DUŠKO RADOSAVLJEVIĆ: Svakog gosta sedam godina dosta

Vučić opasno cepa i poslednje elemente socijalne kohezije u državi i društvu

27. juna 2019

Politikolog i predsednik Saveza antifašista Vojvodine dr Duško Radosavljević u razgovoru za Autonomiju kaže da Aleksandar Vučić trenutno “cepa i poslednje elemente socijalne kohezije” i da je “razvlastio sve državne institucije”. On smatra da su za sedam godina njegove vladavine građani “ostali bez nade za budućnost, a mladi otišli iz zemlje”. Blagonaklon odnos međunarodne zajednice prema Vučiću doživljava kao – cinizam.

Razgovor počinjemo komentarom otvorenog pisma kojeg su Mirjana Miočinović i grupa intelektualaca uputili Skupštini Subotice. U pismu se protestuje protiv odluke da se Danilo Kiš proglasi počasnim građaninom Subotice na predlog gradonačelnika ovog grada Bogdana Labana. Naime, ovi intelektualci smatraju da je u pitanju “zloupotreba radi prikupljanja političkih poena” i da sadašnja vlast u Subotici sprovodi politiku “koja ni po čemu nije bliska osnovnim Kišovim svetonazorima”.

Filip David je nedavno podsetio da su Danila Kiša za života proganjali, a posle smrti ga prisvajaju. Da li je to sudbina svakog ovdašnjeg, kritički nastrojenog intelektualca?

Kada pričamo o intelektualcima, moramo krenuti od činjenice da je rodno mesto intelektualca ISTINA, a polje ispoljavanja JAVNOST. I, tu se začinju sporne situacije između politički napaljene mase i javnog dalatnika – intelektualca, koji nužno žigoše ogrešenja režima, partija, klanova, pojedinaca, ali i celih nacija. Intelektualac ima svoju misiju koju mu nameće savest, da govori jasno, glasno, često opominjujuće i poučno. Intelektualci su javna opomena društvu da ne srlja u propast. Takav je bio Danilo Kiš. Visoko iznad palanačkih podvala, vrhunski stvaralac u svojoj oblasti, poznat i priznat u svetu, istovremeno zakinut za priznanja u svojoj zemlji. Najviše priznanje stare države dobiće prekasno, neposredno pred kraj života.

Pitanje naknadnih i neprikladnih priznanja, kakvo je i ovo subotičko, kazuje nam da su ta priznanja potrebna živim uzurpatorima, ne pokojnim velikanima. Stanislav Vinaver je govorio: „Sad me ne priznaju, a kad umrem prihvatiće sve moje ideje.“ Na našu veliku žalost, mi kao društvo nismo ništa od Kiša ni naučili, ni preuzeli. Zato je ovako, posthumno kačenje o Kiša bogohulno, nemoralno, u krajnjoj liniji i glupavo. Delo Danila Kiša, kao deo svetske kulturne baštine, i naprednjačke političke aktivnosti i dogodovštine stoje na različitim civilizacijskim polovima. Zaključujem – postojeća politička/politikantska struktura u toj varoši (jer tu građanskog odavno nema) „tera šegu“ sa uspomenom na Kiša. Podsetimo se reči Dušana Radovića „Setite se šta ste juče tadili. Pa ako vas nije sramota, radite to isto i danas.“

Kao onomad Milošević, Vučić je u nekim zapadnim zemljama doživljen kao faktor stabilnosti. Ne samo zbog njegovog slučaju, u svetu je smišljen i novi termin – stabilokratija. Kako gledate na taj svojevrsni apsurd da vlast čiji mediji i najviđeniji glasnogovornici šire najprimitivniju nacionalističku mržnju – istovremeno biva doživljena kao neko ko može da obezbedi dugoročni mir u regionu?

Gledam na to kao na cinizam međunarodne zajednice tipa, „mi nećemo živeti tamo, pa nas briga kako se tamo živi“. Vučić opasno cepa i poslednje elemente socijalne kohezije u državi i društvu. Razvlastio je sve državne institucije, od prvog dana mandata krši Ustav, svodeći ih na arbitriranje njega ili njegove političke opcije. Sve lošije ocene EU i drugih međunarodnih faktora koje Srbija dobija, svedoče da i sami zapadnjaci znaju istinu o njegovoj vladavini, samo se postavlja pitanje do kada će on biti faktor stabilnosti. Jer, sedam godina nije tako malo vremena da se nešto uradi, ako je imao takav mandat međunarodne zajednice, ali sedam godina jeste dug period za obične ljude, tokom kojeg su se dodatno urušili svi društveni sistemi, građani ostali bez nade za budućnost, a mladi otišli iz zemlje. Ne verujem da je zbog takve politike faktor stabilnosti. Kosovo? Pa ne može Kosovo da bude odgovor na sve političke probleme, kojih Srbija ima previše. Svakoga gosta sedam godina dosta.

Antifašizam nema šanse ako ne bude zvanična državna politika, plod konsezusa svih društvenih aktera

Mnogo je toga rečeno o usponu ultradesničarskih pokreta i fašističkih tendencija kod nas i u svetu. Ipak, ključno je pitanje gde se zapravo krije antifašizam, gde su te snage koje će biti protivteža tim procesima?

Antifašizam je trenutno sakriven i dobro zamaskiran kod mnogih dobrih žena i muškaraca, koji su istovremeno i plašljivi građani, i koji čekaju da se zlo samo od sebe ukine, da zlotvori sami siđu sa vlasti, da se mi probudimo i neko kaže: „Srećna nova 1990. godina!“ Snaga ima, one su malobrojne, tu su određene nevladine organizacije, (vremešniji) aktivisti organizacija za zaštitu ljudskih prava, neke izuzetno hrabre žene i muškarci, i to je to. Antifašizam nema šanse ako ne bude zvanična državna politika, plod konsenzusa svih društvenih aktera. Naravno, mora da bude i deo školskog programa! Ovako, mi koji smo posvećeni ovoj borbi, predstavljamo samo „čuvare vatre“, dok antifašizam ne bude ono što mora biti u svakoj normalnoj zemlji – jedna od osnova na kojoj se grade demokratski poredak društva.

Čini se da je pitanje Vojvodine i njene autonomije završilo na političkim marginama. Da li novije političke pojave, poput Vojvođanskog fronta, mogu da ovu temu ponovo vrate na političku scenu?

Ne verujem u tu formaciju, jer da bi bilo nekog fronta, mora tu biti i nekih jedinica – političkih partija, kao i ljudi, partijskih članova i aktivista civilnog društva, sindikalaca, profesora i studenata, radnika i seljaka. Naravno, to mora biti organizacija neokaljanih, mlađih aktera u politici, sa novim i inoviranim programom za Vojvodinu. Taj program mora da bude oslobođen floskula već viđenih i papagajskih ponavljanih poslednjih 30 godina; mora biti sa jakom socijalnom dimenzijom, da prepozna svakovrsna manjinska, rodna, razvojna i druga pitanja, sa potrebom da inicira slična viđenja razrešenja sveukupne krize u državi. Ovo implicira i traženje političkih partnera i saboraca, liberalne, demokratske, proevropske, civilnom društvu i decentralizaciji naklonjenih političkih opcija. Tada bi mogli govoriti o vojvođanskom frontu. Ovako, treba tu još mnogo rada.

N. Sejdinović (Autonomija)
Foto: Medija centar Beograd

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Aktivisti
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga