DRAGOMIR JANKOV: Prijatelji i ne-prijatelji Vase Stajića

Na dan Vase Stajića: Proterivali su ga i izopštili za života pa eto i posle smrti

10. feb 2020

Vasa Stajić je rođen u Mokrinu  u skromnoj seljačkoj porodici 10. februara 1878. Umro je u Novom Sadu na svoj 69. rođendan, 10. februara 1947. Zato je 10. februar dan Vase Stajića.

U prvom delu svog života i rada do Prvog svetskog rata Vasa Stajić je bio nacionalni tribun, kao prosvetni radnik budio je nacionalnu svest, prvenstveno omladine i đaka u Vojvodini  a zalagao se i za jugosovensko ujedinjenje i držao govore po Vojvodini ali i u Sarajevu, Splitu i drugde.

Biti učenik Vase Stajića, bila je to trajna fascinacija, ponos, doživotno utočište. Preporuka. Veljko Petrović je zabeležio susret sa zarobljenim austrougarskim vojnikom, negde u Srbiji u Prvom svetskom ratu, Srbinom. Bio je „Okoreo, zarastao u prljavštinu“, i pitao, da li ga se seća, rekao je svoje ime i na kraju dodao: JA SAM ĐAK VASE STAJIĆA“! Evo još jednog primera. Milan Vakanjac (po selu Vakanj u Lici), nekadašnji Stajićev đak u Somboru, kao ausrougarski vojnik predao se Rusima, te je sa svojom grupom saboraca, stražarno sproveden u Sibir u radni logor, u neku nedođiju. Putovali su vozom, potom pešice. Na tom putu ih je u jednom momentu uhvatilo strašno nevreme. Našli su se u kovitlacu ledene snežne oluje, bauljali i padali. Na odeći im se stvaraju oklopi ledenog snega koji su još više otežavali kretanje. Samo ih je instinkt vodiča u zadnji čas doveo do odredišta i spasao sigurne bele smrti. Smeštaj je bio strašan. Pocrneli zidovi, paučina, prljava slama, stenice… Tu su se trojica među njima prepoznali kao Stajićevi učenici. U kakvu su zabit stigli  prosudili su i kada su ih meštani  pitali: „Da li se vi ženite“? U tom sibirskom  paklu, 1915. Vakanjac piše pismo majci i – Vasi Stajiću: „… Sve ređe odlazimo na rad jer niko nema rukavica… razgovaramo tiho, polako kao starci. I biramo teme koje greju i telo i dušu. Kad Vas spomenemo odmah osetimo kako nas, sa ogromne daljine, hrabrite da u patnji istrajemo i u svakoj nevolji ostanemo ljudi… Stigao je novi transport, pedeset Čeha, ostali su Srbi… iz Banata… ratari… jadno odeveni, krajnje iscrpljeni… popivši čaj odmah su zaspali na podu. Mene zabole srce te se vinuh… dalje od stvarnosti… Vi ste nas vodili u mnoga lepa mesta u Bačkoj, a videli smo i Banat do Temišvara… na leđima smo prtili instrumente… i knjige… poučne… za neškolovan svet, a prodavali smo ih budzašto i poklanjali jer ste Vi želeli da što više knjiga prodre u narod. Svuda su nas svesrdno primali… “

Organizovao je 1912. skup svih srednjoškolaca, maturanata Srba u Vojvodini radi zbližanja i povezivanja. Vodio grupu đaka na ekskurziju u Beograd, Niš (gde su imali i vežbe gađanja i upoznavanja sa srpskim oružjem !). Posle drugog hapšenja,  na velikom Segedinskom procesu 1915. osuđen je na 9 godina i 10 meseci teške robije. Svu krivicu je preuzeo na sebe  te su njegovi  učenici  bili oslobođeni. Kada se Vasa Stajić pojavio u sudnici „prav“,“priseban i odlučan“  deprimirani optuženici-đaci  osokoliše se.  Tužilac Haršanji Elemer ukazao je na to sudiji kao na otežvajuću okolnost, – kako „njegova hrabrost i prkosno držanje prelazi na ove mladiće koji su srećni što ga ponovo vide …“  Usledile su godine robije do 1918. i  – tuberkuloza.

Posle rata počinio je neoprostiv i do danas neoprošteni  greh. Zalagao se da se Vojvodina priključi Jugoslaviji kroz Narodno veće Slovenaca, Hrvata i Srba iz Zagreba, za Jugoslaviju koju će sačinjavati njene prepoznatljive celine. Tada je i počelo njegovo isključenje, čoveka koji je pre rata za novu državu „najviše mesa od sebe oktinuo“ (Dimitrije Boarov). Vasa Stajić je zabeležio: „To isklučivanje otpočeo je regent Aleksandar, kada je od nas 28, koji smo od Narodnog veće bili izaslani u Beograd  … svakoga posebno  primio  u audijenciju, sem mene jednoga…“.

Izvor: Muzej Vojvodine

Nije bio za monarhiju, protivio se centralizmu nove države (a rekao je i da ga ne sahranjuju sa popovima), protivio se i zapostavljanju pojedniih naroda i oblasti, posebno Vojvodine.  Smatrao je da Vojvodina ima „MISIJU“  kao „ŠVAJCA NA ISTOKU“ ,što je preuzeo od Miletića, da smiruje imperijalne i šovinističke strasti sa severa ali i sa juga. Vojvodina, ne samo „srpska“  („Srpska Vojvodina“)  već građanska i demokratska za sve, čime je redefinisao pojam autonomije do 1918. To je bio njegov drugi  neoprostivi greh. Skrajnut sa političke scene, nije bio odbačen. Naprotiv. Na njegov 60. rođendan 1938. u njegovu (iznajmljenu) kuću u Sremskim Karlovcima, slilo se više od 200 mladih ljudi iz svih krajeva Vojvodine. Bio je to cvet mlade intelektualne Vojvodine, koji mu je odbačenom došao na hodočašće. Među njima su i znana imena antifašističke borbe, poput narodnih heroja Pap Pavla, Sonje Marinković, Jovana Popovića, književnika, Branka Bajića i drugih.

Svakog  10. februara, ranije kod groba, potom kod spomenika Vasi Stajiću u Novom Sadu, okuplja se  grupa njegovih poštovalaca, posebno iz nevladinih organizacija, Zavičajnog kluba  Mokrinčana, Vojvođanskog kluba, Kulturnog kluba „Vasa Stajić“,  nekoliko  političkih stranka, LSV, DS, te predstavnici Osnovne škole „Vasa Stajić“ u Novom Sadu, a ponekad dođe i neko iz Skupštine Vojvodine i po kojeg sekretarijata. Ali ćute, mnogi. Ćuti vlast Grada Novog  Sada, grada kojeg je voleo i zadužio, iz čijih prašnjavih arhiva je izneo  istoriju njegovih ustanova, mnoštva familija i ličnosti, velikih i malih. Ćuti Pokrajina, „Vojvodina koja je bila najveća strast njegovog života“. Ćuti Republika, a on je bio najveći robijaš za srpstvo, koji je doprineo da se stvore uslovi da Srbija dobije Vojvodinu kao na dlanu. Ćuti Matica srpska čiji je bio sekretar – i predsednik dva puta. Ime Vase Stajića ne nalazi se na spisku u njihovim kalendarima za proslave, svečane akademije, okrugle stolove… Ćute u vertikali.

Miroslav Antić je mislio da mali ljudi žive samo u radio aparatu, – ne,  žive oni i u mnogim drugim aparatima. Mali, nedovoljni da vide veličinu Vase Stajića, i uski, nedovoljno široki da vide njegovu širinu: da jugoslovenstvo ne isključuje srpstvo, da srpstvo ne isključuje vojvođanstvo, da sve zajedno treba da bude evropsko. Proterivali su ga i izopštili za života pa eto i posle smrti.

(autor je član Predsedništva Vojvođanskog kluba)

foto: Lazar Lazić

Istina je: ima nas! Klikni i podrži slobodno novinarstvo!

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Druga runda
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga