- Autonomija - https://www.autonomija.info -

FILIP DAVID: Danila Kiša prisvojili su nakon smrti, a za života ga proganjali

Filip David je jednom prilikom rekao da u „mračnim vremenima“ lepa književnost ne sme da zauzme glavno mesto u životu i radu književnika. I upravo je on primer angažovanog intelektualca koji je interes zajednice uvek stavljao ispred pojedinačnog, i bio spreman da oštro kritikuje političke i društvene pojave i procese i onda kada je to (bilo) veoma opasno. Suprotstavljao se Miloševićevoj ratnohuškačkoj i šovinističkoj politici, devedesetih uporno ponavljao da Srbija mora da se suoči sa teškim ratnim nasleđem i savlada nacionalizam, a danas kaže da je Vučićeva politika – „politička šizofrenija“, i da mu „ništa ne veruje“.

Filip David je deo kvarteta beogradskih književnika (Danilo Kiš – Borislav Pekić – Mirko Kovač – Filip David) kojim bi se ponosile i mnogo moćnije i veće kulture od srpske ili čak jugoslovenske. Sva četvorica su bili kritičari primitivizma i nacionalizma, iako neke od njih vladajuća kulturna i politička elita u Srbiji danas pokušava prisvojiti. David je dugo bio urednik Dramskog programa Televizije Beograd, da bi 1991. godine bio otpušten zbog osnivanja Nezavisnog sindikata RTB-a, iz kojeg je potom nastao sindikat Nezavisnost. Napisao je više TV drama i filmskih scenarija te objavio tri knjige pripovedaka: “Bunar u tamnoj sumi”, “Zapisi o stvarnom i nestvarnom” i “Princ vatre”. Autor je romana “Hodočasnici neba i zemlje”, „San o ljubavi i smrti“ i „ Kuća sećanja i zaborava“, kao i zbirki angažovanih tekstova pod nazivom “Fragmenti iz mračnih vremena”, „Jesmo li čudovišta” i „Svetovi u haosu”. Splitski Feral 1998. godine objavljuje knjigu prepiske između Davida i Mirka Kovača.

„Podjednako zadovoljstvo nalazim u svim delatnostima. Posao scenariste i dramaturga deo je kolektivnog rada na zajedničkom projektu u kojem učestvuju mnogi: reditelj, glumci, scenograf, kostimograf, muzički saradnik i drugi. A u pisanju romana ili zbirke priča, pisac je sam sa svojim delom, odgovoran za uspeh ili neuspeh, potpuni autor dela koje nastaje u tišini i samoći“, rekao je Filip David u jednom intervjuu. Sa Davidom razgovaramo u „Galeriji“, njegovom omiljenom kafeu u centru Beograda, dok čekamo njegove prijatelje, književnike i umetnike raznih boja da dođu na redovni podnevni sastanak.

Čitali smo o vašem ratnom detinjstvu u nekim intervjuima, a ono je na neki način utkano u romanu „Knjiga sećanja i zaborava“, koji je dobitnik NIN-ove nagrade za roman godine 2014. Na početku razgovora pitao bih vas o posleratnom periodu. Kako je bilo stasavati kao mladi intelektualac u Titovoj Jugoslaviji? Koje su ključne razlike između intelektualca šezdesetih ili sedamdesetih godina prošloga stoleća i današnjeg?

Nije lako odgovoriti na vaše pitanje. Iskustva su različita. Posmatrajući sve u celini, ja se ne mogu požaliti na svoj život i odrastanje u Titovoj Jugoslaviji. Ipak je to bila ozbiljna država, ozbiljno školovanje: ako si bio vredan i verovao u sebe – mogao si da se ostvariš u svome poslu. Naravno, kao u svemu, trebalo je imati i sreće. Čini se, mene je sreća pratila. Kao osnovac, imao sam devet godina, na konkursu za književne radove, jedinog dečijeg časopisa „Pionir“ između četiri hiljade prispelih radova dobio sam prvu nagradu. Sve je posle toga nekako išlo svojim putem, odlučio sam se za svoju buduću profesiju. Posle gimnazije upisao sam studije Jugoslovenske i svetske književnosti, a potom dramaturgije na Akademiji za radio, film, pozorište i televiziju. Još u toku studija dobio sam zaposlenje u Savremenom pozorištu kao dramaturg, a uskoro je stigao poziv iz Dramske redakcije Televizije Beograd, koja je još bila u eksperimentalnoj fazi. Nisam bio član Partije i nisam zbog toga, ni tada ni kasnije, imao nekih posebnih problema. Nikada se nisam prilagođavao zarad političke koristi. Nije to ni lako ni jednostavno, posebno u mračnim vremenima.

Kažete da je bilo moguće biti intelektualac i profesionalno živeti od intelektualnog rada i ako je postojao otklon od Partije, pa čak i kritička distanca. Da li je to danas moguće, pogotovo ako se bavite skupim umetnostima kakav je recimo film?

Ne kažem da je to bilo jednostavno i uobičajeno. Ali procenite sami, pogledajte rezultate i domete. Odlični filmovi takozvanog „crnog talasa“, pisci evropskog i svetskog ranga, sjajni pesnici, slikari, uvažavani u svetu. Nema jednostavnog objašnjenja kako to da političke slobode ne idu uvek uporedo sa stvaralaštvom. Činjenica je da je postojao autorski kvalitet koji je nadilazio razne ideološke prepreke, ali takođe je bilo u vlasti ljudi koji su shvatali i poštovali taj autorski pristup. Naravno, bilo je i onih drugih koji su dogmatski gledali na umetnost, ali nisu mogli da sputaju, zaustave i onemoguće vitalnost i autorstvo darovitih pojedinaca. Paradoksalno je, ali je Živojin Pavlović, filmski reditelji i pisac koji je itekako imao problema sa tadašnjim vlastima, to vreme nazvao „periklovim dobom“, zlatnim dobom jugoslovenske (i srpske) umetnosti. Očevidno je, vidljivo, da sadašnje vlasti mnogo perfidnije i zakulisno itekako utiču na ono što se događa u srpskoj kulturi, a rekao bih i bezobzirnije. Ukupno gledano, stanje je u svakom slučaju veoma, veoma nezadovaljavajuće.

Kakav je danas vaš odnos prema Josipu Brozu Titu i kakav je bio u „onom vremenu“? Kako objašnjavate jugonostalgiju i „titostalgiju“ prisutnu u skoro svim zemljama bivše Jugoslavije?

Živeli smo u jednopartijskom sistemu, gde je postojao određen politički pritisak jedine i vladajuće partije. To se nikako ne sme zaboraviti, ali su postojale velike razlike u odnosu na zemlje takozvanog „realnog socijalizma“, satelite Sovjetskog Saveza. Proširenje prostora slobode odvijalo se preko književnosti, preko umetnosti … Književni časopisi i burne književne večeri igrali su važnu ulogu u kulturnom, pa i političkom životu. Teško je praviti poređenja ovog i onog vremena, kada nije bilo televizije, kompjutera, interneta i ovih novih tehnologija koje su iz osnova promenile izgled savremenog sveta. Živeli smo u uverenju da pisanjem utičemo da se odnosi u društvu menjaju nabolje. Možda je, gledano iz današnje perspektive, ovo uverenje bilo samo iluzija, a na izvestan način i naivno, ali je nesumnjivo da su pisci imali neuporedivo značajniji uticaj nego što je to danas, a to je dovodilo i do povremenih nesporazuma sa svemogućom vlašću. Danas, kako je to nedavno izjavio Laslo Vegel, svaka folk pevačica, a ja bih dodao i svaki učesnik ovih pornografskih rialitija – ima veći uticaj od bilo kog pisca. Čitavo društvo u moralnom smislu potonulo je na samo dno primitivizma i prostaštva. Moj odnos prema Josipu Brozu? Tu svakako važnu ulogu ima poštovanje i uvažavanje partizanskog komandanta koji je organizovao otpor okupatoru i doveo oslobodilački rat do uspešnog kraja. Moj otac se pridružio partizanima dok smo se majka i ja krili pod lažnim imenima u jednom fruškogorskom selu. Tako smo se spasili, dok je većina sa očeve i majčine strane stradala u Holokaustu. Tito je postao i primer stabilnosti te i takve Jugoslavije, a kasnije nezaobilazna je i njegova međunarodna uloga. Ali sa druge strane, kult ličnosti, poprilično rigidan stav prema ozbiljnim društvenim reformama, dogmatsko komunističko nasleđe koga se nikada nije do kraja oslobodio – umanjivali su to poštovanje i stvarali među intelektualcima otpor i nezadovoljstvo, istina nedovoljno organizovano u uslovima jednopartijske države sa snažnom unutrašnjom kontrolom državne bezbednosti, što je glavna odlika jednopartijske države koja naginje totalitarizmu. Ipak, u mnogo čemu to je bila uređena zemlja gde su se cenili znanje i radna sposobnost. Neko će možda prigovoriti da sam previše nostalgičan prema sopstvenoj mladosti i da zato sve sagledavam kroz iskrivljenu optiku, ulepšane stvarnosti, a ne onakvu kakva je stvarno bila. Prihvatam da je i to moguće, ali u celini gledano Jugoslavija mi ostaje u lepom sećanju.

Kiš, Pekić, Kovač, David. Četiri prijatelja. Kiš i Pekić dugo već nisu sa nama, a na žalost i Kovač je otišao. Šta je bilo to što vas je spajalo, a šta razdvajalo?

Družili smo se, osećali međusobno poštovanje i bliskost zasnovanu na izboru po srodnosti, sličnim književnim i političkim pogledima. Počelo je tako što smo u istom broju studentskog književnog časopisa “Vidici”, gde je urednik bio Danilo Kiš, objavili svoje proze Mirko Kovač, Borislav Pekić i ja. Nismo se do tada poznavali. To je bio naš prvi “susret”. Koju godinu kasnije u Prosvetinoj uglednoj ediciji “Jugoslovenska proza” izašle su nam, gotovo istovremeno, i prve knjige. Urednik “Prosvete” Momčilo Milankov napisao je u “Borbi” tekst o novoj generaciji pisaca koja stupa na književnu scenu. Naše druženje krenulo je sasvim spontano. Sastajali smo se, čitali svoje tek napisane tekstove, kritički razgovarali, iznosili primedbe. Kiš je na početku postavio samo jedan uslov našem druženju – da svako ide svojim putem, da ne nameštamo jedni drugima poslove, izdavače, nagrade, i da naše književno i privatno druženje bude zasnovano na književnim afinitetima i drugarstvu, a ne na koristoljublju. Svako od nas mora samostalno da se izbori za svoje mesto u književnosti. Držali smo se toga uvek i do kraja, i zato je to prijateljstvo ostalo nenarušeno. Do kraja smo ostali prijatelji, i ništa nije ugrozilo to međusobno poštovanje i prijateljstvo. Kiš, Pekić i Kovač u mnogo čemu su predstavljali i neku vrstu intelektualne opozicije kulturnom i političkom establišmentu, što nije prošlo bez posledica. Pekić je u mladosti osuđen na višegodišnju robiju zbog pripadnosti zabranjenoj Grolovoj Demokratskoj omladini, Mirku Kovaču su dodeljivane pa oduzimane nagrade zbog tobožnje antikomunističke sadržine njegovih priča, a na kraju je i oteran iz Srbije zbog kritike Miloševićevog režima (u tajnom policijskom spisku pored njegovog imena pisalo je: „Ubiti i uzeti stan“), a Danilo Kiš je doživeo pravi progon zbog bezočne optužbe za plagijat, što je takođe imalo političku pozadinu. Na kraju, sva trojica su okončali svoje živote van Beograda i Srbije. Pekić je umro u Londonu, Kiš u Parizu, a Kovač u Rovinju što je velika nepravda i sramota za srpsku kulturu.

Ipak, određeni krugovi, posle njihove smrti, pokušavaju da prisvoje Kiša i Pekića, i to možda upravo oni koji su personifikacija svega onoga protiv čega su se oni borili. Da li je to svojevrsna konstanta naše kulture? Mirka Kovača međutim pokušaju zaboraviti …

Da, ta se priča ponavlja u različitim vremenima i u različitim okolnostima. Za života zagorčavaju život i rad, a kada vas više nema, onda se sve čini kako bi se lik i delo prilagodili vladajućem kulturnom modelu. Postoje razne vrste korupcije i zloupotrebe. Jedna od najgorih je ona od kojih pisci ne mogu da se odbrane. Posle smrti, dobijaju ulice, spomenike, počasno mesto na groblju i u školskoj lektiri. Jedan ministar u Miloševićevoj vladi izjavio je svojevremeno: „Kiš je naš, a ne vaš“. Prisvojili su ga posle smrti, a za života proganjali. Postoji, međutim i drugi način zloupotrebe: žele da vas ponište, da više ne postojite. To se dogodilo Mirku Kovaču, jednom od najdarovitijih pisaca. Oteran je iz Srbije pod pretnjom fizičke likvidacije, isteran istovremeno iz lektire i sećanja. Nikada niko za to nije odgovarao.

Spomenuli ste Lasla Vegela. Nedavno smo u intervjuu sa njim govorili o mađarskom piscu Šandoru Maraiju. Vegel voli da citira Maraijeve reči da se ne snalazi u sadašnjem svetu „koji više nije njegov“. Da li vi ovaj svet u kojem živimo doživljavate kao svoj, da li se snalazite u njemu?

Ne znam za drugi svet u kojem bih želeo i mogao da živim. Sa svim nedostacima i nesrećama, to je moje, tome pripadam. Tu sam se rodio, tu odrastao, oženio, sticao prijateljstva i neprijatelje, priznajem, ali nikada nisam govorio i pisao iz mržnje nego samo da bi taj moj svet bio bolji, bolji od onoga kakav je bio i kakav danas jeste. Na kraju, ali ne najmanje važno, tu je i jezik, jedini na kojem znam da govorim i pišem. Kada sam tokom devedesetih godina dobijao ozbiljne pretnje zbog kritičkog odnosa prema Miloševićevom režimu, zvali su me iz nekih drugih sredina da se sklonim, ali mi to nije padalo napamet, možda delimično i iz inata, ali više jer sam bio uverenja da ovde pripadam, makar mi to neko osporavao, da samo ovde moja reč nešto znači i kada je neuvažavana.

Paralelno sa našim nesrećama, širom sveta jačaju retrogradni pokreti, a pojedine elemente fašizma prepoznajemo u mnogim zemljama, pa čak i onim sa razvijenom demokratskom tradicijom. Koliko se zbivanja u svetu danas mogu porediti sa onima iz prve polovine dvadesetog veka, što neki intelektualci rade?

Sve češće čujemo kako današnja situacija u svetu jako podseća na onu uoči početka Drugog svetskog rata. Drugim rečima da svetu preti katastrofa velikih razmera. Istina je da postoje mnoga žarišta koja mogu da se rasplamsaju u požar globalnih razmera, da oružani sukob sa nesagledivim posledicama može da izbije zbog verskih, ekonomskih, političkih, teritorijalnih razloga, ali svi ti sukobi još nisu dovoljno sazreli do nekog novog svetskog rata, što ne znači da ne mogu ili neće. Do katastrofe, međutim može doći i iz sasvim drugih razloga, koji su izvan ljudskih moći da ih zaustave, zbog velikih prirodnih nesreća, zemaljskih ili kosmičkih.

Otprilike prepoznajemo gde se nalaze retrogradni pokreti u svetu i kod nas, i ko su oni, i ko stoji iza njih. Ali, čini se da je pitanje svih pitanja; gde se zapravo krije antifašizam? Da li postoje snage koje se mogu suprotstaviti?

Da bismo mogli govoriti o antifašizmu, treba pre toga da znamo šta je fašizam. Taj pojam je izgubio pravo značenje. Tako je i antifašizam ispražnjen od svoga pravog značenja. U vremenu jačanja populizma i nacionalizma, opšte militarizacije i čestih ekonomskih kriza na globalnom nivou, praćenim teorijama zavere, fašizam se javlja u svome novom i obliku prilagođen savremenim prilikama, ali uvek opasan i razoran u svojoj suštini. Suzan Sontag je pisala o „fascinantnom fašizmu“, koji prezire sve što je misaono, kritičko, pluralističko. Alister Hamilton u studiji „Intelektualci i fašizam“ objašnjava kako je bilo moguće da takoreći preko noći mnogi intelektualci, čak i levih uverenja, prihvate fašizam kao pobunu protiv postojećeg poretka, ne shvatajući da je reč o velikoj prevari. Istorijski revizionizam potiskuje i menja činjenice o ideologiji fašizma i nacizma koji je doneo ogromna stradanja širom planete. Generacije koje su doživele te strahote odlaze sa životne scene, odlaze verodostojni svedoci, a mladi u mnogim sredinama, ne samo našoj, lako padaju u zamke te obnovljene mračne ideologije. Biti danas antifašista znači pre svega suprotstaviti se onim tendencijama u društvu koje vode nasilju, netoleranciji, demagogiji, licemerju i prekrajanju istorijske istine, mitomaniji. Revizionisti žele da izjednače pojam antifašizma sa pojmom komunizma, pa odbacujući komunizam odbacuju i antifašizam. Antifašizam, međutim, nije nikakva ideologija nego pokret koji se zasniva na otporu i neprihvatanju svake vrste fašizma, starog i novog.

U Beogradu su mnoge institucije uništene, ali jedna se nikako ne da. A to je institucija druženja „tačno u podne“ u Galeriji, gde se svakodnevno viđate sa svojim prijateljima i komentarišete političke i društvene tokove. Šta su glavne teme ovih dana?

Galerija je jedna vrsta oaze u kojoj neobavezno razgovaramo o različitim temama, političkim, književnim, svakodnevnim temama, uz poštovanje različitih mišljenja, što baš nije odlika sredine u kojoj živimo.

Neki bi pomislili da se na tim sastancima uglavnom govori o teškim temama teškim rečima, ali tamo je veoma često prisutna – šala. Da li se slažete sa Tomasom Bernhardom da je ovaj svet tako užasan da preostaje samo da mu se smejemo?

Humor je smrt za diktatore i diktatorske režime, a i one čija se vladavina zasniva na vlastitom kultu. Miloševićev režim ostaće upamćen po Koraksovim karikaturama, Vućićeva vladavina po sjajnim, nemilosrdnim crtanim komentarima Dušana Petričića. Oni su pravi hroničari vremena u kojem živimo, prava noćna mora za vlast. U jednoj duhovitoj karikaturi uspevaju da izraze suštinu, ono za što je mnogima potrebno više strana teksta. Slažem se sa Tomasom Bernhardom.

Jednom ste rekli da ste pokušali bezuspešno da podržite Aleksandra Vučića. Zašto ste pokušali i zašto niste uspeli?

Zato što mu ništa ne verujem. On je u svojim čestim obraćanjima naciji toliko kontradiktoran da se zapravo ne zna za šta se zalaže. Priča o evropskom putu Srbije deluje neubedljivo i lažno. Podstrekuje jačanje unutrašnjih tenzija, gde se svako drugačije ili suprotno mišljenje proglašava izdajničkim, a svaka kritika neprijateljskom. Ko danas podržava Srbiju? Uglavnom, samo evropska populistička desnica. Nedavno je predsednik Vučić govorio o „začaranom krugu ludila“, o neophodnosti da se suočimo sa realnošću, kako Srbi vole da žive u sopstvenim mitovima što je sve tačno i lepo rečeno, samo je apsurd u tome da predsednik uveliko učestvuje u proizvodnji tih mitova, a mitomansko ludilo u najvećoj meri podržavaju i šire mediji pod njegovom kontrolom.

Kako procenjujete činjenicu da je Vučić pre neki dan bio na poklonjenju kod vladika da traži njihovu podršku za svoju politiku. Ko je jači u odmeravanju snaga: država, crkva ili tajna policija?

Srbija je zvanično sekularna država. To koketiranje sa crkvom koja je po prirodi jedna veoma konzervativna institucija samo je deo predstave koju izvodi za narodne mase. Da hoće da prizna nezavisnost Kosova, što bi otvorilo put ka pristupanju Evropskoj uniji, on bi to mogao da učini bez mnogo prenemaganja. Bilo bi dovoljno da njegovi mediji odjednom promene retoriku i počnu sa kampanjom kako je priznanje Kosova veliki gest jednog velikog državnika koji ima hrabrosti da učini ono što niko pre njega nije smeo, da je heroj bez premca, i slično. I posle samo četiri-pet dana, to bi bilo prihvaćeno kao stvarni herojski gest. Imali smo već primer u bližoj prošlosti kako se parola da „rat nema alternativu“ posle Dejtona pretvorila u parolu kako „mir nema alternativu“. Vučić kontroliše glavne medije, tabloide, najgledanije televizije, parlament, vladu i može da uradi šta hoće. U jednom istom govoru Predsednik poručuje kako Kosovo ne može ostati zamrznuti konflikt, što je jako opasno, a odmah potom kako neće priznati nezavisnost nekadašnje pokrajine, makar ga ubili na ulici. Čista politička šizofrenija! I ovo navodno konsultovanje sa Crkvom samo je još jedan suvišan potez neodlučne, zbunjujuće i konfuzne politike. Kakav koristan savet može dobiti od Crkve osim da se uzda u Boga?

A kako gledate na proteste protiv Vučića koji traju već mesecima?

Protesti su potrebni, ali sa realnim, jasno i čvrsto postavljenim zahtevima. Neuspeh protesta, nažalost, može na duže staze da ojača partiju na vlasti i samog predsednika. Opozicija, ovakva kakve je, teško može dovesti do promena koje su Srbiji neophodne. Ne mogu smeniti ovu vlast idejama i programima koji se u nekim bitnim elementima čak više udesno, i više populistički od vlasti koju sa pravom kritikuju.

Nedim Sejdinović (Lupiga)

Podelite ovu stranicu!