IGOR BESERMENJI: Medicinsko osoblje se sprema na put

Kako je smeh pao pred strahom, siromaštvom i beznađem

Priredio: Igor Besermenji
24. mar 2019

K„Gospođo, pomerite se od stola, na ovu tačku“, rekla je medicinska sestra mojoj majci na Institutu u Sremskoj Kamenici. Mama i ja smo čekali da doktorica baki, od pre par dana gotovo nepokretnoj i sasvim onemoćaloj, a od detinjstva gluvonemoj, napiše terapiju za nove zdravstvene probleme koji su je snašli. Šta nju briga što baka mora nekog ko razume znakovni jezik, imati u vidokrugu, kako bi se uopšte razumela s doktoricom u koju gleda ispred sebe.

Ne može biti dobro to što smo došli u vreme kada se i medicinske sestre u Srbiji plaše kontakta sa podrškom bolesniku i samim bolesnicima – zar im to nije posao? Razgovor, savet, podrška, reč utehe? Ma kakvi – „pitajte doktora“, odbrusila je drugom čoveku koji je imao pitanje, ni ne sačekavši da ga završi, ni ne praveći pauzu tokom paunovog hoda kako bi ga saslušala. Nadrndana – prava reč.

Nadrndane medicinske sestre su sasvim sigurno poslednje što treba građanima Srbije, em jednom od najmatorijih naroda u Evropi, em u najvećem broju nemoćnim da se s nezadovoljstvom javnim zdravstvom suoči tako što će preći na privatne usluge lekara.

„Pa izem ti ja to socijalno i zašto ga plaćam, kad sama moram da kupujem piće“, kaže legendarna Rahela Ferari u jugoslovenskom filmu Tesna koža, koji je decenijama zasmejavao generacije koje pamte neka druga, za njih srećnija vremena od ovih sadašnjih. Danas se u Srbiji malo ko smeje kada mu doktor ispostavi spisak stvari koje treba da pazari o svom trošku, ako želi da ozdravi, pa makar to bili i vinjak i komovica, koje su lečili majku Dimitrija Pantića. Ovde je smeh pao pred strahom, siromaštvom, beznađem i nevericom u to da je ovakva svakodnevica zaista naša sumorna realnost. Moji stariji prijatelji bi rekli da zato više i ne snimaju filmove kao što je bila Tesna koža. Više nema te publike, a target grupa su sada izmučeni, razočarani i još više osiromašeni, bolećivi građani iz nekih prohujalih generacija, naviknutih na loše vesti, tešku informativu i prizeman, bedast, ružičast „humor“.

I ovde vam je život doslovno u opasnosti ako nemate para da platite privatne preglede i bolnice u hitnim slučajevima. Na hitnu pomoć se čeka da se prvo odluče da li da uopšte dođu, a onda, i ako dođu, licitiraju sa dijagnozama bez obavljenih neophodnih pregleda – „gospodine, ona ima virozu“. Samo dan kasnije – „mi mislimo da baka ima neku upalu pluća“.

Mislite? How about da konačno neko napiše uput za pregled kod specijaliste, ili nalog za transport gotovo nepokretnoj ženi na Institut u Sremskoj Kamenici, pa da svi prestanemo da mislimo, a postanemo sigurni? – Dočekali smo i to, doduše, tek trećeg dana.

Naravno, uvek postoji i druga strana medalje. Da li smo zaista u poziciji da se žalimo na preostalo medicinsko osoblje u Srbiji? Podsetiću vas, profesori iz medicinskih srednjih škola upozoravaju da, gotovo jedva punoletni srednjoškolci, već uveliko planiraju da odu i rade u inostranstvu – zovu, raspituju se, bukiraju avionske karte. U hodnicima Poliklinike u Novom Sadu je sasvim normalno da čujete razgovor studenata na praksi i zaposlenih, i potonje kako ovim prvima žele „svu sreću i sve najbolje“ u Nemačkoj.

Nemačka otvara granice za radnu snagu iz Srbije već 2020. godine. Srbija čeka recept za kolektivnu terapiju koji bi mogao da stigne, baš kao i hitna pomoć u Novom Sadu – u poslednji čas, ili nikako.

(Autonomija; foto: pixabay)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Aktivisti
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga