DUBRAVKA STOJANOVIĆ: Predstoji nam borba za slobodu

"Čini mi se često da posle ove vlasti jednostavno ništa neće ostati"

28. jun 2020

Koliko god nam današnje stanje izgledalo teško, istoričari nam kažu da zapravo nikada i nije bilo mnogo drugačije. To je s jedne strane utešno, ali sa druge suštinski razočaravajuće.

Neposredan povod za ovaj intervju sa Dubravkom Stojanović, profesorkom istorije na beogradskom Filozofskom fakultetu, bila je u subotu 13. juna održana završna konferencija projekta “Ko je prvi počeo – istoričari protiv revizionizma” i deklaracija “Odbranimo istoriju”, koju su usvojili učesnici projekta. Neminovno, razgovor se proširio na aktuelnu društvenu i političku situaciji u Srbiji.

Zašto je danas i od koga potrebno braniti istoriju?

Zato što su sve države nastale raspadom Jugoslavije svoj novi identitet gradile zloupotrebom istorije. Izbacivale su ono što ne odgovara novim nacionalnim idealima; ubacivale, pa i izmišljale ono što bi im u ovom trenutku bilo zgodno. Pravili priču o sopstvenoj starini, o večnom konfliktu sa susedima, o tome da su oduvek bili i najveći heroji i najveće žrtve. To je tipično za sve nacionalizme, ali su jugoslovenski ratovi radikalizovali zloupotrebe istorije, pre svega da bi se stvorila mržnja među narodima bivše Jugoslavije i da bi se stvorile etnički čiste nacionalne države. To se radilo da bi se ratovi psihološki pripremili, da bi se održavala ta strast tokom ratova, ali to se i danas radi. Naše političke elite su, da podsetim, uglavnom skoro u svim državama oni koji su ratove vodili, tako da je njima u interesu da održavaju te tenzije, a idealno oruđe za to su nakaradna tumačenja istorije. Posebno se zloupotrebljavaju Drugi svetski rat i ratovi devedesetih jer su to najtraumatičniji događaji i na njima je najlakše instant proizvesti burne emocije. Kao što kaže moj kolega Milivoj Bešlin – umesto “svetle budućnosti”, naše elite nude bolju prošlost. I zato ostajemo zakopani u njoj.

Kada je pak reč o Srbiji, aktuelno političko vođstvo svoju vlast zasniva takođe na svojevrsnom istorijskom revizionizmu, ali – nedavne prošlosti, štaviše, njenom poništavanju. Naročito poništavanju Demokratske stranke. Da li je to čista politika, odnosno politički marketing ili ima dublje socijalno-vrednosne uzroke?

To jeste deo političke borbe, ali ima i dublje uzroke. Demokratska stranka se doživljava kao strano telo, kao neko ko jeste usvojio evropske vrednosti, ideje pravne države, socijaldemokratije, jednog uređenog društva. Za to se, tobože, zalažu i vladajuće stranke, ali one stalno namiguju građanima i šalju jasne poruke da oni u to ne veruju nego, kao, moraju zbog EU, tačnije – zbog novca. Zato im je važno da satru Demokratsku stranku kako ne bi ostalo ni traga od tih vrednosti koje su inače ovde vrlo lako lomljive. Jer DS podseća na to kako bi trebalo da bude, a to smeta u lažnoj stvarnosti koju živimo.

I zato je, po mom mišljenju, apsolutno ključno za budućnost Srbije da DS ne samo opstane nego da se ujedini, ojača i ponovo preraste u vodeću stranku. Naravno, mora prvo da reši svoje probleme. Ne verujem u koalicije malih i ideološki veoma različitih stranaka, to nije funkcionisalo ni kad je DOS pobedio 2000, to ne može, a i ne treba da funkcioniše ni danas. To može da bude neka revolucionarna tvorevina, ali to nije dobro jer se onda opet ne zna kuda mi to idemo i šta mi to hoćemo. Tako je i sa SzS. Ako gledamo programe tih stranaka, reklo bi se da su one dijametralne suprotnosti. To ne može zajedno ni u jednom pravcu.

Međutim, taj društveno-vrednosni revizionizam pokrenuli su pojedini delovi – možda dominantni – intelektualne elite, među njima i istoričari. Kako vidite situaciju u intelektualnoj eliti Srbije?

Tu postoje ozbiljni problemi. I oni su stari koliko i problemi sa demokratijom u Srbiji, dakle od poslednjih decenija 19. veka. Mogu čak da kažem da su oni stari koliko i pokušaji da se napravi moderno društvo u Srbiji. Suština je u tome da od početka, pa sve do danas mi skoro nemamo društvenih slojeva nezavisnih od države. Nismo imali ni velikoposednike ni ozbiljne industrijalce, banke su bile vezane za stranke…Samim tim i intelektualci su bili zavisni od države, počevši od toga da je većina intelektualaca školovana zahvaljujući državnim stipendijama, do toga da su radili na Univerzitetu za državnu platu. A onda su opet skoro svi ulazili u politiku, bili vodeći ljudi stranaka, poslanici, ministri… To jeste normalno jer su bili najobrazovaniji deo društva, ali je to bilo loše i za politiku i za Univerzitet.

I dalje se ljudi plaše da ne izgube privilegije. Ali baš zbog toga mislim da je ogromna pobeda obaranje doktorata Siniše Malog. To je, po mom mišljenju, bio presudan trenutak, trenutak odluke ima li Beogradski univerzitet uopšte smisla. Digli su se i profesori i studenti, a Rektorat je odigrao ključnu logu. To su ti primeri da akademska zajednica ipak skupi snagu da odbrani elementarno.

Vidi li se, po vašem mišljenju, jedan od oblika tog revizionizma u odnosu prema Evropskoj uniji? Kako objašnjavate tu promenu?

Prvo je pitanje ima li uopšte promene? Od 2000. pišem i govorim da je Evropa sve samo u izlogu, a nema u radnji. Time se mahalo, a vrlo se malo radilo. Pre svega u smislu poštovanja osnovnih vrednosti. Prvo nismo hteli da sarađujemo s Haškim sudom, pa smo evropske integracije žrtvovali ratnim zločincima. Onda je bilo “I Evropa, i Kosovo”, pa nije bilo ni jedno ni drugo. Pa onda Vučić od 2012. kao tobože rešava Kosovo da bi kao bila Evropa, pa opet ni jedno ni drugo. Iz toga se jasno vidi da nema volje da se reši ijedan problem, da se vlada pomoću otvaranja novih problema, a da se Evropa vidi kao pretnja svim vlastima jer bi morali makar malo da se dovedu u red.

Šta je, po vašem mišljenju, suštinska karakteristika Vučićevog režima. Može li se on uporediti s nekim razdobljem srpske istorije, i sa kojim?

Glavna osobina je, rekla bih, to što guta sve pred sobom. U ideološkom smislu zaposeo je ceo prostor, govori u ime levice i desnice, za Evropu i za Kinu, za dogovor s Kosovom i protiv toga, za “struku” kad je korona u pitanju i protiv nje…Stalno to radi, i to je pogubno za srpsku političku scenu. To je doprinelo da se opozicija potpuno izgubila jer ne zna gde da ga uhvati, odakle da mu priđe. Tako je progutao i institucije, zakone, procedure, medije, slobode, pristojnost…sve. To je neka politika spaljene zemlje, čini mi se često da posle ove vlasti jednostavno ništa neće ostati. Imali smo mi sličnih iskustava i u starijoj istoriji, ovde su se smenjivali ti narodnjački, danas kažemo populistički režimi. Potirali su i oni i državu, i vladavinu prava, i institucije, vladali bahato, pravili partijsku državu…Ali ovo je neka, čini mi se, terminalna faza, već sasvim izopačena.

Kako vidite današnji odnos između građana i intelektualne elite? Šta su donele tribine na Filozofskom fakultetu?

Tribine pod naslovom “Nije filozofski ćutati” trajale su duže od godinu dana. Prekinula ih je korona iako smo mi imali fantastične prijavljene teme i govornike do kraja juna. Amfiteatar je uglavnom bio pun, u nekim trenucima su i sve stepenice bile popunjene, to je više stotina ljudi. Mislim da je to bio jak dokaz koliko je to ljudima potrebno. Teme su bile izuzetno ozbiljne, govornici vrhunski, trajale su i po dva sata, ali su ljudi uporno dolazili. Potrebno im je ozbiljno objašnjenje, osećaju se sluđeno, usamljeno, zabrinuti su. Pomislio bi neko da je taj format prevaziđen, zamenjen brzim porukama društvenih mreža, ali se pokazalo da nije, da je to ljudima potrebno. Nadam se da ćemo nastaviti na jesen.

Kao da je intelektualna elita razočarana građanima što nisu masovnije izlazili na proteste, recimo. Vidite li vi to i kako objašnjavate?

Očigledno su i građani razočarani intelektualnom elitom. I ne samo njom nego i strankama, politikom kao takvom. U tome vidim jednu duboku krizu društva u kojoj građani ne samo da više ni u šta ne veruju nego ne veruju ni u same sebe. To je taj vakuum, idealan prostor za diktature. Ta malodušnost otvara vrata svakom nasilniku da “zavede red”. Mi se stalno ljuljamo, kao što kaže Latinka Perović, između anarhije i autokratije, ali se nekako uvek nagne na autokratiju. I to ne samo zato što to odgovara autokratama nego i velikom delu društva. Bez toga ne bi bilo moguće.

Šta srpskom društvu danas više fali da bi smenilo Vučića – dobra ideja ili dobra organizacija? Ili i jedno i drugo?

Fali mu društvo. Dakle, svesni angažovani građani koji misle svojom glavom, razumeju probleme, spremni su da se bore za slobode. To je ovde vrlo tanak sloj i brzo se umori.

Da li bi trebalo izaći na ove izbore i zašto?

Ja sam uvek za izbore. Prvo, uvek se setim moje koleginice Ljubinke Trgovčević, koja je kad su bili beli listići rekla da je toliko ljudi izgubilo živote boreći se za pravo glasa, da nemamo pravo da to tako lako ispustimo.

Kažu – uslova nema. Pa naravno da ih nema, ali zato je upravo neophodna borba za te uslove. Od početka mislim da se ta borba može voditi samo izbornom kampanjom jer se tako angažuju birači, tako se oni emotivno vezuju za izborni rezultat. Moguće je to postići i kampanjom bojkota, ali daleko teže jer kako ljude pokrenuti da se ne pokrenu. To je moguće samo s vrlo politički svesnim građanima koji su već masovno u otporu režimu. Mi nemamo ni jedno ni drugo. I onda na sve to dođe potpuni izostanak svake kampanje za bojkot, i sve se završi na ponavljanju: “Samo bojkot, nema uslova”. I? Potpuno mrtvilo. Nije se razmislilo da se, na primer, odvoje lokalni i parlamentarni izbori nego se o tome mislilo tek kad je na red došlo pitanje Šapca. Pa to je toliko amaterski, da nemam rači. I onda izbacivanje Zelenovića i Paunovića kao jedino rešenje, pošto se o tome nije ni mislilo ranije. Tačno je da svaki narod ima vlast kakvu zaslužuje, ali se nadam da mi ipak ne zaslužujemo ovakvu opoziciju.

Šta bi, po vašem mišljenju, trebalo da bude alternativa koju bi ponudila opozicija?

Za mene bi to bila neka evropski orijentisana levica. Mi levicu nismo imali trideset godina jer je SPS pojeo taj prostor, kompromitovao ga i preveo na desno. Takva levica bi morala da uvede red u ovaj kaubojski kapitalizam i opštu otimačinu, da zaštiti građane i da vrati poverenje u državu, zakone, institucije. Posle svih ovih iskustava, to je veoma težak zadatak. Bez levog krila političke scene, cela utakmica se igra samo na polovini terena, na desnoj polovini. I onda je normalno što idemo sve više udesno jer se oni samo takmiče u jednoj disciplini – ko je “desnije”?

Šta mislite, kakva će biti Srbija posle izbora?

Žalosna. Šta god da se desi.

Deset zahteva Deklaracije

Istorijski revizionizam je zloupotreba istorijske nauke, namerno i tendenciozno iskrivljavanje slike o prošlosti. On podrazumeva prilagođavanje prošlosti savremenim političkim potrebama, izdvajanje i naglašavanje poželjnih i fabrikovanje nepostojećih podataka, selekciju istorijskih izvora, izbacivanje svega što ne odgovara vladajućim političkim idejama i programima.

Istorijsku nauku zloupotrebljavali su političari, mediji, mnoge interesne grupe, ali i sami istoričari.

Istorijski revizionizam primenjuje se da bi se održavali stari i stvarali novi mitovi, jačali stereotipi, razvijale predrasude i mržnja prema susedima. “Mi” smo uvek žrtve, “drugi” su za sve krivi. Na samoviktimizaciji pravi se paranoidna svest o istoriji koja žrtvu oslobađa svih moralnih obzira i podstiče želju za osvetom. Na samosažaljenju se homogenizuje nacija, zbijaju se njeni redovi, potire se pluralnost, a pojedinci i društvene grupe utapaju se u zamišljeni “biološki” ili “duhovni” kolektiv. Uloga žrtve okamenjuje nas u prošlosti i ne dozvoljava nam da krenemo napred.

Nema pijeteta ni empatije prema “tuđim” žrtvama. Nema ni pokušaja da se sa distance od skoro trideset godina od početka ovih ratova svaka strana suoči sa sopstvenom ulogom i odgovornošću. Istorija je danas “rezervni ratni položaj” na kojem tinjaju neprijateljstva koja razaraju naša društva.

Na kraju Deklaracije njeni sastavljači i potpisnici postavili su sledeće zahteve:

  1. Od istoričara: da se čvrsto drže najviših standarda u utvrđivanju činjenica i da se bore za primenu naučnih istoriografskih metoda, posebno kad su u pitanju osetljive i kontroverzne teme iz prošlosti;
  2. Od političkih elita: da vode odgovorne politike istorije, da prestanu sa zloupotrebljavanjem prošlosti i da se ne oslanjaju na istoričare, intelektualce i interesne grupe koji potpiruju nacionalističke strasti, međusobno nas sukobljavajući radi jačanja svoje političke pozicije;
  3. Od parlamenata, domaćih i evropskih: da prestanu da donose zakone, rezolucije, preambule i druge akte kojima se nameće “istorijska istina” i podobna interpretacija prošlosti jer se time direktno uključuju u prekrajanje istorije i opasne manipulacije prošlošću;
  4. Od sudova: da prilikom primene zakona vode računa o utvrđenim istorijskim činjenicama da ne bi doprinosili snaženju pseudoistorije i rehabilitaciji dokazanih kolaboracionista iz Drugog svetskog rata, kao i svih odgovornih za ratne zločine u nedavnoj prošlosti;
  5. Od Ministarstava nauke: da podstiču i finansijski podržavaju projekte koji će slobodno i kritički istraživati sve teme od naučnog interesa, pa i one o tamnim, kontroverznim stranama vlastite istorije; da finansijski podrže zajedničke naučne projekte između susednih zemalja kako bi razvijali multiperspektivni pristup prošlim događajima.
  6. Od Ministarstava obrazovanja: da nastavu istorije ne pretvaraju u predmet koji služi isključivo formiranju nacionalnog identiteta i širenju mržnje. Istorija treba da bude vodeći školski predmet sticanja kritičkog mišljenja, zasnovan isključivo na savremenim pristupima obrazovanju u oblasti istorije, u kojima neće biti tabua. Ministarstva treba da podrže razmenu univerzitetskih profesora i nastavnika u školama;
  7. Od Ministarstava kulture i svih organa vlasti koji se bave politikom sećanja: da prestanu s praksom podizanja spomenika i otvaranja novih muzeja posvećenih pojedincima ili organizacijama koji su učestvovali u širenju mržnje i zločinima. Takva politika sećanja služi samo širenju i održavanju mržnje, tenzija i ostrašćenih homogenizacija;
  8. Od medija: da se odgovorno odnose prema prošlosti, da se kritički odnose prema paraistoričarima i istoričarima koji promovišu netoleranciju i iskrivljuju prošlost, da ne preuzimaju neproverene podatke, prećutkuju istorijske činjenice i da ne koriste prošlost za raspirivanje antagonističkih politika;
  9. Od lokalnih vlasti: da prestanu da imenuju škole, ulice, studentske domove i druge javne objekte po ličnostima koje su tokom Drugog svetskog rata i u poslednjim ratovima pozivale na etničku mržnju i antisemitizam, te bile odgovorne za ratne zločine;
  10. Od nastavnika istorije: da prate nove metode poučavanja istorije, da vežbaju sa učenicima praktične veštine i kritičko mišljenje, da podstiču đake na rad sa istorijskim izvorima i da preispituju svaku tvrdnju o prošlosti. Bez kritičkog mišljenja u nastavi istorije osnažuju se autoritarna svest i isključivost kod mladih.

VIDEO:

(Mijat Lakićević, Novi magazin)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Razbibriga
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga