Ima li razlike između srpske opozicije i vlasti u odnosu na genocid u Srebrenici?

Vuletić: O Srebrenici je sramota kalkulisati. Ovde se kaže da nije bio genocid nego strašan zločin. Pa šta to znači? Šta znači strašan zločin? Sud je doneo jasnu presudu da se radi o genocidu.

19. sep 2021

Tema najnovijeg Mosta Radija Slobodna Evropa bila je kakav je odnos srpske opozicije prema susednim država u regionu. Sagovornici su bili Izabela Kisić, izvršna direktorka Helsinškog odbora za ljudska prava Srbije, i Zoran Vuletić, predsednik Građanskog demokratskog foruma iz Beograda.

Bilo je reči o tome kako je opozicija reagovala na sukobe u Crnoj Gori povodom ustoličenja mitropolita Srpske pravoslavne crkve Joanikija, kakav je njen odnos prema Miloradu Dodiku i njegovom zalaganju za izdvajanje Republike Srpske iz Bosne i Hercegovine, da li podržava Vučića u negiranju genocida u Srebrenici i zašto Demokratska stanka više ne pominje deklaraciju Skupštine Srbije iz 2010. godine kojom se prihvata presuda Međunarodnog suda pravde o genocidu u Srebrenici za čije je usvajanje najzaslužnija ta stranka.

Razgovaralo se i o tome kakav je odnos opozicije prema projektu “srpskog sveta”, kako opoziciona desnica optužuje Vučića da će po nalogu međunarodnih moćnika priznati Kosovo, kao i o tome da li opozicija ne kritikuje nacionalističku politiku prema susedima zato što veruje da su birači do te mere indoktrinirani propagandom režima da bi svaka kritika te politike značila gubitak glasova.

Omer Karabeg: Nedavno je u Crnoj Gori povodom ustoličenja mitropolita Srpske pravoslavne crkve Joanikija došlo do oštrih podela između prosrpskih i procrnogorskih snaga. Kako se srpska opozicija ponašala u toj situaciji?

Izabela Kisić: Nisam čula neke reakcije srpske opozicije povodom radikalizacije u Crnoj Gori, ali kada su pobedile partije, koje su sada na vlasti u Crnoj Gori, ovdašnja opozicija je to dočekala s velikim oduševljenjem. Sećam izjave Vuka Jeremića koji je rekao da je to pitanje državnog i nacionalnog identiteta i da sa tog polazišta treba da zajedno nastupaju i vlast i opozicija.

Mislim da opozicija nema nikakav analitički prilaz onome što se dešava u Crnoj Gori. Ona jako pojednostavljuje stvari i predsednika Đukanovića isključivo posmatra kao korumpiranog lidera koji je dugo na vlasti, a potpuno zanemaruje druge veoma važne aspekte kao što su budućnost Crne Gore, da li će ona ići u pravcu evropskih integracija, kakvi će biti njeni odnosi sa Srbijom.

Dok je ceo region izrazio veliku zabrinutost zbog onoga što se dešavalo u Crnoj Gori povodom ustoličenja mitropolita Joanikija, srpska opozicija je ćutala. Ona nikada ne dovodi u pitanje ponašanje Srpske pravoslavne crkve. Za nju je to nedodirljiva institucija. A Srpska pravoslavna crkva ima veoma značajnu ulogu u destabilizaciji regiona kakvu je imala i osamdesetih godina kada je u Srbiji počeo nacionalistički i populistički pokret čija je ideologija dovela do ratova i zločina u bivšoj Jugoslaviji.

Zoran Vuletić: Našem političkom establišmentu Srpska pravoslavna crkva dođe kao vrlo zgodan argument da zavede građane u promociji negiranja Crne Gore kao države i Crnogoraca kao naroda. Po svim televizijama sa nacionalnim frekvencijama, a nažalost i na opozicionim, dominiraju analitičari i istoričari koji dokazuju da je crnogorska nezavisnost privremena i najavljuju pobedonosnu bitku na popisu stanovništva.

Deo opozicije, koji ima uticaj na opozicione televizije, jako se malo razlikuje od vlasti u odnosu na Crnu Goru. Rekao bih da ipak nije svima isti cilj. Ne verujem da Dragan Đilas i Stranka slobode i pravde žele ostvarenje famoznog “srpskog sveta” onako kako to vatreno žele Srpska napredna stranka, Dveri, Narodna stranka Vuka Jeremića i socijalisti, ali se ipak populistički priklanjaju tom modelu ponašanja kako bi se suprotstavili Vučiću s ciljem da ga zamene na vlasti.

Ne vidim drugi razlog zašto se tako ponašaju. Iskren da budem meni je potpuno nezamislivo da opozicija može da dokaže glasačima u Srbiji da je Vučić izdajnik jer je on apsolutno utemeljen u velikosrpsku politiku. Protiv Vučića se mora potpuno drugačije. Njemu se mora izbiti iz ruku evropska politika s kojom se on lažno predstavlja, pa povremeno, nažalost, izgleda evropskije od konkurenata. Prilikom nedavne posete Angele Merkel oni su izgledali retrogradnije od bivšeg radikala koji se u Evropi lažno predstavlja kao Evropejac, a ovde je ultranacionalista.

‘Srpski svet’

Izabela Kisić: “Srpski svet” je eufemizam za ono što je nekada bila ideja Velike Srbije što je dovelo do ratnih sukoba u Jugoslaviji i do užasnih zločina. Glavne stranke opozicije nikada nisu izrekle svoj stav o srpskom svetu osim desničarskog dela opozicije koji taj projekt otvoreno podržava i pre svega Republiku Srpsku vidi kao ratni plen. Međutim, autori projekta “srpskog sveta” su pre u akademskim krugovima nego u političkim strukturama koje sprovode tu politiku i ideologiju. A Srpska pravoslavna crkva je institucija koja najlakše mobiliše Srbe za ostvarenje onoga što se podrazumeva pod “srpskim svetom”.

Zoran Vuletić: Mislim da glavne stranke srpske opozicije prećutno odobravaju “srpski svet”. Problem je u tome što opozicioni politički lideri, kada gostuju u opozicionim medijima, isključivo govore ono što žele i dobijaju pitanja s kojima se komforno osećaju. Kada komentarišu dešavanja u Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini i Republici Srpskoj, oni se sakriju iza kritike onoga što Vučić radi u Srbiji, pa u javnosti ostane utisak da oni podržavaju Vučićev nacionalistički narativ koji se odnosi na okruženje, pre svega na Crnu Goru, Republiku Srpsku, o Kosova i da ne govorimo. Publika je potpuno uskraćena za njihove odgovore na te teme. A ja smatram da je jako bitno da se izjasne o svim tim temama. Ukoliko budu došli na vlast bez odgovora na ta pitanja, onda ćemo najverovatnije dobiti Vučiće u nekom novom izdanju. A to je nešto što nam najmanje treba.

Izabela Kisić: “Srpski svet” je eufemizam za ono što je nekada bila ideja Velike Srbije što je dovelo do ratnih sukoba u Jugoslaviji i do užasnih zločina. Glavne stranke opozicije nikada nisu izrekle svoj stav o srpskom svetu osim desničarskog dela opozicije koji taj projekt otvoreno podržava i pre svega Republiku Srpsku vidi kao ratni plen.

Omer Karabeg: Kakav je odnos srpske opozicije prema Miloradu Dodiku. Da li joj smeta što je Dodik veoma blizak za Vučićem prema kome je ona jako kritična?

Izabela Kisić: Bojim se da bi opozicija, da je na vlasti, takođe bila bliska sa Dodikom. Ako im Dodik smeta, onda je to pre svega zbog njegovih bliskih odnosa sa Vučićem, a ne zbog njegove politike. Opozicija bi trebalo da kaže kakav je njen odnos prema secesionističkim idejama Milorada Dodika, prema njegovom nacionalizmu i šovinizmu. To su zapravo teme o kojima opozicija, koja se predstavlja kao građanska, uglavnom ćuti. A za mene ćutnja znači podržavanje takve politike.

Zoran Vuletić: Kada je Dodik krajem prošle godine poklonio ukradenu ikonu ministru inostranih poslova Rusije, Vuku Jeremiću je u nekoj emisiji bilo postavljeno pitanje kako to komentariše. Njegov odgovor je bio da se on, bez obzira na gaf koji je Dodik napravio, neće pridružiti zahtevima za Dodikovom ostavkom jer ne misli da bi to bilo u nacionalnom interesu. Time je sve rekao.

Genocid u Srebrenici

Omer Karabeg: Podržava li opozicija Vučića u negiranju genocida u Srebrenici? Prihvata li negov stav da bi priznanje genocida značilo da je srpski narod genocidan?

Zoran Vuletić: O Srebrenici je sramota kalkulisati. Ovde se kaže da nije bio genocid nego strašan zločin. Pa šta to znači? Šta znači strašan zločin? Sud je doneo jasnu presudu da se radi o genocidu. Na političarima Srbije i Republike Srpske je da osude politiku koja je dovela do takvog ishoda i do genocidnog žiga. Meni je jasno zašto se Vučić i Dačić tako ponašaju.

Oni brane svoju ratnu prošlost i svoju ulogu u devedesetim. Oni nisu bili obični aparatčici. Jedan je bio generalni sekretar Srpske radikalne stranke koja je ekstremno bila za ratnu opciju, a drugi je bio portparol Slobodana Miloševića, odnosno Socijalističke partije Srbije.

Jasno je, dakle, zašto oni tako govore, ali mi nije jasno ponašanje kolege iz opozicije. Ne ostaje nam drugo nego da zaključimo da su saglasni sa politikom koja je vođena devedesetih, pa su tužni što nismo pobedili nego smo žestoko poraženi.

Izabela Kisić: Neću da govorim o desničarskoj opoziciji, koja otvoreno negira genocid, nego o onoj koja sebe naziva građanskom. Zaista je poražavajuće da oni koji su 2010. inicirali donošenje deklaracije o osudi genocida danas ne brane tu deklaraciju. Podsetiću da je tada čak i Socijalistička partija Srbije glasala za tu deklaraciju. Kako je moguće da ta opozicija danas ništa ne kaže o sramnom negiranju genocida u Srbiji?

Činjenice su tu i niko ne može da pređe preko tih činjenica. Problem je u tome što mnogi misle da će prikrivanjem činjenica istina o tom zločinu nestati. Nažalost, opozicija u tome prati vladajuću stranku. Kada sam ranije o tome razgovarala sa nekim predstavnicima opozicije, koji su i danas na političkoj sceni, često sam slušala da se oni slažu da je bio genocid, ali da se boje da to javno kažu.

Zoran Vuletić: U pravu je gospođa Kisić, ali cela srpska opozicija ne deli stav vlasti o negiranju genocida. Iako Građanski demokratski forum nije mainstream opozicija, mi smo vrlo jasni u našim stavovima. Mi mislimo drugačije od Vučića i smatramo da onaj ko stvari naziva pravim imenom spašava čast Srbije. Mi smo podržali zakon o zabrani negiranja genocida u Bosni i Hercegovini koji je doneo Visoki predstavnik Valentin Incko. Problem je u medijima koji jako retko, gotovo nikada ne prenose takve stavove, a posebno oni mediji koji formiraju opozicioni stav.

Ko je doveo Vučića na vlast?

Omer Karabeg: Lideri desničarske opozicije su često u odnosu na Kosovo agresivniji od Vučića. Oni ga često optužuju da je spreman da prizna Kosovo i tako izda Srbiju. Da li misle da time mogu da dobiju poene u biračkom telu?

Zoran Vuletić: Odgovorio bih na vaše pitanje podsećajući na ono što se ovih dana dogodilo prilikom posete nemačke kancelarke Srbiji. Većina opozicionih lidera je njenu posetu iskoristila da naglasi kako su oni svojevremeno odbili njen ultimatum da povuku srpske institucije sa severa Kosova i da priznaju nezavisnost Kosova, pa su zbog toga gospođa Merkel i Zapad doveli Vučića na vlast. Pa kako ozbiljni ljudi mogu to da govore? To možda u njihovim glavama može da zvuči kao opravdanje za gubitak vlasti.

Čak je pomenuto da je neko iz Brisela čestitao Nikoliću pobedu dva sata pre zatvaranja biračkih mesta. Da možda zbog toga nisu birači požurili da pre zatvaranja birališta glasaju za Nikolića? Moraće taj deo opozicije da se umije hladnom vodom, da se osvesti i da konačno posle deset godina razmisli zbog čega su izgubili vlast na izborima.

Izabela Kisić: Mislim da u Srbiji postoji vrlo jasan konsensus oko Kosova i da tu nema bitne razlike između vlasti i opozicije. Niko nikada nije prišao onim građanima koji u anketama izjavljuju da smatraju da je Kosovo izgubljeno. Mislim da je vrlo problematično pravdanje opozicije da je javno mnjenje protiv priznavanja Kosova jer je uloga opozicije i da menja javno mnjenje.

Fenomen Saša Janković

Omer Karabeg: Da li opozicija ne kritikuje nacionalističku politiku prema susedima pre svega iz pragmatičnih razloga? Da li misli da su građani toliko prihvatili tu politiku da bi svaka kritika značila gubitak glasova, da bi to bilo političko samoubistvo?

Zoran Vuletić: Verujem da je to tako. Ali ja se s tim ne slažem. U tome me uverava rezultat Saše Janković na predsedničkim izborima 2017. kada je on sa jasnom evropskom agendom i građanskim stavovima koji isključuju bilo kakav nacionalizam osvojio preko 600.000 glasova. Pet-šest dana pre izbora Janković je u televizijskom intervjuu na pitanje da li se u Srebrenici dogodio genocid odgovorio: “Da, sud u Hagu je doneo takvu presudu i ja nemam pravo da drugačije mislim. U Srebrenici se desio genocid”. Taj stav je bio deo njegovog predizbornog programa s kojim je tražio podršku građana.

Ponavljam, Janković je zvanično osvojio nešto malo više 600.000 glasova, a kasnije analize su pokazale da je priličan broj glasova, posebno u Sandžaku, pokraden. Imajući u vidu program Saše Jankovića, posebno njegov stav o genocidu u Srebrenici, niko ne može da me ubedi da je Vučić u Sandžaku osvojio 70 posto glasova. To niko razuman ne može da prihvati.

Drugo, na tim izborima vlast je instalirala klovna, Belog Preletačevića, koji je pokupio negde oko 300.000 glasova birača kojima je bila bliska politika Saše Jankovića. U pitanju je, dakle, oko milion građana kojima nacionalizam ne može tek tako da se proda. Tako da nisam siguran da su opozicioni lideri u pravu kada misle da je biračko telo toliko indroktrinirano vladajućom ideologijom.

Bilo je, između ostalog, reči o tome kako vlast optuženima za ratne zločine obezbeđuje državljanstvo Srbije tako da ne mogu biti izručeni kada pravosuđe Bosne i Hercegovine traži njihovo izučenje

Izabela Kisić: Ja bih pre rekla da je najveći deo opozicije nacionalistički i da takvo njihovo ponašanje nije samo pitanje retorike i kalkulisanja o raspoloženju birača. Ja mislim da je moguće formirati javno mnjenje, ali da to zahteva inventivnost, kreativnost i mnogo veći angažman. Opozicija je jako dobra kada je reč o razotkrivanju korupcionaških afera. U tome je veoma uspešna. Ali to nije dovoljno.

Opozicija treba da proširi svoju agendu i da se odredi prema regionalnim pitanjima. Bez rešavanja regionalnih pitanja za Srbiju nema budućnosti, a ni ulaska u Evropsku uniju. Opozicija mora da ukaže da je nacionalizam jedan od najvećih problema Srbije, nešto što vuče Srbiju nadole i sprečava normalizaciju odnosa u regionu.

Proevropska lista

Omer Karabeg: U zaključku, ima li razlike između vlasti i opozicije u odnosu prema susednim državama?

Zoran Vuletić: Jako malo ima razlike kad govorimo o najvećem delu opozicije. Postoji manjina koja se značajno razlikuje od vlasti i potpuno drugačije vidi perspektivu i budućnost Srbije. Za najveći deo opozicije problem je što iz nekakvog pragmatizma traži podršku tamo gde je Vučića nemoguće pobediti. Kažem pragmatizma jer ne verujem da Dragan Đilas zaista želi ostvarenje projekta “srpskog sveta” kao što to žele Vuk Jeremić, Boško Obradović, Mlađan Đorđević, Aleksandar Vučić i Ivica Dačić koji su potpuno kompatibilni.

U tom pogledu nema nikakve razlike između Dačića i Vučića s jedne i Jeremića i Obradovića s druge strane. Verujem da će Stranka slobode i pravde, kao opozicioni stožer, smoći snage da u prvi plan stavi evropsku agendu i evrointegracije. Naveo sam primer Saše Jankovića koji je zajedno sa glasovima Belog Preletačevića, koji je bio podvala vlasti, dobio oko milion glasova. To je ozbiljna količina glasova na koje može da računa lista sa proevropskim programom.

Što se tiče Građanskog demokratskog foruma, voleli bismo da se formira proevropska lista za predsedničke i beogradske izbore. Kada bi se na beogradske izbore izašlo sa dve opozicione liste – konzervativnom i proevropskom – uspeh bi bio gotovo zagarantovan jer je nemoguća da ova loša i korumpirana vlast obnovi mandat u Beogradu. To je moguće jedino ako opozicija napravi ogromne greške.

Izabela Kisić: Mislim da je jako važno da opozicione stranke, koje se deklarišu kao proevropske, definišu programe koji će imati pozitivan odnos prema susedima. Ukoliko to ne učine, postoji velika opasnost da se dalje otvara prostor za jačanje vladajuće partije i desničarskih stranaka, a proevropski orijentisani građani neće imati za koga da glasaju.

Zoran Vuletić: Spakovati kompletnu opoziciju na jednu listu je besmisleno. Za tu listu neće glasati građani koji podržavaju Boška Obradovića i Vuka Jeremića kao što njihovi birači neće glasati za listu na kojoj se ja budem nalazio. Ukoliko budem na listi, ja nemam nameru da se prilagođavam politici Boška Obradovića koju poslednjih 30 godina sprovode svi redom – od Miloševića, preko Šešelja do Vučića. Zato je važno da se napravi istinska proevropska lista.

(RSE, Foto: MC)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Krečenje
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga