IGOR BESERMENJI: Pregovori koji više nikoga ne interesuju

O "ljudskom materijalu" i samokritici na vojvođanskoj političkoj sceni

Priredio: Igor Besermenji
25. avg 2014

Ne znam da li je indikativno to što se još uvek premijer Vučić – bar ne javno – ne bavi Vojvodinom, ili se samo radi o nedostatku vremena koje ima usled veoma loših prilika u državi i situacije u koju smo se doveli u međunarodnoj političkoj areni višegodišnjim bojažljivim i nesigurnim pokušajima da sa svima, od Zimbavea do Kanade, od SAD do Rusije, ostanemo u jednako dobrim odnosima. To je, tvrdim, a tvrdi i relevantna literatura iz oblasti međunarodnih odnosa – nemoguće. No, ipak politička elita Srbije kontinuirano, decenijama već, poseduje božansku veru u sebe da može pobediti sve zakone prirode i politike.

Ne mogu da kažem da mi je žao što se gospodin Vučić još uvek (javno) ne bavi Vojvodinom, jer jedino što ja poznajem jeste način na koji je o Vojvodini govorio u prošlosti. Da li vojvođanska politička elita možda zna nešto što nama običnim građanima nije poznato, pa procenjuje da je SNS zavredila da bude upletena u proces određivanja dalje vojvođanske sudbine bez izbornih rezultata? Mene sve to ne čini optimistom.

Uopšte govoreći, mislim da je demokratija u Vojvodini u ozbiljnoj krizi. S jedne strane, imate vodeću stranku u vojvođanskoj vlasti koja je ostala bez velikog dela podrške i činjenicu da u tom pogledu ne možete, ako ste odgovorni, ignorisati rezultate martovskih republičkih izbora. Sa druge strane, imate drugu veliku stranku, SNS, koja po svaku cenu želi da, dok još živi na talasu pobede na republičkim izborima, uzme sve što se uzeti može, pa tako i pozicije u vojvođanskoj vlasti. U takvoj situaciji, najviše je na gubitku demokratija, njena osnovna načela i njeni procesi. U ovakvim situacijama najlakše je prepoznati odgovornu ili neodgovornu političku elitu, a nisam siguran da trenutno postoji ova prva.

Uz sve razumevanje složenosti situacije, pregovori o formiranju vojvođanske vlasti predugo traju. Građani to vide i loše je to što malo ko izgleda da o tome i razmišlja. Jer, strane u pregovorima ne smeju zaboraviti da će sledeći izbori brzo stići na red i tada će građani, između ostalog, dati sud i o tome što su mesecima u situaciji da ne znaju ko ih ustvari predstavlja, koji su to ljudi koji preleću iz jedne stranke u drugu, a zbog kojih se navodno čak ne zna ni konačan broj poslanika koji trenutno čini većinu u vojvođanskoj skupštini. Građani mesecima imaju prilike da gledaju, čitaju i slušaju o radu Aleksandra Vučića, kakav god taj rad bio, dok se njihovi predstavnici u Vojvodini mesecima bore za goli život bez jasne predstave o tome kako dalje. I nisu tome krivi samo mediji koji su de facto pod Vučićevom kontrolom. Mnogima od vojvođanskih političara to možda nikada neće biti oprošteno, a malo je vremena ostalo do narednih pokrajinskih izbora, malo je vremena ostalo da dođe do preokreta kojim bi politička elita u Vojvodini dokazala da je zaista dostojna da predstavlja Vojvođane. Ono o čemu sam pisao pre skoro godinu dana nije se mnogo promenilo do danas… Vlada Vojvodine i dalje izgleda nemoćno i izgubljeno u tami čime prepušta prostor za delovanje i dokazivanje pred sopstvenim građanima republičkoj vlasti i njenim liderima. A to je, naravno, jako loše.

Postoji nekoliko razloga zbog kojih je demokratija u Vojvodini u krizi, a mnogi među njima leže u samim strankama koje deluju na njenoj teritoriji. Kao što Botomor primećuje u svom delu “Elite i društvo”, većina stranaka gubi mnogo od svog demokratskog karaktera procesom pretvaranja u masovne stranke. Kada je reč o Vojvodini, dve stranke koje još uvek makar naizgled deluju sasvim suprotstavljeno – DS i SNS, veoma su konfuzne u pogledu onoga što nude svojim glasačima kao politiku prema Vojvodini. Da budem precizan, SNS takvu politiku i nema, on smatra da joj nije neophodan stranački organ koji će se baviti vojvođanskim specifičnim pitanjima. O kakvom onda učešću u vlasti ta stranka želi da govori? Ko je to još bez ikakve ponude stigao na vlast? DS sa druge strane, odjednom stiže sa ponudom u vidu programa za Vojvodinu u deset tačaka. A gde je taj program bio prethodnih 14 godina? Prvi smatram da je strankama koje žele dobro Vojvodini neophodan konsenzus o zajedničkom delovanju, ali može li DS jednom da obeća da će njena politika prema Vojvodini biti jasna i nedvosmislena, zaštićena od volje stranačkog aparata iz Beograda? Zašto taj program stiže tek u ovom trenutku i može li ta stranka da garantuje svojim biračima da se ne radi samo o iznuđenom potezu kojim bi se LSV i SVM privolele da još neko vreme održe postojeću garnituru na vodećim funkcijama već o istinskom preokretu nekada izrazito centralizovane stranke u zalaganju za vojvođanske interese? I SNS i DS su obesmislile vojvođansko pitanje, a DS ga je nažalost najviše žrtvovala upravo zato da bi bila masovna stranka i zadovoljila svoje ka Vojvodini skeptične glasače i kadrove. Na kraju, masovnost se izgubila, a svoju poziciju u Vojvodini dovela je u pitanje i mnogo pre održavanja, za 2016. godinu, predviđenih pokrajinskih izbora.

Drugi razlog zbog kojeg je demokratija u Vojvodini u krizi jeste zamor materijala, odnosno kadra koji ju je vodio već toliko dugo. Tačno je da mnogi autori koji se bave demokratijom smatraju da je već sama činjenica da su građani u prilici da slobodno biraju u utakmici elita dovoljni dokaz o postojanju demokratskog procesa u društvu, ali da li je tako? Do zamene jedne elite drugom između ostalog dolazi i zbog toga što jedna elita, u ovom slučaju stranka, ne osvežava sopstveni kadar već teži da zadrži postojeći i “provereni” tokom dužeg vremenskog perioda uprkos nedostatku rezultata. Za mene, ostaje nerešiva enigma kada su stranke u Srbiji u pitanju. Uporno odbijaju da priznaju neuspeh svojih ljudi i zamene ih novim. Ovo je manje-više problem svih stranaka u Srbiji.

Poznati ekonomista Jozef Šumpeter svojevremeno je kao jedan od osnovnih uslova “za uspeh demokratskog metoda” naveo da političari ili kako je on to naveo “ljudski materijal u politici”, treba da bude visokog kvaliteta. To je, po Šumpeteru, prvi kriterijum. Stranke koje vode politiku u Vojvodini do sada nisu bile spremne da dovoljno objektivno sagledaju rezultate svog rada, odnosno rada svog kadra i tu mislim na sve stranke, bez izuzetka. Ako dođete u poziciju da posle toliko godina provedenih na vlasti masovno gubite podršku, pa je još gubite sa istim ljudima s kojima ste je i zadobili, to je jasan znak da niste bili spremni na objektivnu ocenu sopstvenog rada. Građani to umeju da prepoznaju i kazne.

Vojvođanska vlast danas plaća cenu nedovoljnoj samokritičnosti. Najveći problem karaktera demokratske vladavine u Vojvodini ipak je možda u tome što je netaktičnim ponašanjem običnom članstvu onemogućeno da ima jasan uvid u rad stranke, a samim tim članstvo je najčešće i uskraćeno za priliku da učestvuje u formiranju politike, o čemu Botomor takođe govori u svom najpoznatijem delu. O svemu ovome stranke koje su vodile Vladu Vojvodine nisu dovoljno razmišljale na vreme i zato su u situaciji da se suočavaju sa ozbiljnom krizom u okolnostima u kojima Srpska napredna stranka, i mada bez bilo kakve političke platforme i ideje o tome kako da vodi vojvođansku politiku, ima izgledne šanse da pre ili kasnije preuzme vojvođansko kormilo, što je odraz ne njenog uspeha, već poraza svih ostalih. Verujem da će već naredni meseci dati odgovor na to koliko će ozbiljni biti činioci vojvođanske vlasti u pogledu naše budućnosti, te se stoga nadam da još uvek, negde, svi možemo pronaći još malo strpljenja pre nego što donesemo svoje konačne odluke i sudove o tome vredi li i kome pružiti podršku.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Aktivisti
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga