EMILO PAVLOVIĆ: Srbija na pragu blagostanja

Tako počinje diktatura

29. mar 2020

Srbija je postala apstraktna zemlja. U njoj danas postoje samo Vučić, korona i Kina. Da, postoje još neki, ali su oni više senka, tamna i mračna pozadina koja služi samo tome da svetli primer iz prve rečenice jače zasija.

Ti neki su, recimo, građani. Na žalost, građani Srbije su neodgovorni i nezahvalni. Oni ne znaju da cene sve ono što vlast radi za njih. A vlast nije zahtevna, ona od građana traži samo da sede kod kuće, da uživaju i da, kako reče Ana Brnabić, puste vladu da radi za njih.

Tako počinje diktatura. Odustanite od bilo kakve građanske aktivnosti i prava jesu nepotrebna. Nema potrebe ni da razmišljate o bilo čemu, autokrator će misliti o svemu. Blagostanje počinje kada se cela nacija priključi na jedan mozak, a danas svi treba da mislimo i delujemo kao jedan. Danas smo svi Vučić i danas smo u ratu. Naš neprijatelj je, kaže mudri Vučić, nevidljiv i nepredvidljiv. Pored toga je i nediskriminatoran, napada one u nomeklaturi, a i one van nje. Posebno one stare. A stari su čvrst oslonac ove vlasti, zato autokrator i onako naglašeno brine o njima. Moli ih i preklinje da ne izlaze iz svojih kuća i stanova, a kad dođu izbori, tada mogu izaći i glasati za njega. Tako će mu se na najbolji način odužiti za sve ono dobro što je tokom pandemije činio za njih.

Tu je, zatim, i opozicija. Prosečan glasač naprednjaka je šokiran: kako u vanrednom stanju može da postoji opozicija? Kako je moguće da ulicama šetaju naoružane trojke, a da u medijima nema cenzora? Kako je moguće da se, sem predsednikovog, čuje – da lekare ostavimo po strani – još nečiji glas? Opozicija je prisutna u medijima samo zarad kontinuiteta, jer ni u vanrednom stanju ne treba da se prestane sa njenom demonizacijom. Vanredno stanje je razvojna faza režima koji opoziciju tretira kao akcident i opasan virus. Ona je onaj vidljiviji deo neprijateljskog saveza, koji isto tako podriva naciju, kao i korona. Razlika je samo u tome što korona napada pluća, a opozicija javne dobra i finansije. Đilasu i njegovima, je l’, novca nikad dosta.

Nakon onoga što smo u proteklih mesec dana čuli, jedva da ima smisla još nešto reći o Evropi. Evropi? Dobro, pre o Evropskoj uniji, nego o Evropi, ali ko će sada insistirati na sitnicama. Mi smo, kažu, Evropa, ali još nismo EU i dobro je što nismo, jer je EU izdala sve evropske vrednosti. Od samoprikaza Unije kao prosperitetne zajednice koja doprinosi napretku svake svoje članice nije ostalo ama baš ništa. Arogantna, cinična i licemerna, EU nije podsticajan primer Srbiji da joj se pridruži i postane njena članica. A ni Srbija nije nešto zagrejana da uđe u klub. A i zašto bi? Članstvo, kako vidimo, nije barijera za razne vrste epidemija. I bez Unije Srbiji dobro ide i evo je na pragu zlatnog doba. Privredni rast nikad nije bio veći. Plate isto tako. Penzioneri redovno primaju penzije, a ni pohvale iz inostranstva ne izostaju. Uostalom pogledajte statitisku, kada je o koroni reč, našu i italijansku. Zar se mi ne držimo bolje od Italijana? Držimo se, a to je zato što imamo vladu koja radi za narod, zato što vlada i predsednik misle i deluju kao jedan. Kao Vučić.

Napokon, stvarnost Srbije obiluje protivurečnim primerima – na jednoj strani imamo samožive, bezočne i po modelu „jebe mi se“ formatizirane pojedince, a na drugoj strani predusretljive i solidarne građane, koji bez ikakvog izvanjskog poticaja nastoje da pomognu svojim sugrađanima u nevolji.

Ko od njih predstavlja „istinu“ režima? Oni prvi. Kao i režim, ni oni nemaju respekta prema drugima. A priroda režima se ne prepoznaje u napadnoj ljubavi prema starima, našim bakama i dekama, nego prema onima koje, prema priznanju autokratora, nije ni trebalo pustiti u zemlju.

(Autonomija)

Istina je: ima nas! Klikni i podrži slobodno novinarstvo!

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Lovac
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga