DŽORDŽ SOROS: Uspon nacionalizma posle pada Berlinskog zida

Za sada se ispostavlja da je nacionalizam mnogo moćniji i više remetilački od internacionalizma

13. nov 2019

Pad Berlinskog zida u noći 8. novembra 1989. na dramatičan način i iznenada je ubrzao slom komunizma u Evropi.

Okončanje restrikcija na putovanje između Istočne i Zapadne Nemačke zadalo je smrtonosni udarac zatvorenom društvu Sovjetskog Saveza. Slično tome, označilo je kulminaciju uspona otvorenih društava.

Deceniju ranije sam se uključio u ono ono što nazivam svojom političkom filantropijom. Postao sam zagovornik koncepta otvorenog društva koji je u mene utkao Karl Poper, moj mentor u Londonskoj školi ekonomije.

Poper me je učio da savršeno znanje nije dostižno i da totalitarne ideologije koje zahtevaju da poseduju vrhovnu istinu mogu da prevagnu samo represivnim sredstvima.

Osamdesetih godina prošlog veka sam podržavao disidente širom sovjetske imperije, a 1984. sam mogao da osnujem fondaciju u svojoj rodnoj Mađarskoj.

Pružala je finansijsku podršku svim aktivnostima koje nije inicirala neka jednopartijska država. Ideja je bila da će podsticanjem nepartijskih aktivnosti ljudi postati svesni neistinitosti zvanične dogme i radila je kao sat.

S godišnjim budžetom od tri miliona dolara fondacija je postala snažnija od Ministarstva kulture.

Navukao sam se na političku filantropiju i, pošto se sovjetska imperija raspala, uspostavljao sam fondacije u jednoj zemlji za drugom. Moj godišnji budžet je skočio s tri miliona na 300 miliona dolara za samo nekoliko godina.

To su bili dani. Otvorena društva su postajala dominantna, a međunarodna saradnja je bila dominantan kredo.

Situacija je znatno drugačija trideset godina kasnije. Međunarodna saradnja nailazi na ozbiljne prepreke, a nacionalizam je postao dominantan kredo. Za sada se ispostavlja da je nacionalizam mnogo moćniji i više remetilački od internacionalizma.

To nije bio neizbežan ishod. Nakon raspada Sovjetskog Saveza 1991. SAD su se iznedrile kao jedina supersila koja preživljava, ali nisu uspele da dorastu odgovornostima koje je njihova pozicija nosila.

SAD su bile više zainteresovane da uživaju u plodovima pobede u Hladnom ratu. Nisu pružile pomoć bivšim zemljama sovjetskog bloka, koje su bile u teškoj situaciji. Zbog toga su se držale odredbi neoliberalnog Vašingtonskog konsenzusa.

Tada je Kina krenula na svoje neverovatno putovanje ekonomskog rasta koji je bio omogućen njenim pristupom Svetskoj trgovinskoj organizaciji i međunarodnim finansijskim institucijama uz podršku SAD. Kina je na kraju zamenila Sovjetski Savez kao potencijalni rival Sjedinjenih Država.

Vašingtonski konsenzus je pretpostavljao da finansijska tržišta mogu da koriguju svoja prekoračenja, a kada to ne bi uradila, centralne banke bi se pobrinule za propale institucije tako što bi ih pripojile većim. To uverenje je bilo pogrešno kao što je pokazala globalna finansijska kriza 2007-08.

Slomom 2008. je okončana nesporna globalna dominacija SAD i u velikoj meri je podstaknut uspon nacionalizma. Takođe, situacija se preokrenula na štetu otvorenih društava.

Zaštita koju su ona dobijala od SAD uvek je bila indirektna i ponekad nedovoljna, ali su zbog njenog odsustva postala ranjiva na opasnosti od nacionalizma. Trebalo mi je vremena da to shvatim, ali su dokazi bili nesporni. Otvorena društva su bila primorana na defanzivu širom sveta.

Trebalo bi da mi se dopada da mislim da je najgori period nastupio 2016. s referendumom o Bregzitu u Ujedinjenom Kraljevstvu i izborom predsednika SAD Donalda Trampa, ali u vezi s tim još ima kolebanja. Perspektiva za otvorena društva je pogoršana izuzetno brzim razvojem veštačke inteligencije.

Ona može da stvori instrumente socijalne kontrole koji pomažu represivnim režimima, ali predstavljaju smrtonosnu opasnost za otvorena društva.

Tako na primer, kineski predsednik Si Đinping je prionuo na stvaranje takozvanog socijalnog kreditnog sistema. Ako bi uspeo da ga završi, vlasti bi uspostavile potpunu kontrolu nad svojim građanima.

Uznemiravajuće je to što kineska javnost smatra da je socijalni kreditni sistem atraktivan jer im obezbeđuje usluge koje su im prethodno falile, obećava gonjenje kriminalaca i nudi građanima uputstvo kako da se drže podalje od nevolja. Još više uznemirava to što bi Kina mogla da proda socijalni kreditni sistem potencijalnim diktatorima širom sveta, koji bi onda postali politički zavisni od Kine.

Srećom, Sijeva Kina ima Ahilovu petu – zavisi od SAD kada je reč o snabdevanju mikroprocesorima koji su potrebni 5G kompanijama, kao što su Huavej i ZTE.

Međutim, nažalost, Tramp je pokazao da lične interese stavlja ispred nacionalnih, a 5G nije izuzetak. I on i Si su u političkoj nevolji kod kuće, a u trgovinskim pregovorima sa Sijem on iznosi Huavej na sto – mikročipove je pretvorio u čipove za cenkanje.

Ishod je nepredvidljiv jer zavisi od izvesnog broja odluka koje još nisu donete. Živimo u revolucionarnim vremenima kada je raspon mogućnosti mnogo veći nego obično, a ishod je još neizvesniji nego u normalnim vremenima. Jedino od čega možemo da zavisimo su naša uverenja.

Posvećen sam ciljevima kojima teže otvorena društva, bilo da pobeđuju ili gube. To je razlika između rada za fondacije i nastojanja da se novac zaradi na tržištu akcija.

Autor je predsedavajući menadžmenta Soros fonda i Fondacija Otvoreno društvo

Copyright: Project Syndicate, 2019.

www.project-syndicate.org

(Danas, Foto: Twitter)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Naslednik
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga