DUBRAVKA STOJANOVIĆ: Bahatost garantuje ostanak na vlasti

A šta ako je to sistem? Ako je sistem da nema sistema?

16. maja 2010

Prelazak iz partije u partiju, kojem smo svedoci sve češće, omogućava pojedincima da sačuvaju privilegije, pozicije, vlasništvo, a u dramatičnijim situacijama to je i pitanje očuvanja gole kože. U zrelim političkim društvima takvi potezi bi značili političko samoubistvo, kod nas za to sledi nagrada.

Sve je to deo „sistema bez sistema“ koji vlada u Srbiji, kaže u intervjuu za „Blic nedelje“ Dubravka Stojanović, istoričarka i profesorka na Filozofskom fakultetu u Beogradu.

Partije u našoj tradiciji, objašnjava naša sagovornica, nikada nisu bile čvrsto vezane za načela, političke principe, pa ni sopstvene programe i stranačko ime koje ih je povezivalo s određenim idejnim konceptima. Partije su svojim članovima obezbeđivale funkciju, ali i egzistenciju: one su od nastanka stranaka u 19. veku bile jedan od najsigurnijih načina za društveno napredovanje, pa i sticanje imetka.

Zašto mi nismo uređena država i društvo, zašto ni u čemu nema sistema?

– A šta ako je to sistem? Ako je sistem da nema sistema? I u Beogradu krajem 19. veka bolno su bili prepoznatljivi gotovo identični „sistemski“ problemi – ni tada nije bilo jasnog cilja, programa, određenih prioriteta, zakonskog okvira, pravne države, odgovornosti… trideset godina se raspravlja da li da se prvo srede ulice ili da se uvede kanalizacija, ili da to bude obrnuto. Na kraju se preskupo srede ulice, a onda se posle godinu dana raskopaju da bi se postavile kanalizacione cevi. To je paradigma tog „sistema bez sistema“. Niko zbog toga nikada nije odgovarao, niko čak ni vlast nije izgubio zbog takve bahatosti prema javnom interesu, građanima, novcu.

To je onda idealan prostor za korupciju?

– Da, jer upravo u takvom „sistemu“ se lakše i lepše vlada, on je neograničen prostor za korupciju, on je jedan „zgodan“ anarhični okvir u kome je sve moguće. To bi bio ideal svake vlasti kad bi im njihova društva puštala da tako vladaju. I u tome je problem – ovakav poredak očigledno odgovara i vlasti i većini birača jer ne zahteva ni od koga veće napore. To je društvo malih potreba, a takvo društvo ne ide napred, nema potrebe da se razvija.

Koji su današnji primeri toga o čemu govorite?

– Uzmimo samo novine od pre neke tri nedelje. U jednom danu našla sam tri takve vesti: odbačen projekat rekonstrukcije Narodnog muzeja; radovi na Gazeli čekaju da se završi novi most; otkazana koncesija za put Subotica–Beograd! Ili slučaj beogradskog metroa! Pa to su stvari koje se vuku decenijama, a goruća su pitanja poslednjih 10 godina! Kako je moguće da to sve sad bude odbačeno? Da li to znači da se tim pitanjima ranije neozbiljno i nestručno pristupalo? Kaže, s pravom, gradonačelnik Đilas da se neće ulaziti u projekat metroa dok se ne napravi detaljan projekat, dok se sve ne izmeri, sve ne izračuna! Pa naravno! Ali da li to znači da u prethodnih 40 godina, od kad je to pitanje ključno, to nije izračunato? Pa koliko je ta nehajnost koštala? Sigurna sam, više od samog metroa. Hoće li nekome biti zbog toga suđeno? Ako neće, kako onda uvesti princip odgovornosti i sistem u društvo koje sve svoje napore, vreme i sredstva ulaže u onemogućavanje izgradnje bilo kakvog sistema.

Odakle tolika moć stranaka, gde se donose odluke?

– Partijska država je suprotna pravnoj državi, u njoj je zakon ono što partija kaže da je zakon. Ukoliko se to kosi s pozitivnim zakonodavstvom, utoliko gore po njega! Precizno je to, u 19. veku, definisao Stojan Protić, ideolog Narodne radikalne stranke i najvažniji saradnik Nikole Pašića. On je temeljno zastupao stav da vladajuća većina ima pravo da krši zakon jer je većina. Time se u društvo uvodi pravo jačeg, a sva se druga prava i pravila njemu potčinjavaju. To je jedan od naših tužnih kontinuiteta. Partijska država ovde nije došla s komunizmom. Naprotiv! Komunizam je na tu tradiciju odlično „legao“. Odatle proizlazi neograničena moć vladajuće grupe, koja se onda može i kositi sa zdravim razumom. „Ako mi izglasamo u Skupštini da je crno belo, onda je to tako“, govorilo se u našoj Skupštini krajem 19. veka. To je suština sistema o kome govorimo.

Dok političari imaju sve pogodnosti i privilegije, i oni na vlasti i opozicija, većina građana gura se u prevozu, čeka na pravdu godinama i jedva sastavlja kraj s krajem, je l’ to život koji su nam obećavali?

– Nije, naravno, ali obećali su nam i Kosovo! Drugim rečima rekli su nam na izborima – postoji to pitanje Kosova, to je „pitanje svih pitanja“! To sad moramo da rešavamo, a bolnice, školstvo, puteve, železnicu, metroe, mostove, penzije, demokratiju, pravnu državu, Narodni muzej, Narodnu biblioteku… ma to ćemo posle lako. Eto, i to je kontinuitet. Ovde se dva veka vlada pomoću tih „pitanja svih pitanja“ kojima se zapušavaju svi stvarni problemi. A „pitanja svih pitanja“ su, naravno, nerešiva. I onda je to idealan sistem vladanja. U Hercegovini tek uštrojenom petlu zaseku i krestu, da ga od te svežije rane ne boli ona starija, da od „gornje ne oseti donju“. Tako i naše vlasti – one otvaraju nove probleme ili podgrevaju one „večne“, da ne biste osetili koliko vas bole oni stvarni, egzistencijalni problemi. Svesno se proizvodi ta paralelna realnost, u koju mnogi poveruju jer je tako lakše. A onda je odatle teško naći izlaz.

Za nekoliko dana izlazi iz štampe vaša knjiga „Ulje na vodi. Ogledi iz istorije sadašnjosti“, u izdanju Peščanika. Šta je to istorija sadašnjosti? Je l’ to paradoks?

– To je način da pomoću istorijskih analiza procesa dugog trajanja pokušamo da razumemo sadašnjost. Istorija se tu pojavljuje kao nauka o sadašnjosti, pokušava da objasni kako smo stigli dovde, koja je dijagnoza, a koji je lek. Sadašnjost se bolje i tačnije vidi iz te duge perspektive prošlosti.

(Blic)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Aktivisti
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga