivno saznaju. Uz to, zajednica ravnozemljaša je posebna zbog toga što je to verovanje toliko udaljeno od zvaničnog da su članovi upućeni jedni na druge (druže se, zabavljaju, venčavaju), a ostatak sveta smatraju drugom, tuđom zajednicom. U to smo mogli da se uverimo pre neki dan, kada je došlo do već čuvene diverzije u Fejsbuk grupi Ravna Zemlja, a članovi se pitali ko je pustio „globusare“ (alternativno „globunjare“) u grupu.

(Istinomer, Foto: Privatna arhiva)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Lovely Jubbly
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga