Goran Paskaljević: Ksenofobija se sve više širi kao magla

Reditelj za Danas o novom filmu, migrantskoj krizi, odnosu prema izbeglicama i zašto sve češće snima u inostranstvu

07. mar 2020

Proslavljeni reditelj i scenarista je svoje osamnaesto ostvarenje snimio u Italiji, i prvobitno je planirano da film beogradskoj publici predstavi i glumačka ekipa. Ipak, korona virus je, kako kaže Paskaljević, zaustavio sve u Italiji, pa tako i dolazak glumaca u Srbiju.

–Do juče sam bio uzbuđen i srećan što su mi glavni glumci potvrdili dolazak na premijeru filma u okviru glavnog programa Festa. Nažalost, oni danas neće prisustvovati projekciji u Kombank dvorani. Otkazali su dolazak. Korona virus je u Italiji zaustavio sve. Otkazan je i filmski festival u Bariju na kome je bila predviđena italijanska premijera mog filma. Baš mi je žao što naša publika neće imati priliku da pozdravi italijanske glumce – Donatelu Finokjaro, Đorđa Tirabasija, malog Ali Musu Sarhana, pogotovu što je mišljenje svih koji su do sada videli film da zaslužuju veliki aplauz – kaže u razgovoru za Danas reditelj. „Uprkos magli“ je svetsku premijeru imao jesenas na festivalu u Valjadolidu, a ova drama prati Paola, menadžera restorana u malom gradu u blizini Rima, koji jedne kišne večeri pri povratku sa posla pronalazi promrzlo osmogodišnje dete na autobuskoj stanici i odlučuje da ga povede sa sobom kući. Dečak se zove Muhamed i izbeglica je, prepušten sam sebi nakon što je izgubio roditelje tokom putovanja do Italije u gumenom čamcu. Paolo i njegova supruga žele da usvoje dete, ali to izaziva otpor njihove sredine.

*U kojoj meri je filmu „Uprkos magli“ bliska priča vašeg ostvarenja iz 1987. „Anđeo čuvar“, budući da oba naslova na prvi pogled govore o sudbini napuštene dece?

–To su dva sasvim različita filma. „Anđeo čuvar“ je blizak dokumentarnom filmu. Profesionalni glumci, LJubiša Samardžić u ulozi novinara i Neda Arnerić u ulozi socijalne radnice, samo povezuju dokumentarne prizore snimljene uglavnom u Nišu, u romskom naselju Stočni trg. Scene u Italiji snimljene su na autentičnim lokacijama sa naturščicima. „Uprkos magli“ je film koji ima čvrstu filmsku priču, naizgled jednostavnu, ali koja daje gledaocu mogućnost višeslojnog čitanja. Osmogodišnji dečak Ali, koga sam izabrao da igra jednu od glavnih uloga nije izbeglica, rođen je u Rimu, i italijanski mu je prvi jezik. Nije mu bilo lako da u filmu igra dete koje ne razume nijednu reč italijanskog i da „dokumentarno“ ispriča na arapskom šta mu se sve dogodilo na putu gumenim čamcem koji je potonuo sa njegovim roditeljima nadomak italijanske obale.

*Pitanje migracije često se provlačilo u vašoj filmografiji, kao i sukob pojedinca i okoline. Zašto? Šta vas privlači ovim temama?

–Kada sam dobio poziv da radim film u Italiji, dugo sam razmišljao šta da ponudim kao filmsku priču. Tema izbeglica se sama nametnula. Prema podacima Interpola, 10.000 dece izbeglica bez roditeljskog staranja luta evropskim drumovima, od toga njih polovina drumovima Italije. Postavio sam sebi pitanje šta bih ja uradio kada bih jedne kišne večeri, na pustoj autobuskoj stanici naišao na promrzlog dečaka izbeglicu. Da li bih ga poveo kući da mu bar nakratko pružim utočište, ili bih okrenuo glavu i nastavio svojim putem. Tako je rođena ideja za film „Uprkos magli“, koja se ubrzo uklopila u dramaturški okvir jedne rane pripovetku Filipa Davida. Kasnije, pošto su italijanski producenti prihvatili sinopsis, u pisanje scenarija, pored mene, uključili su se i dvojica italijanskih koscenarista, Marko Alesi i Đuzepe Eusepi, koji je ujedno bio i moj pomoćnik režije. Na konkursu italijanskog ministarstva kulture dobio sam značajna sredstva, njihov javni servis RAI Cinema je takođe podržao film i regija Lacio. Kao manjinski koproducenti uključili su se i Filmski centar Srbije, Filmska agencija Severne Makedonije i kompanija Cepter, bez čijeg učešća ne bih bio u stanju da povedem svoje stalne filmske saradnike iz Beograda. Kasnije, kada je je projekat završen, Amnesti internašenel Italija je prihvatio da budu pokrovitelji filma, što me je posebno obradovalo.

*Vaši junaci prihvataju malog dečaka migranta kao svog, što njihova okolina ne odobrava. Kako gledate na to što ksenofobija sve više vlada i u evropskim društvima koja su zvanično otvorila svoja vrata migrantima?

–Evropa je poprilično licemerna, to nije neka novost. Populisti koriste migrantsku krizu da bi ojačali svoj politički uticaj, sejući strah, generišući mržnju protiv migranata. Ti nesrećnici su, po njima, krivi za sve. Migrantska kriza baca senku na sve ostale, mnogo važnije, teme na koje današnji političari nemaju odgovore, ili je koriste kako bi osvojili ili učvrstili svoju vlast. Ksenofobija se sve više širi kao magla. Ipak, ne treba optuživati samo Evropu. Rat u Siriji je pre svega pod kontrolom Rusije i Amerike, delimično i Turske, koja sada ucenjuje Evropu kako bi je privolela da je podrži u ratu protiv Kurda. Empatija se u svom tom haosu sve više gubi, skoro da nestaje u ovom našem dosta mračnom vremenu.

*Kako komentarišete odnos prema migrantima u Srbiji? Poslednjih dana pojavljuju se nekakve narodne patrole koje presreću migrante, tuku ih…

–Naš odnos prema migrantima je pre pet godina bio za primer mnogim drugim zemljama. Istina, migranti nisu imali nameru da se zadrže u Srbiji, mali broj njih je tražio azil kod nas. Naši ljudi su im spontano donosili odeću, obuću, hranu. Danas se situacija izmenila. Sve više čujem antimigrantske komentare, koji dolaze sa svih strana, uglavnom preko društvenih mreža. I te narodne patrole… Sramota me je od svega toga. Hoću da verujem da moja Srbija nije takva – mračna, nasilna, ispunjena mržnjom. Najgore od svega je što izostaje nedvosmislena reakcija vlasti na takve izlive netrpeljivosti prema tim nesrećnicima, ostavljajući mesto sumnji i spekulacijama da vlast odobrava stvaranje klime koja pogoduje ultradesničarskim snagama. Takođe, ne treba smetnuti s uma da su i u delu opozicije prisutne profašističke ideje. Ne znam kako će se sve to završiti…

*Ivan Ivanji nedavno je uporedio Holokaust i one koje danas pate usled migracija, ističući da je to danas tema („Dete kad se uhvati ručicom za mamu i udavi se u moru, isto je kao kad se dete uhvati ručicom za mamu i ubije ih plin“, rekao je). Kako vi gledate na to, budući da ste se u svojim filmovima bavili i Holokaustom?

–Sa tom tezom ne bih mogao da se složim. Bojim se da i ona može nehotice doprineti porastu netrpeljivosti. Holokaust je bio jedan jedini. U Holokaustu postoji jasna namera da se uništi jedan ceo narod, Jevreji. Otpor prema migrantima, kao i indiferentnost jednog dela sveta i Evrope nije namera da se muslimani zatru. Strah da će preplaviti Evropu učinio je da danas nedostaje solidarnost država u rešavanju migrantske krize. Mislim da je to trenutno najveći problem.

*Sve češće snimate u inostranstvu. Zašto je tako? Šta vam kao reditelju donosi snimanje u inostranstvu i na stranom jeziku?

–Da nisam snimao filmove i u inostranstvu moja bi filmografija bila znatno kraća. Kod nas je sve teže obezbediti sredstva za snimanje autorskih filmova. Domaće televizijske serije su preplavile ekrane. Istina, dobro je što glumci i filmski radnici imaju pune ruke posla, ali mi se čini da će kinematografija nestati, barem onakva kakvu sam od svoje najranije mladosti voleo. Nikada nisam prihvatao da radim naručene, komercijalne filmove, uvek sam insistirao da stranci prihvate moje ideje, moje scenarističke predloške. Na sreću, u inostranstvu me dobro poznaju i uvažavaju moj rad, što mi omogućava da održim kontinuitet stvaralaštva.

(Marija Krtinić, Danas / Foto: Danas)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Lovac
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga