EMILO PAVLOVIĆ: Šta učiniti sa Šešeljem?

Zemlja u kojoj se zakoni donose samo zato da bi se ignorisali

23. jula 2019

Šešeljeva retorika je prizemna, primitivna, nepristojna, prostačka, uvredljiva, uličarska, užasna. Iza te retorike stoji vođa jedne šovinističke, čvrstorukaške stranke i politički otac sadašnjeg srbijanskog autokratora.

No, to da je Šešelj vođa jedne stranke manje je važno u odnosu na činjenicu da je Šešelj i doktor nauka. Obratite pažnju – doktor nauka! Čovek bi očekivao da je dugogodišnji boravak unutar obrazovnog sistema, te korišćenje ozbiljne literature, ostavio nekog traga, barem na nivou njegove retorike, ali ne. Šešelj je iz obrazovnog sistema izašao siroviji i suroviji nego što je u njega ušao.

Šta učiniti sa Šešeljem i njegovom retorikom?

O tome smo u proteklim danima mogli čuti nekoliko različitih mišljenja. Jedni, na primer, smatraju da državni organi moraju da osude Šešeljevu, ali i svaku retoriku sličnu njegovoj; drugi, opet, smatraju da Šešelj treba da se izvini Snežani Čongradin, a pretpostavljam da to važi i kada je o Brankici Janković reč; treći, poput srbijanskog zaštitnika građana, smatraju da nam je potreban sistem koji će uvredljivu retoriku onemogućiti, a sve one koji se takvom retorikom služe sankcionisati.

Nijedan od gore pomenutih predloga nije, po mom sudu, realan. Prvo, ponašanje državnih organa pogoduje retorici kakvu je Šešelj demonstrirao u Skupštini. Drugo, ne treba smetnuti s uma ni kontekst – godišnjicu genocida u Srebrenici. Vlast ne samo da uporno poriče da se u Srebrenici dogodio genocid, nego je za sve one koji joj u toj stvari protivreče spremila gomilu medijskih kibli, punih uvreda.

Šešeljevo izvinjenje? Vođa radikala mora da je bio prijatno iznenađen kada je čuo za ovaj predlog. Nema političara na srbijanskoj političkoj sceni koji je toliko udaljen od pristojnosti i uljudnosti kao što je to Šešelj. On za Snežanu Čongradin planira robiju, a ne izvinjenje.

Zadržimo se, na kraju, na rečima srbijanskog zaštitnika građana. Pašalić smatra da Šešeljeva retorika ne zaslužuje komentar. Zašto? Pa, zato što je ispod svakog nivoa!?

Zar nije posao zaštitnika građana da reaguje i skandalizuje retoriku poput Šešeljeve? (foto: Beta)

Čudan rezon za jednog zaštitnika građana, zar ne? Pa, zar nije njegov posao da reaguje i skandalizuje baš takvu retoriku? Brankicu Janković i Snežanu Čongradin nije vređao neki anonimni čuvar plaže u zimskom periodu, nego šef jedne opskurne stranke, a pored toga poslanik u republičkoj skupštini i Haški osuđenik. Zaštitnik građana može sebi dopustiti da ignoriše uvredljivu i preteću retoriku čuvara plaže, ali ne i retoriku režimski protežiranog pripadnika političke klase. Sa retorikom onog prvog može da se nosi i lokalno civilno društvo, a sa retorikom ovog drugog moraju da se pozabave i institucije. Naročito one koje se bave zaštitom ljudskih prava. O uvredljivom govoru prvog će, možda, kritički referirati lokalni mediji, pod uslovom da su sačuvali nezavisnost, govor ovog drugog ima direktan prolaz u nacionalne medije. To su stvari koje zaštitnik ne bi smeo da ignoriše.

Pašalić kaže i da je institucija na čijem je čelu u početku reagovala na svaki uvredljiv govor, ali da je kasnije videla da te reakcije ne daju rezultate. Iz toga Pašalić izvlači zaključak da na prostački govor ubuduće i ne treba reagovati zato što je takav govor, prvo, ispod nivoa – čijeg? Pašalićevog? Đukinog? nivoa Maje Gojković? Zorane Mihajlović? Marije Obradović? Marijana Rističevića? – i, drugo, zato što reakcije na takav govor ne proizvode nikakve efekte. Šta reći na ovo?

Ako je Pašaliću ispod časti da se bavi verbalnim smećem, neka nađe sebi posao na nivou, a posao zaštite ljudskih prava neka prepusti nekome ko je manje opterećen nivoom.

Možda javne reakcije na prostačku govor neće odmah – a možda nikada ni neće – naterati govornike da disciplinuju i upristoje svoju retoriku, ali to ne znači da one nemaju ama baš nikakvog efekta. Javne reakcije su važne zato što se pomoću njih u javnom mnjenju održava razlika između pristojnog i nepristojnog, valjanog i izopačenog, razlika, dakle, između dobra i zla. A održavati tu razliku iznimno je važno u društvima koja su, poput našeg, moralno potpuno razorena.

Šta, dakle, da se radi?

Zna se, kaže zaštitnik građana. Treba, poručuje nam poletno, doneti sistemsku platformu kojom će se tačno utvrditi šta spada u pritisak, a šta u vređanje, da bi zatim učinio korak nazad i pomalo rezignirano konstatovao da sve to već imamo u našim zakonima.

Dakle, imamo zakone, ali ih ne primenjujemo. Kada jedna zemlja odbija da primenjuje zakona ona se, onda, kreće putem bezakonja. A to je, po mom skromnom sudu, isuviše velika cena da bi se njome platio život u ovako bednoj zemlji. Zemlji u kojoj se zakoni donose samo zato da bi se ignorisali i u kojoj neke (nezavisne) institucije deluju samo ako udovoljavaju arbitrarnim očekivanjima njihovih šefova.

Za razliku od zaštitnika građana, još uvek postoje pojedinci, građani u najboljem smislu te reči, koji se ne mire i koji ne žele da prećute uvredljivu retoriku, koji smatraju svojom građanskom dužnošću da reaguju i koji se, kad postanu objekt prostačkog govora političkih besprizornika, ne povlače, nego se otmeno, ako tako mogu reći, drže i nose sa konzekvencijama svog javnog delovanja. Zahvaljujući tim i takvim ljudima još uvek opstaje nada, mada sve slabija, da bi Srbija jednog dana mogla postati pristojno društvo.

(Autonomija; foto: Beta)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Hitovi
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga