GORDANA SUŠA: Đinđić, nezavršeni proces

Ovih godina, posle ubistva, svašta se izdešavalo, i dešava

13. mar 2019

Završni račun jednog vanserijskog, vizionarskog života, koji je na jučerašnji dan, pre šesnaest godina, podmuklo i brutalno prekinut, još nije zaključen, niti će biti dok se ne obelodani politička pozadina, tačnije, ko su nalogodavci ubistva srpskog premijera dr Zorana Đinđića.

Ovo je smisao rečenice koja se u različitim formama i formatima ponavlja više od decenije i po a svi pokušaji da se to sazna ostali su bezuspešni, pogotovo posle smrti advokata Srđe Popovića koji je tražio odgovor na to najteže pitanje! U knjizi „Nezavršeni proces“ Popović piše: „Nastala je jedna neobična i retka situacija: postupak koji je započeo pod jednom vladom čiji je premijer ubijen, morao se nastaviti pod drugom, koja je imala političku korist od toga ubistva. Iz te nove vlade odmah je počela opstrukcija sudskog procesa, odatle su počele da dolaze ideje da Specijalni sud treba ukinuti (ministar pravde Zoran Stojković), pa onda da (nakon podizanja optužnice) sve treba „vratiti u stadijum istrage“ (ministar unutrašnjih poslova Dragan Jočić), jer je proces montiran od „pravih ubica“ (Gradimir Nalić), koje treba tražiti u samoj vladi Zorana Đinđića (generalni sekretar vlade Mihajlov). Pod tom novom vladom, specijalni tužilac Prijić, autor optužnice, morao je da ustupi svoje mesto novom tužiocu, njegov zamenik Radovanović je uhapšen pod optužbom da je svojoj supruzi odao državnu tajnu, a predsedavajući veća Marko Kljajević napušta proces i sud sa obrazloženjem da ne može da sudi pod pritiskom.

Pripadnici policije koji su se istakli u vanrednom stanju otkrivanjem i hapšenjem atentatora, izloženi su sistematskoj čistki, hapšenjima, smenama sa važnijih funkcija. Ubijena su dva svedoka, važan svedok-saradnik, i jedini svedok koji je prepoznao optužene atentatore. Ministri Jočić i Stojković i direktor BIA Bulatović tajno se sastaju sa prvooptuženim dok se on nalazi u bekstvu, povlači se optužba protiv generala Ace Tomića i Borislava Mikelića. U toj atmosferi otpočinje suđenje agresivnom zloupotrebom procesnih ovlašćenja od strane advokata odbrane podnošenjem krivičnih prijava protiv sudija, samovoljnim napuštanjem glavnog pretresa. Proces danima ne može da počne…“

Od te 2007. kada je objavljena ova knjiga mnogo toga se dogodilo, a odgovor o političkoj pozadini Đinđićevog ubistva zakopan u tamnim, skrivenim stranicama istorije ali ostaje i nada da će kad-tad ugledati svetlost dana! Neuspešnost pokušaja da se otkriju, ne može da se pripiše samo aljkavosti sistema već, na nesreću, osnovanoj sumnji da su nalogodavci njegovog ubistva, tu negde, oko nas i da su još uvek veoma moćni i što je najgore, svake godine, na dan sećanja, na različite, nimalo sofisticirane, načine pokušavaju da ga ponovo ubiju! Hajde to što mu spomenik na Studentskom trgu nije podignut, kako je obećao onaj koji je skidao tablu sa bulevara Zorana Đinđića, to je za očekivanje! Hajde što većina klinaca, starijih adolescenata, teško mogu da razumeju razliku između jedanaestog i dvanaestog marta, a građani razliku između dva bola! Nedostojno je sve glasnije i agresivnije aboliranje Miloševića, a najzlokobnija je rečenica o Đinđiću kako nije imao podršku za života već je dobio posle smrti!

„Đinđić bi danas bio sa Vučićem“, ubi ga rečima Goran Vesić, izostavljajući očiglednu pretpostavku da je Đinđić danas živ da ne bi bilo ovakvog, autokratskog, Vučića!

Ovih godina, posle ubistva, svašta se izdešavalo, i dešava. Od amnezije do anomije (pomanjkanja socijalnih i društvenih normi). Od utilitarističke krađe nekih Đinđićevih ideja, koje krase revere naprednjaka a koje su njihovom delimičnom primenom i tumačenjem postale farsa, pa do sloma Đinđićeve vladajuće stranke na izborima, njenog cepanja do besmisla, osporavanja petog oktobra, korupcije, izbora na svake dve godine, srozavanja životnog standarda, porasta mržnje i nasilja, ponovne stigmatizacije unutrašnjih neprijatelja i stranih plaćenika, promocije partijskih miljenika bez odgovarajuće diplome i radnog iskustva na najvažnija mesta u državi, kontrolisanih i cenzurisanih medija sa crnim listama nepoželjnih… Premnogo za jedan mali običan život u jednoj maloj običnoj i siromašnoj zemljici kojoj stiže na naplatu hipoteka devedesetih jer ta prošlost nastavlja da živi kroz razorne posledice koje postaju njen vitalni deo, nažalost! Stabilokrata se unervozio, zaoštrio retoriku te u Miloševićevom maniru preti onima sa kojima treba da pregovara „sikter bando“, a načelnik generalštaba uverava da imamo „migova“ skoro kao ona velika Jugoslavija!!!?

Srbija je godinama posle Đinđićevog ubistva bolovala od sindroma kuvane žabe, umirala a nije primećivala, počela je da se budi i negoduje! Da se buni, da traži odgovore na brojna pitanja. Deo te energije ili sećanje na nju, utisnuo je i Đinđić, koji jeste ubijen, ali nije prestao da živi!

(Danas, Foto: N1)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Aktivisti
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga