IGOR BESERMENJI: Šta je to što nas tera odavde

Ljudi bez ideja, problemi bez rešenja

Priredio: Igor Besermenji
16. jul 2013

Prošlo je mnogo, baš mnogo vremena od kada je poslednji put sva pažnja javnosti u jednom danu bila usmerena na profesora a da povod nisu bili mito, korupcija, seksualne afere i drugi skandali. Profesorka iz Beograda o kojoj je tih dan ili dva protekle nedelje brujala cela zemlja i čija je fotografija osvanula na naslovnim stranama domaće štampe, s jedne strane, jeste pravo osveženje za promociju ove profesije nepravedno zavijene pod veo afera u kojima su glavni akteri bile upravo njene kolege, a sve zbog toga što su primaran zadatak profesorske profesije zanemarili, najčešće, u trci za novcem. Naravno, stavovi koje je profesorka iznela nisu u potpunosti bliski mojim, jer ne mislim da treba potceniti bilo koju profesiju koju su iznedrile potrebe novog vremena, a još manje se podsmevati osobama koje pošteno zarađuju i žive od rada na pozicijama koje je profesorka pomenula, poput biznis-konsultanta, ofis-asistenta, produkt-dizajnera itd. Osim što im samo ime zvuči zabavno, ove pozicije zaista i jesu inspirativne za mladog čoveka željnog da počne da radi, i u tome ima mnogo toga dobrog, a nikako lošeg.

Pravi je problem, a to bi profesorka morala znati, u pogrešnim ljudima na pogrešnim pozicijama ili onima koji su poslovnu i moralnu etiku potpuno zanemarili zbog ličnog interesa. Ovakvih primera je mnogo upravo među profesorskim kadrom. Mnogo je profesora koji predaju na privatnim fakultetima a nakon predavanja pričaju sve najgore i o privatnim fakultetima i o studentima sa istih, što sam zaključio na osnovu razgovora sa svojim prijateljima, a i sam sam imao priliku da uočim profesore koji ovako razmišljaju. Nije li to licemerno? To je užasno licemerno, a pre svega je bezobrazno. Student može biti loš samo ukoliko ili ne želi da radi na svom napretku ili ima lošeg profesora, a najčešće je kombinacija i jednog i drugog. Slagali se ili ne sa profesorkom Rajnom, a čitajući reakcije studenata, nju su ti momci i devojke kojima je održala govor doživeli kao uzora, a ne uspeju mnogi u takvom zadatku… Da ne spominjem sve afere oko kupovine diploma, plaćenih položenih ispita, afere „indeks“, te hapšenja zbog pedofilije i druge skandale o kojima smo čitali prethodnih godina, a čiji su akteri bili – profesori.

Starleta i kopi-printer operater nisu nikakva pretnja razvoju duštva. Nestručnost i korupcija u najvažnijim državnim institucijama jesu. Mlade iz ove zemlje neće oterati starleta na naslovnoj strani žute štampe, ali starleta bez kvalifikacija zaposlena u državnoj instituciji hoće. Oteraće ih ministar koji odbija da prizna krivicu za to što je pola države, da je htelo, moglo da dođe do rešenja zadataka za malu maturu pre polaganja.

Ja sam Vojvođanin. Vojvođane će oterati to što im država duguje dva budžeta a niko to neće da osudi, da se zapita da li je to normalno i kada će taj novac stići na adresu kojoj je namenjen. Gde je taj novac danas, ko ga koristi i u koje svrhe? Je li to tako strašno pitati? Ne mislim samo na političare već na celokupnu javnost, novinare, pa i same građane… Da li je moguće da stvarno to niko ne smatra jako lošim za Vojvodinu?

Ja sam i Novosađanin. Novosađane će oterati to što je svima jasno da nikada gore nije bilo živeti u Novom Sadu, ali da čak ni to nije dovoljno da se lokalna vlast promeni, jer ovde je zakon interesa uskih grupa apsolutno i uvek jači od interesa građana, pa ćemo istu po svemu sudeći trpeti do 2016. godine. Mnogi su smatrali da prethodna novosadska vlast nije mogla biti nadmašena u jednoj pasivno-neučinkovitoj poziciji u kakvu je sebe postavila tokom četiri godine, ali sada im je jasno da su se ozbiljno prevarili. Ovo nije samo stav jednog politički opredeljenog građanina. Skoro sam potpuno uveren da većina građana Novog Sada trenutno stanje u gradu doživljava kao katastrofu kojoj se, barem za sada, ne nazire kraj. Više nije čak ni smešno kao u početku kada smo čitali o prvim biserima aktuelne vladajuće koalicije u gradu – sada je samo za žaljenje šta je to Novi Sad dočekao i u kakvoj situaciji se nalazi nekada jedan od najbezbednijih gradova u regionu. Danas je Novi Sad poligon za ulični kriminal.

Strašno je kada osetite da među mladima vladaju bezidejnost i osećaj nemoći da bilo šta promene. Strašno je kada imate fakultete koji upišu po nekoliko stotina studenata u svakoj generaciji samo da bi po već pripremljenom modelu veliki broj njih nebrojeno mnogo puta obarali već tokom prve godine, jer naravno više izlazaka na jedan ispit znači i veću zaradu. Još strašnije je kada upoznate osobu koja je završila medicinski fakultet ili pravni fakultet, a koja danas radi kao trgovkinja za najminimalniju platu koju možete da zamislite i bez ideje kako da se ostvari u struci, a u takvoj situaciji čini vam se kao da vreme prolazi brže nego ikada ranije, da će vas pregaziti. Za mene je jednako razočaravajuće i to što uprkos činjenici da se iza mene nalazi stotinu intervjua sa predstavnicima političke i medijske scene i višegodišnje iskustvo rada u medijima, danas uglavnom nailazim na zatvorena vrata svake medijske kuće, verovatno zbog toga što su mi „samo“ 22 godine ili sve što sam do sada uradio ni u jednoj od domaćih medijskih kuća kojima sam se obratio nije shvaćeno dovoljno ozbiljno. Hiljade mladih ljudi svake godine odlazi u inostranstvo u potrazi za šansom. Talenti i stručnjaci na koje niko nije obratio pažnju. Kada ova država bude postala svesna mladosti koju je izgubila, biće previše stara, siromašna i dosadna da bi te ljude ubedila da se vrate nazad.

Za kraj, citiraću deo teksta jedne knjige koju trenutno čitam: Nedavno sam proveo veoma zanimljivo veče sa prijateljem koji je predsednik jednog mladog, ali izrazito ekspanzivnog proizvođačkog koncerna. Nekako se slučajno potrefilo da se na televiziji prikazuje jedan od najpopularnijih kvizova. Čovek koji je učestvovao u kvizu pojavljivao se već nekoliko godina i nizao uspeh za uspehom. Mogao je da odgovori na pitanja iz najrazličitijih oblasti, od kojih su mnoge delovale sasvim nebitno. Kada je čovek odgovorio na neko veoma čudno pitanje, o nekakvoj planini u Argentini, moj prijatelj me je pogledao značajno i rekao: „Šta misliš, koliko bih platio ovog tipa da radi za mene?“ „Koliko?“, upitao sam ja. Ni jedan jedini cent više od 300 dolara – i to ne nedeljno, ne mesečno, već za ceo radni vek. Odmerio sam tačno koliko vredi. To je ekspert koji ne ume da misli… On nije ništa drugo do obična enciklopedija u ljudskom obličju, a pretpostavljam da za 300 dolara mogu da kupim solidan izbor pravih enciklopedija … Ono što ja želim jesu ljudi koji mogu da reše problem, ljudi koji mogu da rađaju ideje.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Lovac
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga