GLIGOROV: Prodaja NIS-a skandal!

Međunarodna konferencija „Regionalni razvoj u evropskom kontekstu“, koju su organizovali Centar za strateš…

04. okt 2008

Međunarodna konferencija „Regionalni razvoj u evropskom kontekstu“, koju su organizovali Centar za strateško ekonomska istraživanja „Vojvodina CESS“ i Austrijska agencija za razvoj (ADA), dovela je u Novi Sad dr Vladimira Gligorova. Analitičar Bečkog instituta za međunarodne ekonomske studije i jedan od najboljih poznavala ekonomskih prilika na Balkanu ukazao je na neumitnu činjenicu da pojedina područja u tranziciji različito prolaze i da je potreba usklađenog i održivog rasta, ne samo srpski, već i evropski imperativ. On je u obraćanju čitaocima „Dnevnika“ istakao da u Srbiji postoji svest o nužnosti zaokreta u koncipiranju razvojne politike, ali da je taj zaokret teško izvesti zbog starih predrasuda srpske politike.

– Problem Srbije je sklonost ka centralizaciji, tako da se o gotovo svemu odlučuje iz Beograda – kaže Gligorov. Mnogo toga zavisi od ministara, od njihovih interesovanja i lokalnih veza koje imaju. U ovom trenutku to, možda, i nije najvažnije, zato što su potencijali zemlje dobri, pogotovo kada govorimo o reindustrijalizaciji. Međutim, Srbija je, posebno njeni centralni i južni delovi, infrastrukturno strašno zapuštena. Ne samo na planu fizičke infrastrukture (saobraćajnice i telekomunikacije), već i na polju institucionalne i svake druge infrastrukture. Mi imamo problem ljudskog kapitala, sposobnosti i znanja. Nedostaju nam kadrovi, jer ljudi odlaze u inostranstvo, ili u Beograd. Država bi mogla mnogo toga da uradi, ali kod nas se ne vodi bitka oko toga kako da se nešto uradi, već oko toga ko će da kontroliše ulaganja. Sve je centralizovano i sve je politizovano.

Rekli ste da Vojvodina ima adute za ubrzan razvoj: svoje komparativne prednosti, politički subjetivitet da odlučuje i razvojne potrebe koje se dobro uklapaju u glavne pravce evropskih podsticajnih fondova. Da li se te prednosti dobro koriste?
– Ako se imaju u vidu raspoloživi resursi, rezultati nisu najbolji. Poljoprivreda stagnira već deset godina, a i neki potezi vezani za naftnu industriju i ranije industriju šećera, takođe, nisu bili dobri. Uz to koncentracija vlasništva nad poljoprivrednim zemljištem i kontrola tog važnog resursa urađena je mimo ekonomske racionalnosti. Vojvodina bolje prolazi od ostatka Srbije, jer je njen položaj bolji i zato što je bolja njena infrastrukturna povezanost sa zapadnom Evropom. Uz to, ovde imate i bolji ljudski kapital. Primećujem da su se i neke lokalne zajednice pokazale veoma dobro u privlačenju stranih investitora. To jesu plusevi, ali mislim da su potencijali Vojvodine mnogo veći i da se mogu pametno iskoristiti. Tim pre što je pokrajina, u smislu ekonomske konfiguracije, jako zanimljiv region za Evropsku uniju (EU). Morali bi se usredsrediti na na razvoj tzv. tercijalnog i tzv. fah obrazovanja, jer će to biti jako važno za konkurentnost u budućnosti. Tu prednost neće biti jeftina radna snaga, već samo jeftinija stručna radna snaga.

Svedoci smo globalne finansijske krize. Nazirete li njen kraj?
– Kraj nije blizu, jer su problemi takvi da se ne mogu rešiti preko noći. U Americi mora da dođe, ne samo do restrukturiranja finansijskog sektora, već i do značajnog prestrukturiranja privrede. Korekcija u realnoj privredi će biti značajna i potrajaće, zato što će se morati voditi računa o sve skupljem finansiranju. Štediće se na mnogim stvarima i neke industrije to neće preživeti. To je uvek bilo problem, jer je vodilo u recesiju. Uobičajeno je da takvi zastoji traju osam kvartala, odnosno oko dve godine, mada je u japanskom slučaju trajalo punu deceniju. Sve zavisi od toga kako će se odvijati prosec restrukturiranja privrede i od toga da li će američka politika biti u stanju da kontinuirano čini prave poteze da bi to podržala.

Šta je sa Evropom? Da li u Briselu imaju spreman odgovor?
– Videćemo da li će doći do centralizovane reakcije EU na sva ova događanja? To je jako teška tema za EU, jer zemlje članice žele što manju uniju, bar u smislu ovlašćenja, a kriza pritiska u drugom pravcu i zahteva centralizovan odgovor. Ima predloga da se stvori fond sličan onom u SAD da bi se sanirali evropski finansijski problemi. Ne baš 700 milijardi dolara, verovatno bi u igri bila duplo manja svota, ali potrebu ne treba isključivati. Vidite da imamo banke koje su prevelike za pojedine zemlje. Fortis banku nije mogla da sanira samo Belgija, već je to urađeno zajedno sa Holandijom i Luksemburgom. Kad bi se javila potreba da se sanira Dojče banka, u šta ja ne verujem, tu ne bi bila dovoljna cela EU, već bi se morao tražiti širi kišobran. U finansijskom pogledu EU jeste jedan prostor, ali u fiskalnom, za razliku od SAD, nije. To jeste veliki problem.

Gde je u toj priči Srbija. Da li nas finansijska periferija na kojoj se nalazimo štiti od tih potresa ili će plima stići i do nas? Kakve su moguće posledice?
– Već imamo rast cena kredita, jer je pristup slobodnim finansijskim sredstvima svuda otežan. To će se još pogoršavati. Uz to postoji potpuna nesposobnost da se uspostavi makroekonomska ravnoteža. Već duže vreme inflacija se obuzdava kursom, što je veoma rđavo, jer samo pogoršava spoljnu ravnotežu. Kad imate rastući deficit na tekućem računu, onda vam rastu i potrebe za kapitalom. Novac je sada poskupeo i to će biti sve veći problem za privredu. Pitanje je dokle se tako može nastaviti? Srbija ima populističku vlast praktično već osam godina i zato nema spremnosti za neku veću reformu markoekonomske politike. Za restriktivniji budžet, za štednju, za strožiju monetarnu politiku, bar do onog momenta kad inflacija bude dovedena na neki normalan nivo, i za kurs, koji će biti oslobođen uloge antiiflatornog sidra.

Postoji li opasnost da se i kod nas javi potreba za državnom intervencijom? Ko bi to uradio?
– Naš problem je što je, osim onih banaka koje su još uvek državne, bankarski sektor u stranom vlasništvu. Mi ne znamo kakva je solventnost stranih banaka koje ovde imaju svoje filijale. Za sada sve izgleda ružičasto, ali da li je stvarno tako? Ako bi se javili problemi, verovatno bi se očekivalo da u sanaciji tih banaka učestvuje i Srbija. Potencijala za to nema i onda bi se javila potreba da uvoz finansirate izvozom, što je ogromna poslovna preorijentacija. Srbija će ove godine napraviti deficit na tekućem računu veći od šest milijardi evra. Kad bi pokušali da to smanjimo bar upola, onda bi morali značajno da oborimo potrošnju. Sledio bi pad privrednih aktivnosti, pad fiskalnih prihoda i zemlja bi bila dovedena u jako rizičan položaj. Mnogo toga zavisi od zdravlja tih banaka, jer ako njihove centrale procene da nemaju dovoljno novca za poslove i u matičnoj zemlji i u Srbiji, onda smo u ozbiljnim problemima.

Već mesecima jedna od najaktuelnijih tema je prodaja NIS-a. Kakvo je Vaše mišljenju o tom poslu?
-Još u decembru prošle godine sam rekao da će to biti najveći skandal od početka tranzicije. Pred predsedničke izbore svi su se, naprosto, utrkivali da se što više dodvore Rusima, računajući na još neki politički poenčić. Zato nam se sada podmeću priče o istorijskom i strateškom poslu. Skandalozno je ovo što priča bivši ministar Velimir Ilić da smo cenu zamenili za investicije. Ako neko kupuje NIS za 400 miliona, a pola milijarde ulaže u obnovu tehnologije, onda tih 500 miliona ostaju njemu, jer je on vlasnik kompanije. Ali „sabiranje baba i žaba“ je kod nas tako uobičajeno. Najbolji posao je komercijalni posao. Oni imaju interes da nešto prodaju, a mi da to kupimo. Tim bolje za nas, ako je ovo najbolja trasa, jer je njihov glavni cilj da gasovod dovedu do Austrije. Tu je ta energetska sigurnost. Nije sigurnost u tome da mi njima damo ustupak, a onda će oni nama. Jer u nekom trenutku jedna od strana može da kaže dosta! Zato su Rusi u mnogo boljem položaju, jer oni ništa ne lažu. Potpuno ih razumem, dobili su nešto jeftino, u poziciji su da ucenjuju. Ako ste vi spremni nešto da prihvatite, zašto bi oni bili protiv toga?

(Dnevnik)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Hleba i igara
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga