- Autonomija - https://www.autonomija.info -

DUBRAVKA STOJANOVIĆ: Branim i Vesića kad kažu da će visiti na Terazijama

Ništa pouzdano ne znamo o ubici Ante Pavelića koji je u protekli četvrtak dobio ulicu u Beogradu. Imamo knjigu „Dva metka za Pavelića“, koja je zapis Jovovićevog kazivanja sumnjive autentičnosti. Na prvoj godini istorije učimo da su memoari najnepouzdaniji izvor, da svaki podatak treba uporediti s još nekoliko izvora i dokazati šta je tu tačno a šta ne. To ovde nije urađeno. U toj knjizi se kaže da je sam Blagoje Jovović 1998. godine rekao mitropolitu Amfilohiju da je pucao na Pavelića (koji je umro dve godine kasnije), znači da ni o tome nema nikakvih drugih dokaza, nego prihvatamo to što se on sam navodno pohvalio. Ako to prihvatamo, onda treba da prihvatimo i druge podatke koji se nalaze u toj zabelešci. Na primer da je Jovović prvo bio skojevac, pa partizan, pa na kraju četnik. Kaže da je bio u četničkim jedinicama Baja Stanišića i da se s njim borio na Neretvi i Sutjesci, dakle na strani Nemaca i Italijana. Pričao je i da su im u teškim trenucima izolovanosti iz Srbije pomagali ljotićevci i nedićevci. Sve to piše u toj ispovesti, kaže u razgovoru za Danas istoričarka Dubravka Stojanović, koja se, uoči promene pomenute ulice, zbog protivljenja takvoj odluci aktuelnih gradskih vlasti, našla na udaru prorežimskih tabloida i medija.

Ako su već poverovali jednom podatku iz zapisa, dodaje naša sagovornica, zašto su odbornici SPS u gradskoj skupštini, koji se sad predstavljaju kao naslednici partizana, glasali za čoveka koji se u tim epskim bitkama borio protiv njih, na strani okupatora?

–A i ako sve to nije tačno, zamislite čoveka koji se time hvali! U njegovoj ispovesti ima i jedan nejasan deo (strana 54-55) kada ga posle atentata na Pavelića voze taksijem u jugoslovensku ambasadu u Buenos Ajresu, pa pretpostavljam da su odatle potekle priče da je on na Pavelića pucao po nalogu Udbe. Eto takav nam je taj heroj, kako ga zove Goran Vesić.

*Jasno je vrednosno stanovište sa kojeg polazite u protivljenju tome, da nijedan ubica, pa i dokazanog zločinca, ne bi trebalo da dobije svoju ulicu. Kako vidite ova nasuprot vašeg?

–Možemo da raspravljamo pravno-etički-filozofski-istorijsko-politički o moralnoj ispravnosti tiranoubistva i o tome da li je svako ubistvo na kraju ipak samo – ubistvo. To je velika tema. Jer ko određuje ko je tiranin? Za Zvezdana Jovanović je to bio Zoran Đinđić, na primer. Ali, daleko smo mi od tako složene diskusije. Ovde je pitanje da li glavni grad jedne države, a samim tim i sama država vrednosno staju iza jedne ovakve biografije slobodnog revolveraša, što kaže Svetislav Basara. Time država zvanično staje iza ideje da gomile ili pojedinci imaju pravo da uzimaju pravdu u svoje ruke. Goran Vesić je rekao da je to „ljudska pravda“, dakle ona koja je postojala pre pisanih zakona, prvobitna zajednica. Pobogu, pa još je Eshil pretvorio Erinije u Eumenide, boginje osvete u boginje pravde! Jer tu se postavlja pitanje ko je taj koji će odrediti granice te „ljudske pravde“, koja će to „komisija“ propisati koga je u redu ubiti a koga ne? Nije da takvih „komisija“ nije bilo, ali znamo kakvi su režimi koji tako odlučuju o životu i smrti. To je kao princip opasno za svako društvo, a posebno za naše u kome se suviše puta u prošlosti političkim nasiljem rešavali problemi. Podsećam – od Karađorđa do Đinđića, svi su vladari (osim Tita) bili nasilno uklonjeni ili ubijeni! To političko nasilje je naša omča oko vrata, zato stalno krećemo iz početka. Naravno da Pavelića smatram monstruoznim zločincem i to nema nikakve veze s tim što sam principijelno uvek protiv uzimanja pravde u svoje ruke. I onda kada rulja kači Musolinija glavom nadole, i kada DB ubija četničke emigrante, i kada CIA po svetu širi pravdu. A branim i Gorana Vesića kad god neko kaže da će on visiti na Terazijama!

*Međutim, to je izazvalo histerične reakcije, kako to objašnjavate?

–Bilo je jako zanimljivo za analizu. Nekima je to zadatak, kao Informeru ili nekim drugim medijima, tako da su oni skroz na svom mestu. Postaje zanimljivo kad kreće ta lavina u koju svi gledaju da se uključe. Kao da je negde pritisnuto dugme. Tako je zanimljiv dopis objavljen na nekom opskurnom sajtu koji je potpisao jedan broj članova SANU uz podužu listu večitih „čekača“, koji svake put pred izbore u Akademiji moraju da čine razne nepodopštine da bi ih primetili i konačno izabrali. Ali, najzanimljiviji su neki viđeni predstavnici opozicije. Oni su brže bolje potrčali u hor, složili s gomilom da je ubistvo potpuno u redu. Tako su još jednom pokazali da, što reče moja drugarica, Nataša Govedarica – narod s takvom opozicijom ne treba da brine za svoju budućnost – nema je. Pokazali su tako i ovaj put da ovde ima samo jedna misao, pa je samim tim dovoljna i samo jedna partija. Disonantnih tonova nema. Kao ni pokušaja da se o nečemu malo složenije razmisli.

*Kako vidite ceo kontekst promene imena ulicama, čiji je cilj, kako ga je Goran Vesić objasnio, menjanje naziva po toponimima iz bivše Jugoslavije jer, „ulica ne može nositi naziv sredine u kojoj se zatire sve što podseća na srpstvo“?

–To je još jedno rušenje Beograda. Primorska, Zadarska, Dalmatinska, Dubrovačka, Bosanska, Mostarska, Sarajevska, Srebrenička itd. Dobile su svoja imena prilikom prvog stručnog imenovanja ulica 1896. Tada je to bila mentalna mapa srpskih zemalja, tako da možemo cinično da kažemo da ovo nije samo udarac za jugonostalgičare, već još i više za srpske nacionaliste. Crni Vesiću! Imena tih ulica bile su izraz potrebe da se vidi preko svog plota, tako da je njihovo ukidanje, posle više od 100 godina, pravi dokaz raspada, samoizolacije od sopstvene istorije i geografije. Panični, paranoidni, ksenofobični postupak. Mi smo se pred svima u regionu hvalili da je Beograd još uvek jedini pravi grad, da nije kao ostali onako sitno, malograđanski, izbrisao sve i zatvorio se u sebe. To s tugom konstatuju i prijatelji Beograda, kao što je Dragan Markovina. Mi smo sada, kao oni najtupaviji u vrtiću, s trideset godina zakašnjenja, rešili da se svima osvetimo i sami sebi odsečemo prst.

*Ukoliko bi režim Aleksandra Vučića – priznao Kosovo, da li biste ceo ovaj „kosovski ciklus“, prenatrpan prljavim nacionalizmom, mogli da opravdate? To možemo da čujemo od pojedinih antinacionalistički nastrojenih javnih ličnosti, da se sve ovo radi zbog predstojećeg priznanja nezavisnosti Kosova.

–Nikada. To slušamo trideset godina na različite načine. Kao – jeste Milošević tiranin, ali neka završi on ovo s Hrvatskom i Bosnom pa ćemo onda mi s njim lako. Takvi političari nikada ništa nisu rešili, oni samo otvaraju nove probleme da bi zataškali stare. Tako da je ta jednačina jednostavna: takav vladalac kao mora da guši Srbiju da bi nešto važno rešio. Pošto rešenja nema – rezultat su ugušena Srbija i njegova apsolutna vlast.

*Verujete li u skoru promenu aktuelnog režima? Kakvo je vaše tumačenje onog što se pre samo tri nedelje događalo na ulicama?

–Ljudi su pukli i to je razumljivo. Ali bez organizacije, bez strukture, bez ideja ni tako snažan izliv nezadovoljstva ne može ni do čega da dovede. I opet ga je Vučić za sebe sjajno iskoristio, ubacio nasilnike, izmanipulisao proteste, pokazao golu silu kao pretnju za ubuduće. Za njega „win win“, za građane još jedan poraz.

Niko ko bi mogao da artikuliše očaj građana

*Da li vidite naznake moguće revolucije u skladu sa sve većim stepenom siromaštva i nezadovoljstva? I da li vidite političke figure koja bi taj bunt mogle da kanališu? Kakvo je vaše predviđanje budućnosti?

–Kao što sam protiv uzimanja pravde u svoje ruke tako sam i protiv revolucije. I njih nam je bilo suviše u prošlosti, diskontinuitet je naš najjači kontinuitet. Najgore je što se ne vidi niko ko bi mogao da artikuliše taj stvarni očaj građana. Ni kako, ni u ime čega. Jedina nada mi je ovaj sada neobični peticionaški pokret. Svakog dana ima nova peticija i mislim da je to iz potreba ljudi da se uvere da nisu sami, da „nas“ ima, da postoji ta „zamišljena zajednica“ onih koji isto misle. To je početak. To je način da se artikuliše kakvu mi Srbiju želimo, jer sve dok se to ne desi i čuveni Kurta i Murta će cupkati zajedno u kolcu.

(Snežana Čongradin, Danas)

Podelite ovu stranicu!