EMILO PAVLOVIĆ: Odustajanje od slobode

U očima svakog normalnog čoveka dva pisma su kulturna prednost

09. jula 2019

Ministar za kulturu je razumno optimističan. On se nada da će jednog dana Predlog izmena i dopuna zakona o službenoj upotrebi jezika stići u skupštinu, da će tamo od strane vladajućih nacionalista biti dočekan sa radošću i izglasan sa oduševljenjem.

I ja se, kao i ministar, nadam. Samo što se ja, za razliku od njega, ne nadam skorom dolasku predloga u narodnu asambleju, kraće rečeno u – blejaonicu, nego se nadam da će taj predlog putovati veoma, veoma dugo, sa tendencijom da tamo, u skupštinu, nikad i ne stigne.

U međuvremenu, još poneki ministrov savetnik može slobodno da se razočara, da umoran digne ruke od svega, da se zahvali ministru na saradnji  i da ode negde, već gde hoće, i da tamo na miru i debelom ladu uživa u ćirilici. 

Da čitaoci ne bi stekli pogrešan utisak da imam nešto protiv zakona o službenoj upotrebi jezika moram, jasnoće radi, odmah reći da – Nemam. Taj zakon, po mom sudu, i treba da bude donet; samo ne još.  Bilo bi dobro da se, najpre, izmeni ustav. Još bolje – da se donese nov, ali ustav u kome ne bi bilo tako glupih stvari, kakvih ima u sadašnjem. Recimo, u članu 10. U tom članu piše da je u Srbiji u službenoj upotrebi ćiriličko pismo.

Nema, a držim da sam u ovoj stvari potpuno u pravu, nijednog razloga da se ustavom i zakonom favorizuje ćirilaca. Doduše, ćiriličari će odmah skočiti i povikati u glas: Kako nema? Pa, čirilica je srpsko pismo. Sve što smo stvorili, stvorili smo na ćirilici. Ko bi se toga odrekao?

Pa, niko. Niko kome je, na primer, stalo do Miroslavljevog jevanđelja, Dušanovog zakonika, Kulinove povelje, dela svetog Save, Crvenog bana i, naravno, Dobrice Ćosića. Pod uslovom da su ovom poslednjem, jel’te,  dela štampana na ćirilici.

Kome je stalo, taj će nastaviti – a tako i treba da bude – da i dalje piše na ćirilici. Ali, pisaće ćirilicom zato što je to njegov izbor, a ne zato što je to nalog paternalistički nastrojenih ćiriličara koji, naslonjeni na silu državnog aparata, iskazuju za delatnike iz humanistike, prvo, zapanjujuću spremnost da kažnjavaju svakoga ko slobodu izbora pretpostavlja nacionalnoj kulturi i tradiciji i, drugo, nerazumevanje onoga što je za očuvanje ćirilice od suštinske važnosti. Toga, naime, da ništa tako dobro, srčano i istrajno ne čuva ćirilicu, kao sloboda građana da se služe pismom po svom izboru.  

Čak i da je tačno to što tvrde – da latinica nije srpsko pismo i da je uvezena – to još uvek nije razlog da se ona potiskuje, a građanima, pošto su je prihvatili i usvojili, ograničava pravo da se njome služe. Latinica mora imati isti status kao i ćirilica i biti sa njom u istoj – ravnopravnoj upotrebi. To mora biti zapisano u ustavu i po toj mustri treba kasnije krojiti zakone. Pa i ovaj o službenoj upotrebi jezika.

Ne bi me iznenadilo da na ovo ćiriličari skoče ko prase iz korita. Ne i ne! Ćirilica je srž nacionalnog identiteta i latinica sa njom nikako ne može biti ravnopravna!

A zašto ne bi mogla? A zašto vi, gospodo ćiriličari i nacionalisti, ne gradite nacionalni identitet na privrženosti liberalnim idealima. Ti ideali su univerzalni i ne brane nikome da se služi pismom po svom izboru. Izabrali ste ćirilicu? Izvolite, pišite kome hoćete, i koliko hoćete. Predsedniku, vladi, ministru kulture, Popaju, Blek steni, Bob Rocku, Boškiću, Đilasu, Ćićolini, kome god. Izabrali ste latinicu, opet isto.

Država treba da bude indolentna, treba da stoji po strani i da se ne meša se u naše izbore. Treba da interveniše samo onda kada se neko drzne da stane na put između nas i naših preferencija. I odgovara građanima, kako je to već na ovom portalu primećeno, na pismu na kome su joj se građani i obratili. I to je sve.

Englezi imaju jedno, a Srbi dva pisma. U očima svakog normalnog čoveka ta su dva pisma kulturna prednost. U očima ćiriličara, to je užasni hendikep.  

Ako ćiriličari smatraju da bi izjednačavanje latinice sa ćirilicom proizvelo kod Srba utisak da polako ostaju bez pisma, da se njihov nacionalni identitet tanji, kopni i da nestaje, nije jasno kako bi  im odustajanje od slobode moglo biti od pomoći u učuvanju ćirilice. Ako, pak, smatraju da dela štampana na latinici ne proizvode na čitaoca tako snažan utisak kao ista dela, ali štampana na ćirilici, onda ni Srbima, a ni ćirilici, nema spasa.  

Meni rečenica, ovde već pomenutog, najvećeg srpskog pisca na prelazu iz XXI u XIX vek, ona o Albancima kao socijalnom, političkom i moralnom talogu tribalnog i varvarskog balkana deluje jednako glupo i idiotski i na ćirilici, i na latinici.

A vama?

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Baštovan
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga