INTERVJU – TOMISLAV ŽIGMANOV: Da predsednik Srbije, ma ko to bio, prisustvuje komemoraciji stradanja Hrvata u Sremu

Srbi u Hrvatskoj u boljem položaju od Hrvata u Srbiji

11. avg 2020

U bliskoj budućnosti bih želeo videti da predsednik Republike Srbije, ma ko bio na toj funkciji, prisustvuje komemoraciji stradanja Hrvata u Sremu, u Kukujevcima, Hrtkovcima ili Slankamenu,istakao je predsednik Demokratskog saveza vojvođanskih Hrvata Tomislav Žigmanov u intervjuu za Autonomiju. Komentarišući to što su potpredsednici Vlade Hrvatske Boris Milošević i Tomo Medved, koji je i ministar hrvatskih branitelja, prisustvovali obeležavanju akcije „Oluja“, a zatim i pomenu ubijenim Srbima u selu Grubori, Žigmanov je rekao da u tim činovima prvo vidi istorijski iskorak u odnosima između državnih organa Republike Hrvatske i  tamošnje srpske zajednice spram događaja iz 1990-ih što je, po njegovoj oceni, posledica uznapredovanih procesa u politici suočavanja s prošlošću u Hrvatskoj, te odgovornosti političkih elita hrvatskog i srpskog naroda i njihove spremnosti da se traumatično istorijsko nasleđe počne razrešavati na obostrano zadovoljstvo.

– Na žalost, u gestovima o kojima govorim ne vidim nikakve promene u odnosima između Republike Srbije i Republike Hrvatske! Štaviše, moglo se primetiti da se na tako nešto, čak i u delu predstavnika najviših službenih vlasti u Srbiji, barem kada je reč o gestu ministra Miloševića, ne gleda s odobravanjem, već vrlo oštro prigovara i to na način da se pokušava mešati u unutrašnjopolitičke odnose u susednoj suverenoj državi, što onda zacelo teško može biti početak, kako ste naveli, „promene odnosa između Hrvatske i Srbije“.

Imali ste sastanak s Miloradom Pupovcem prošle godine, srpske stranke iz Hrvatske su osudile antihrvatske grafite u Novom Sadu, Vi ste osuđivali u više navrata nasilje protiv Srba, uključujući ono u Uzdolju… Koliko vaš međusobni odnos može da relaksira odnose između dve države?

– Tako nešto držim minimalnim za svakog autentičnog demokratu kada je reč o iskazivanju solidarnosti povodom žrtava bilo kakvog oblika diskriminacije. I u tome smo kolega Pupovac i ja saglasni, a naši susreti, koji su redovni, održavaju se u duhu takvih temeljnih vrednosti demokratije. Oni su, inače, tek kockica u mozaiku višegodišnje bogate i plodne saradnje između kulturnih, informativnih i sportskih društava Hrvata iz Vojvodine i Srba iz Hrvatske. Na tako nešto smo itekako ponosni i prava je šteta što te naše geste i pozitivna iskustva koja ostvarujemo nemaju više uticaja i pozitivnih posledica na relaksiranje odnosa između dve države.

Da li ste zadovoljni međusobnom saradnjom i odnosima Hrvata iz Srbije i Srba iz Hrvatske? Da li države u kojima živite podržavaju takvu saradnju?

I više sam nego zadovoljan! Hrvatsko nacionalno vijeće i Srpsko narodno vijeće imaju uspostavljenu komunikaciju, na susretima razmenjuju iskustva te dogovaraju zajedničke programe saradnje. U području kulture, razmenjujemo publikacije, srpska kulturna društva učestvuju na priredbama koje priređuju hrvatska društva ovde u Vojvodini, i obratno. I u području nauke imamo određenih zajedničkih aktivnosti – svake godine učestvujemo u stručnom skupu o hrvatsko-srpskim odnosima u Golubiću kraj Obrovca. Hrvatske institucije u Srbiji redovno primaju nedeljnik „Novosti“ kao što srpske institucije u Hrvatskoj dobijaju nedeljnik „Hrvatska riječ“.

Mladi Hrvati iz Vojvodine i mladi Srbi iz Hrvatske ostvarili su nekoliko zajedničkih prekograničnih projekata. Fudbalske reprezentacije naših manjina takođe imaju redovne prijateljske utakmice. Kada je reč o podršci, ona je postojala i dalje postoji, no još uvek ne sistemski i dosledno sa svih nivoa vlasti. Kada je reč o finansiranju naše saradnje, nema podsticaja iz budžeta, a beležimo i neizvršavanje datih obećanja: recimo deo troškova za održavanje prijateljske fudbalske utakmice između reprezentacije Srba iz Hrvatske i Hrvata iz Srbije, koja je održana u Tavankutu 15. juna prošle godine, još uvek nije pokriven, premda je Ministarstvo za omladinu i sport obećalo uplatiti 250.000 dinara. Politička, pak, podrška, koja takođe postoji, ponekad računa na instrumentalizaciju naše saradnje u pogledu ukupnih hrvatsko-srpskih odnosa.

Srbi u Hrvatskoj imaju potpredsednika vlade, Hrvati u Srbiji nemaju nikog na državnoj funkciji, ostali su čak i bez poslanika u Vojvodini. Je li to pravi pokazatelj stepena demokratije u svakoj od država?

– I još 11 dožupana i još četrdesetak donačelnika ili načelnika opština i dogradonačelnika to jest gradonačelnika! Jer, ne treba izgubiti iz vida i zastupljenost u telima regionalnih i lokalnih vlasti, što je posledica instituta zajamčenih mandata. No, u vezi sa tim , treba reći da se Srbi u Hrvatskoj i Hrvati u Srbiji nalaze u, strukturalnom i formalnom smislu, u nejednakom položaju. Najpre, pristojna konsolidovana demokratija, stepen vladavine prava, nezavisnost i funkcionalnost institucija, ustavna pozicioniranost manjinskih prava i prateći institucionalni aranžmani, na kraju i uključenost u procese odlučivanja, kao i razvijenost manjinskih prava i finansijska sredstva koja su na raspolaganju za ostvarenje istih, daleko su povoljniji faktori kada je reč o Srbima u Hrvatskoj! Pri tome mi, naravno, ne pada na pamet negirati da se u svakodnevnom životu građani srpske nacionalnosti u Hrvatskoj suočavaju s problemima, s kršenjem ljudskih prava i s neostvarivanjem manjinskih prava.

S druge strane, Srbija je država zakasnele i još uvek nedovršene tranzicije, s deficitima u vladavini prava i funkcionisanju nezavisnih institucija, o čemu svedoče izveštaji o napretku Srbije u evropskim integracijama relevantnih institucija Evropske unije, regulisanje manjinskih prava rešeno je uz veliki broj problema i nedostataka, a prateći institucionalni aranžmani ni na koji način nisu rešili pitanje manjinske samouprave i učestvovanja predstavnika nacionalnih manjina u procesima donošenja odluka, dok su finansijska sredstva s kojima hrvatska zajednica u Srbiji raspolaže u odnosu na srpsku u Hrvatskoj nekoliko desetina puta manja. To, onda, i u strukturalnim pitanjima jednakosti stavlja Hrvate u nepovoljniji društveni položaj po celom nizu pokazatelja u odnosu na Srbe u Hrvatskoj.

Je li to možda potvrda optužbi iz redova hrvatske zajednice da ste Vi, preko DSHV-a, monopolizovali društveno-političku borbu Hrvata u Srbiji? Je li izborni neuspeh DSHV-a postao tako i neuspeh hrvatske zajednice?

– Recite mi, molim Vas, kako to neki pojedinac može monopolizovati „društveno-političku borbu Hrvata u Srbiji“? To bih baš voleo znati! Za tako nešto je potrebna ogromna moć i totalitarne političke težnje koje se onda i realizuju, no to u jedinoj relevantnoj političkoj stranci Hrvata u Srbiji ne postoji! Da ima, to bi verovatno bilo sankcionisano – kako od strane države, tako i od građana hrvatske nacionalnosti u Srbiji! A njih ne treba podcenjivati… Čuo sam, istina, da neki pojedinci, koji su u „redovima hrvatske zajednice“ neprepoznatljivi, s vremena na vreme iznose svoje površne stavove, no oni nemaju utemeljenje u realnosti. Recimo, i to o „izbornom neuspehu“ DSHV-a! Jer, prvo se mora znati da u Srbiji krajem juna ove godine nije bilo izbora, barem ne u smislu kako to demokratija podrazumeva.

Nema zajedničkog jezika

Kakav je Vaš stav o Deklaraciji o zajedničkom jeziku? Šta mislite, koji su njeni stvarni dometi?

– O tomu je rečeno i napisano dosta, a ja bih tek skromno doznačio – zajedničkog jezika, bez obzira kako to i ko sve to priželjkivao, očito nema niti ga može biti. Ima jezika koji su, u lingvističkom smislu, veoma slični, štaviše međusobno su i razumljivi. No, oni, vezani uz različite narodne i državne subjekte, uz vlastite istorijske mene i razvoje, u sociolingvističkom smislu imaju pravo koristiti onda i takva imena. To, naravno, ne znači da kreativnih suodnosa i saradničkih aktivnosti ne treba biti među onima koji se tim jezicima služe, čemu i sam dajem svoje skromne prinose, no krajnji dometi ipak ne mogu završiti u jednom, pa makar on bio imenovan „zajedničkim“, jeziku.

Zašto na autobuskoj stanici u Subotici piše „autobusni kolodvor“, iako se ovde nikada nije tako govorilo? Kojim Vi jezikom govorite?

– Ko je to rekao da se ovde nije i tako govorilo? Jesu li oni čitali dnevnik „Hrvatska riječ“ koji je izlazio nakon Drugog svetskog rata? Listove Hrvata iz Subotice između dva svetska rata? Dela Petka Vojnića Purčara? Možda se tako nije govorilo jedno vreme, jer je bilo onemogućivano… A govorim i pišem jezikom naroda kojem pripadam. On se, pak, naziva hrvatski.

Na obeležavanju kojeg događaja važnog za hrvatsku zajednicu (ne protokolarnog) u Srbiji biste voleli da vidite visoke državne zvaničnike Republike Srbije?

– U Kukujevcima ili Hrtkovcima ili Slankamenu ili… na javnoj komemoraciji stradanja Hrvata u Sremu predsednika Republike Srbije, ma ko to bio.

Pre nekoliko dana susreli ste se s premijerom Vlade Hrvatske Andrejem Plenkovićem. Kakav je njegov stav o izbornom neuspehu hrvatske zajednice? Je li bilo reči o konkretnim rešenjima koja bi Hrvatima u Srbiji omogućila položaj sličan onom koji imaju Srbi u Hrvatskoj?

– Jasno je i ovoga puta rečeno – reciprocitet kada je reč o načinu političke participacije nacionalnih manjina! Konkretno, Republika Hrvatska očekuje da Republika Srbija primeni član 9. Međudržavnog sporazuma o međusobnoj zaštiti manjina iz 2004, u kojem se Srbija obavezala Hrvatima osigurati političku zastupljenost u predstavničkim telima na svim nivoima vlasti, dakle republička, pokrajinska i lokalna, te i u izvršnoj vlasti na lokalnom nivou! Tek nakon toga moći će se govoriti o nečijim neuspesima.

Vojislav Šešelj više nije u parlamentu, ali umesto njega tu je sada Svetozar Andrić, osumnjičen za ratne zločine i osnivanje logora u BiH. Šta Vam to govori?

– Da u Srbiji nema pozitivnih posledica politika suočavanja s prošlošću te da je Srbija još uvek država nekonsolidovane demokratije, koja svoj pravni poredak ne gradi na vrednostima Evropske unije.

Dalibor Stupar (Autonomija, foto: UDS)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Razbibriga
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga