Florijan Biber u novoj knjizi o jačanju autoritarizma na Zapadnom Balkanu

Pišući o pojmu "stabilokratija", on dočarava sliku prema kojoj su balkanski "hibridni režimi" mogući samo uz postojanje Evropske unije – treba im neko spolja da ih pohvali za stabilnost, da se slika s njima, a da zažmuri na gaženje pravne države

30. avg 2019

Vladari na Zapadnom Balkanu su u nekoj vrsti špage: branili bi vlast svim sredstvima, ali moraju da očuvaju demokratsku fasadu i u tome imaju pomoć sa Zapada, piše u novoj knjizi stručnjak za Balkan sa Univerziteta u Gracu Florijan Biber.

„Teoretski, oni bi mogli da odbace demokratska pravila i uspostave otvoreni autokratski sistem. Ipak, to bi bila veoma riskantna strategija. Evropske integracije i sa njima demokratija deo su širokog društvenog konsenzusa već dve decenije, a ove zemlje su male i čvrsto povezane sa EU“, piše Biber u knjizi „Jačanje autoritarizma na Zapadnom Balkanu“, prenosi Dojče vele (DW).

Biber pojam „autokrate“ u knjizi koristi u smislu „kompetitivnog autoritarizma“, modela u kojem se demokratske institucije poput izbora priznaju i vide kao jedini način da se dodje na vlast, ali se onda država zarobljava i stiču prednosti nad političkim protivnicima.

U knjizi pisanoj na akademski način, Biber sažima protekle decenije na Zapadnom Balkanu i u Hrvatskoj. Čitaocu koji zna te pikanterije, najzanimljiviji će biti autorov osvrt na ulogu Evropske unije, odnosno Zapada, bez kojih takav tip autokrate ne bi bio moguć, navodi DW.

Lideri kao što su predsednici Srbije i Crne Gore, Aleksandar Vučić i Milo Djukanović, lider vladajuće stranke u Republici Srpskoj Milorad Dodik i bivši premijer Makedonije Nikola Gruevski, uspevali su, svako u svoje vreme, da „raspale zapadnjačku maštu kao mladi pragmatični reformatori“, a njihov uspon na vlast praćen je „odobravajućim komentarima u zapadnim medijima i vladama“, navodi Biber.

Pišući o pojmu „stabilokratija“, on dočarava sliku prema kojoj su balkanski „hibridni režimi“ mogući samo uz postojanje Evropske unije – treba im neko spolja da ih pohvali za stabilnost, da se slika s njima, a da zažmuri na gaženje pravne države.

Dobar primer je miting severnomakedonske desne stranke VMRO-DPMNE, uoči izbora 2016. kada će njen lider Gruevski konačno pasti s vlasti, na kojem se pojavio tadašnji šef austrijske diplomatije Sebastijan Kurc, kasnije kancelar. Odgovarajući na kritike zbog odlaska na miting VMRO-DPMNE, Kurc je manje-više neuvijeno rekao da je za njega bilo najvažnije da se balkanska izbeglička ruta zatvori, a Makedonci su je zatvorili bodljikavom žicom.

Demokratija se za stabilnost ne trampi samo na Balkanu, piše u knjizi.

„Medjunarodna diplomatija načelno nije posebno osetljiva na pitanja demokratije i mnoge demokratske vlade su razvile dobre, pragmatične ili cinične veze s autokratama u ime realpolitike“, navodi Biber.

On medjutim ukazuje na krupan paradoks. Tvrdeći da Zapadni Balkan tobože i dalje ima „evropsku perspektivu“, čelnici EU i njenih najmoćnijih članica upravo podržavaju one koji tu perspektivu podrivaju. Jer, ako imate stabilokratiju, nemate demokratiju i pravnu državu, a one su neophodne da bi se dobilo zeleno svetlo za ulazak u EU, dodaje Biber.

Iako se ne upušta u prognoze da li su evropske vrednosti trajno upokojene u ime stabilokratije, autor opisuje tmurnu sliku: ekonomska i finansijska kriza, kriza evrozone, Bregzit i izbeglička kriza „odvukle su pažnju EU i njenih članica ka sopstvenom preživljavanju, daleko od promocije demokratije i proširenja, uključujući Zapadni Balkan“.

Ponekad se čuju i navodno suštinske zamerke na stanje demokratije u regionu – pritužbe Francuske i Holandije zbog kojih se ne otvaraju pretpristupni pregovori s Albanijom i Severnom Makedonijom. Ali iza toga, piše Biber, kriju se opet realpolitički razlozi: stanovništvo na Zapadu je postalo skeptično prema proširenju, pa ga nekako treba otezati.

„U Srbiji je predsednik Vučić veoma uspešan u tvrdnjama da je stalno razapet izmedju Rusije i Zapada, i da bi bilo kakva prenagla prozapadna linija izazvala kontraefekat. To mu je pomoglo da stvori više prostora u kojem može da se razmaše na medije i nezavisne institucije. Ovaj ‘povratak geopolitike’ zaklonio je kritički pogled na demokratiju i vladavinu prava“, navodi Biber.

Dodaje da je Vučić u tu svrhu negovao veze sa Vladimirom Putinom prema kojem gaji „gotovo komično strahopoštovanje demonstrirano stojanjem na kiši bez kišobrana tokom vojne parade u Putinovu čast 2014. godine i insistiranje da s njim razgovara na ruskom“.

Biber ocenjuje da, dok u Rusiji, Madjarskoj i Turskoj postoji „jače ideološko uporište“ režima, na Balkanu „nema ideološki koherentnog sistema koji bi mogao da preživi bez tih vodećih figura“.

Ali zato ima kriza, uglavnom veštačkih. One su, uz klasična orudja stranačkog zapošljavanja i kontrole medija, jak adut autokrata. Stara je to slika: u jednoj ruci šibica i kanta benzina, a u drugoj aparat za gašenje požara.

Balkanske krizice, piše Biber, „bolje služe suptilnijoj svrsi da se (zapadnim igračima) naznači koliko je važno da vlasti obezbede stabilnost, kao i da se prolongira nesigurnost medju gradjanima“.

Fabrikovane ili prave, ali prenaduvane krize, Biber deli na nekoliko grupa. Tu su one kada je vlast tobože ugrožena od domaćih izdajnika koji sa kojekakvim strancima rade recimo o glavi Aleksandra Vučića, „pokušaj državnog udara“ u Crnoj Gori ili krvavi okršaj u Kumanovu pred kraj vladavine Gruevskog; zatim „vikend-ratovi“ sa komšijama – recimo „carinski rat“ Srbije i Hrvatske oko povrća ili slanje išaranog voza s natpisom „Kosovo je Srbija“ ka Mitrovici.

Na kraju, tu su vanredni izbori koji, piše Biber, „nisu kriza po sebi, ali su prilika da se suspenduju svakodnevni poslovi vlade, a kampanja upotrebi da se nastavi s targetiranjem opozicije i uprezanjem državnih resursa u partijske svrhe“. Te „vanredne“ okolnosti bacaju senku na ovozemaljske probleme, ali služe i da se prizove podrška spolja.

„Navodni državni udar u Crnoj Gori svakako je pomogao da se ubrza ratifikacija pristupa (Crne Gore) NATO-u, jer su zapadni mediji predstavljali tu zemlju kao važno uporište protiv ruskog mešanja na Balkanu“, dodaje profesor Univerziteta u Gracu.

U epilogu Biber daje savete onima koji se bore protiv „balkanskih prinčeva“. Jedna od preporuka je da se ne prihvate zadati okviri debate: takmičenje u patriotizmu i tome ko je veći „reformator“, već da se umesto toga priča o običnim stvarima, recimo o siromaštvu.

Jedan od njegovih saveta neće se svideti velikom delu opozicione javnosti u Srbiji, navodi DW, pošto Biber piše da su bojkoti postali opšte mesto na Balkanu, ali da ne garantuju ništa. Ako je cilj da se privuče pažnja „medjunarodnih posmatrača“, od bojkota je slaba vajda, jer njega na Zapadu više tumače kao deo političkih zadjevica, a manje kao vapaj za demokratijom, piše u knjizi.

Biberova knjiga u izdanju kuće Pelgrejv Makmilan trebalo bi da bude objavljena sredinom septembra.

(Beta)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Aktivisti
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga