Filmsko nasleđe u osam hiljada limenih kutija

Kako se planski uništava vojvođansko filmsko kulturno nasleđe

13. avg 2012

Zamislimo osam hiljada limenih kutija u lošem stanju, u njima vojvođansko filmsko nasleđe koje je osuđeno na propast – kaže reditelj Karolj Viček, koji je zajedno sa nekoliko filmskih radnika pre četiri godine podneo krivičnu prijavu protiv nepoznatog počonioca, u želji da se dragoceni filmski materijal spase od propadanja. – Kada je, međutim, počelo pozivanje svedoka, spor je zaustavljen i od tada se ništa nije dogodilo. Pre dve nedelje smo se ponovo sastali sa autorima „Neoplante“, pored ostalog sa Želimirom Žilnikom, i dogovorili smo se daćemo pokušati sa novim pismom – rekao je Viček u intervjuu za „Mađar so“, dodajući da će učiniti sve kako bi se ostvarilo pravo na očuvanje vojvođanskog kulturnog nasleđa.

Podsetio je  da je početkom osamdesetih godina, kada je završen film „Veliki transport“ , novosadski „Neoplanta Film“ je zbog spora sa američkim producentom bio  prinuđen da zaštiti svoju imovinu, što je činio filmski materijal, te da je tadašnja vlast obavezala „Zvezda Film“ da bez naknade preuzme na čuvanje ceo filmski arhiv Neoplante. – Filmove treba čuvati na temperaturi od 18 stepeni Celzijusa, u adekvatnom pakovanju,  u prostoriji odgovarajuće vlažnosti, u kojoj je izvodljiva ventilacija. „Zvezda Film“ to nije mogao da obezbedi, ali je par godina docnije dobio materijalnu podršku kako bi obezbedio adekvatne uslove za filmove. Do promene, međutim, nije došlo, filmovi su izneti u jedan hangar u Petrovaradinu, gde su zimi filmovi mrzli, a leti se topili, kutije su propuštale vodu, zahvatila ih plesan, a kutije zarđale –rekao je Viček o uslovima u kojima je čuvano vojvođansko fimsko nasleđe. Prema njegovim rečima, docnije je filmski arhiv prenet u Novi Sad kako bi bio digitalizovan, ali ni to nije urađeno i na kraju je premešten u beogradski filmski arhiv, gde se nalazi već godinu dana.

– Ove fimske sekvence i rolne, zapravo, mogu da prepoznaju samo oni koji su učestvovali u pravljenju filmova. Kada je 1966. formirana „Neoplanta“, zadatak joj je bio da prati ekonomski uspon Vojvodine. Ako se dobro sećam, prvi dokumentarni film je tada urađen o dunavskoj poplavi i to je bio prvi vojvođanski film koji je prikazan na beogradskom filmskom festivalu. Kada se na platnu za projekciju pojavilo „Neoplanta – Novi Sad“, dočekali su ga zvižduci. U to vreme je, naime, filmski fond Srbije bio obavezan da obezbedi novac i za vojvođansku filmsku proizvodnju, a beogradski autori su to doživljavali kao da su time uskraćeni. Počelo je sa skandalom, ali je potom krenula vojvođanska filmska proizvodnja, a 1974. Završen je „Parlog“,  prvi vojvođanski igrani film, i probili smo u jugoslovensku filmsku proizvodnju. Bila je to tada ambiciozna fimska proizvodnja na nivou i sa pravom očekujemo da se ta dela sačuvaju i učine dostupnim budućim generacijama, jer predstavlja deo vojvođanskog kulturnog nasleđa – kazao je Viček.

Govoreći o planovima grupe filmskih autora da to ishoduje, Viček navodi da je sledeći njihov korak pisanje pisma višim organima, a ukoliko obraćanje nadležnima ne urodi plodom „ponovo će pokrenuti spor“. – Skoro da više ne znamo ni kome da se obratimo, jer je postala ustaljena navika da aktuelna vlada ne prihvata odgovornost za greške koje su učinili prethodnici, ali ćemo mi učiniti sve kako bi ostvarili pravo na očuvanje vojvođanskog kulturnog nasleđa – navodi Viček.

U slučaju televizijskih filmskih produkcija, one su, prema Vičekovim rečima, osuđene na smrt u drugoj formi, budući da su ti video snimci, kako je rekao „izbrisani“. – Pripremio sam pet epizoda iz serije „Humor Vojvodine“, od njih nijedna ne može da se nađe. Nestala je televizijska adaptacija „Zelenokose“ i „Holivud na Dunavu“, snimak multimedijalne predstave posvećene Erneu Bošnjaku, pripremljen za Novosadsko pozorište – Újvidéki színház. Nestala je moja televizijska drama „Stan”, mada je Jugoslaviju predstavljala na značajnim festivalima.  Seriju od pet epizoda „Najbolji deda na svetu” snimao sam 1993. i od nje je nastao i film, dobio je brojne nagrade i ne govorim kao samohvalisanje, ali taj film predstavlja najveći uspeh Televizije Novi Sad, a i ta filmska verzija je nestala. I televizijski javni servis se maćehinski odnosi prema vojvođanskom kulturnom nasleđu, mada su u pripremi filmova bili koautori i sufinansijeri, bio bi i njihov interes da ga očuvaju – zaključio je Viček.

Ovaj filmski autor kaže da je u svojoj ličnoj arhivi uspeo da sačuva negde oko polovine svog celokupnog opusa, budući da je „nešto uspelo da se spase, još u vreme bombardovanja, pronalazeći doslovno među ruševinama”. Ali, moje televizijske drame, portreti, omladinski i etnografski filmovi nisu dostupni. Vojvođanska kultura je još uvek usmerena ka literaturi, robuje toj ideologiji, mada je pokretna slika najveći propagator književnosti – kaže reditelj Karolj Viček u intervjuu za „Mađar so”.

(Magyar Szo)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Erotika
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga