DRAGOLJUB PETROVIĆ: Za Vučića i njegove Danas je opet neprijatelj države

"U vreme kad je Vučić bio ministar informisanja Miloševićeve vlade, platili smo najviše kazni po zloglasnom Zakonu o informisanju. Kad je 2012. došao na vlast, došao je u našu redakciju na pokajanje i rekao kako veruje da smo medij koji je uvek bio proevropski i koji će pomoći njemu i Srbiji. Kasnije nas je opet proglasio neprijateljskim novinama"

25. nov 2019

Dragoljuba Dražu Petrovića, glavnog urednika beogradskog dnevnog lista Danas, sreli smo u Daruvaru na 5. Fra Ma Fuu – festivalu reportaže i reportera, gdje je bio gost na tribini ‘Novine žive’. Uz glavne urednike lokalnog Pakračkog lista Darka Baronicu i urednika tjednika Lider Miodraga Šajatovića govorio je o tome kako se novine prilagođavaju novom vremenu, odolijevaju političkim pritiscima, odupiru najezdi digitalnih medija i opstaju na tržištu. Petrović se novinarstvom počeo baviti 1994. godine u Borbi. S redakcijom lista odbio je poslušnost novom režimskom rukovodstvu i prešao u novoosnovanu Našu Borbu. Radio je kao novinar u Glasu nedelje, reporter i urednik u Glasu javnosti, gdje je pisao i kolumnu ‘Važne stvari’, kasnije preimenovanu u ‘Čekajući fajront’. Za tabloid Kurir pisao je nedjeljnu kolumnu ‘Srbija do Tokija’. Bio je stalni suradnik nezavisne TV produkcije VIN (Video nedeljnik), za koju je kao autor uradio stotinjak TV priloga. Višestruko je nagrađivan. U tradicionalnoj novogodišnjoj anketi magazina Status, u kojoj sudjeluje više od stotinu novinara i urednika, proglašen je za najboljeg novinara 2010. godine. Od lipnja 2009. radi u dnevnom listu Danas, gdje piše kolumnu ‘Žvaka u pepeljari’. Glavni urednik postao je u ožujku 2016. godine. Koautor je satirične emisije ‘Pljiž’ na Televiziji N1, koja se emitira od travnja 2018. Uz to, piše kolumne za Nedeljnik i N1.

Nije baš uobičajeno da glavni urednik jednog dnevnog lista tezgari pišući za druge medije. Jeste li radoholičar pa sve ono što ne stane u novine koje uređujete plasirate drugdje ili je to pitanje egzistencije?

Glavni urednik treba da juri svoje novinare po redakciji da ne tezgare po ostalim medijima, a ja sam, eto, u situaciji da pišem za druge. To je, zapravo, pokazatelj situacije u Danasu – nema para pa su mi ostavili tu mogućnost. Za Nedeljnik sam pisao kolumne i pre glavnouredničke pozicije. Inače sam teško prihvatio da budem glavni urednik jer mi se od svake, pa i najmanje odgovornosti, dizala kosa na glavi dok sam je imao.

Egzotični vlasnici medija

Danas se čvrsto drži profesionalnih standarda i nikad nije htio biti dio propagandne mašinerije režima, što ga čini jedinim nezavisnim dnevnim novinama u Srbiji. Je li to prednost ili mana u zemlji u kojoj ste zbog tema koje otvarate označeni kao neprijateljski medij?

List su 1997. godine osnovali novinari od kojih je većina danas pokojna, ostali su u penziji, ali su i dalje vlasnici, jer novinarstvo je takvo zanimanje da ideš direktno iz redakcije na groblje. Danas je imao tu nesreću da uvek bude list koji se nije uklapao u mainstream: prvo je bio protiv Miloševića, a posle 5. oktobra građanski list koji je pisao, pored ostalog, i o suočavanju s ratnim zločinima. To je karakteristika naše uređivačke politike, zbog koje nikad nismo bili mili širim narodnim masama. U drugoj godini postojanja platili smo najviše kazni po zloglasnom Zakonu o informisanju, u vreme kad je Vučić bio ministar informisanja Miloševićeve vlade. Kad je 2012. došao na vlast, došao je u našu redakciju na pokajanje i rekao kako veruje da smo mi medij koji je uvek bio proevropski i koji će pomoći njemu i Srbiji. To je bio simbolični čin njegovog odnosa prema Danasu. Kasnije nas je opet proglasio neprijateljskim novinama na isti način kao u vreme Miloševića. Vučićevci nas nazivaju smešnotiražnim tabloidom, zezaju da poznajemo lično sve svoje čitaoce. Mada ćemo uskoro lično upoznati sve oglašivače zbog toga što nas Vučić i njegovi označavaju kao neprijatelje države i njegovih reformi. Na kioscima nas skrivaju – u prva dva reda su sve dnevne novine koje izlaze u Srbiji, pa tek onda negde nevidljiv i teško dostupan Danas. Našalio sam se i rekao da do nas kupci dolaze tako što prvo moraju da kopaju po đubretu.

Zašto je sve manje oglašivača, iako je cijena oglasnog prostora u Danasu najniža u odnosu na onu u ostaloj dnevnoj štampi u Srbiji?

Ljudi hoće da daju oglas, ali nas mole da ga ne objavimo. Oni žele da pomognu, a ne bi da se vidi jer kad izađe oglas u Danasu, onda imaju stanovite probleme od vlasti, plaše se da će im doći financijska policija. Za neki sajam medija iznajmili smo videozid pa kad je vlasnik video da će se na njemu prikazivati karikature na kojima je iskarikiran Vučić, dva dana pre sajma javio je da ga ne može iznajmiti jer su oni mlada firma i ne bi želeo da ima problema. Pre četiri godine javna preduzeća su jedna za drugim, kao po komandi, počela da otkazuju desetogodišnje ugovore. Saznali smo da se Vučić, koji je tada bio premijer, sastao s nekim direktorima i jednom od njih rekao: Šta daješ oglase onima u Danasu, jel’ vidiš šta pišu o mom bratu i o mojoj porodici? Pisali smo o bratu, ali ne i o porodici, jer nismo tabloid. Ostalih 50 direktora je shvatilo da i oni ne treba da daju oglas u Danasu. Onda su to počele da shvaćaju opštine u Srbiji u kojima narodnjaci imaju vlast. Faktički nekim danima u tjednu nemamo niti jedan oglaščić, pojavi se tek tu i tamo neka čitulja.

Kako onda opstajete?

Danas je uvek bio pred gašenjem pa smo navikli da funkcionišemo u abnormalnim uslovima. Naš menadžment radi pomoću štapa i kanapa. Situacija je veoma teška, srećom da imamo žilave vlasnike koji imaju svaki svoj problem, ali umeju da plivaju. I mi zajedno s njima.

Osnovali ste i Klub čitalaca uz poruku da vam pomognu pretplatom ako žele i dalje čitati novine lišene tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije. Kako je prošla ta akcija?

Pokrenuli smo nešto što je napravio i britanski Guardian jer se novinari, eto i u Britaniji, bore za nezavisno novinarstvo. To je zaživelo, ali ne tako masovno. Ispostavilo se da su oni koji su kupovali Danas u štampanom izdanju postali pretplatnici PDF-izdanja, što je samo presipanje istih ljudi u drugu formu. Imamo tvrdu publiku koja voli ozbiljan pristup novinarstvu i teško osvajamo nove čitaoce zato što smo novine koje nemaju komercijalnih stvari. Čak ni crnu hroniku ne beležimo duže od vesti. Nemamo ispovesti ucviljenih članova familije, nemamo estradu niti bilo koju vrstu zabave. Najveća zabava su recepti za kolače, putopisi i ukrštene reči. Nemamo velik tiraž, ali imamo jako dobro posećen sajt, od čega koristi nisu velike.

Kako do nove publike? Zar je obrazovanih i pametnih ljudi koji žele čitati objektivne vijesti i kritiku vlasti dosita tako malo?

Imali smo tribinu podrške Danasu. U sali 400 ljudi, bilo je krcato. Sve ljudi od 45 godina pa naviše. Uglavnom su se sećali da su Danas počeli da kupuju od prvog broja. Novu publiku osvajamo razvojem sajta. Portal, sem što je podrška štampanom izdanju i što iz njega prenosi tekstove, ima sadržaje koji mogu da privuku mladu publiku. Pre svega, to su priče s rokenrol scene i iz pop-kulture, čega u štampanom izdanju nema toliko.

Vlasnici Danasa su, rekli ste, novinari. A tko su vlasnici ostalih dnevnih novina u Srbiji?

Vlasnici medija u Srbiji su uglavnom neki egzotični likovi. Pre Danasa radio sam 11 godina u Glasu javnosti koji je bio jedan ozbiljan večernji list, a njegov vlasnik je posle napravio tabloid Kurir. Cela njegova filozofija novinarstva svedena je na zavlačenje. Rekao mi je: Volim kod tebe što znaš da im zavučeš. Njemu je to u novinarstvu najbitnije. U Danasu ne mislimo da trebamo nekome da zavlačimo jer želimo biti profesionalni novinari.

Zabranjivali su Danas, prozivali ga i prijetili. Kako se vi osobno borite s pritiscima?

Nisam imao problema da mi je neko pretio. Pretnje preko društvenih mreža ne računam u ozbiljne. Desi se da neko opsuje na ulici, ali to je retko. Živim u centru Beograda, a posao je na Vračaru. To su dve opštine gde ni u vreme Miloševića Milošević nije bio na vlasti. Ljudi mi prilaze, čestitaju, hoće da se pozdravljaju i slikaju. To ohrabruje! Čak i ljudi koji glasaju za tu vlast prilaze kad ih niko ne vidi i kažu da im se sviđa to što radim. Ima i bizarnih stvari: pre mesec dana s mlađom sam ćerkom bio u kafiću. Bicikle smo vezali za banderu. Izađemo napolje, neko nam izbušio gume. Kako to da shvatim? Ne mogu a da ne pomislim da je to učinio nekog ko je nezadovoljan time šta ja radim.

Zašto za novinare koji razotkrivaju teški politički kriminal i otvaraju teme koje ukazuju na zlouporabu moći govore da su hrabri? Zašto nema više hrabrosti među našim kolegama?

Pogrešno je razmišljati da su novinari neki heroji. Nas hoće da predstave herojima zato što se bavimo poslom onako kako bismo se trebali baviti. Ja nisam uopšte hrabar čovek. Da sam hrabar, bio bih vatrogasac, nešto što iziskuje da imate hrabrost. Bavim se tim poslom onako kako mislim da treba. U tome neko vidi herojstvo, iako to nije. To je samo profesionalizam. Ne možete da budete pekar, a da radite kifle s ekserima, jer će nekoga koštati života ako to pojede. Da biste mogli mirno da spavate, ne možete se baviti novinarstvom na taj ‘ekserski’ način.

Novinari su slobodni onoliko koliko se za svoju slobodu sami izbore. Međutim, mnogima nad glavom visi autocenzura. Imate li vi katkad tu dilemu?

Uvek postoji doza autocenzure jer razmišljate da će tekst možda nekome naškoditi. Ne mislim na čoveka o kojem pišemo nego na njegovu familiju, ako je taj čovek negativac. Onda imate tu dozu da nešto prejako ne napišete. Ako ste ubeđeni da je to što ste napisali tačno i da je istina, onda nemate tu dilemu.

Kad počne rat, prvo umre istina

Teško je medijima koji imaju nacionalnu pokrivenost, ali još je teže lokalcima. Kako je danas lokalnim medijima u Srbiji?

Lokalni mediji su u puno težoj situaciji nego mediji koji imaju nacionalnu pokrivenost zato što je novinarstvo samo po sebi rizičan posao i uvek imate probleme s centrima moći. U lokalnim sredinama su centri moći mnogo bliži nego nama u Beogradu koji ima dva miliona stanovnika. I mnogo je veća hrabrost biti novinar u manjim sredinama nego u metropolama jer junake svojih tekstova ne srećeš svaki dan na korzu. Mi u Beogradu često ne znamo ljude o kojima pišemo, nismo ih videli niti postoji mogućnost da ih ikada sretnemo. Lokalni mediji u Srbiji postoje faktički samo ako ih rade neki entuzijasti koji su zagriženi idejom da prave slobodne novine, a ostali se uglavnom bave propagandom. Izdaju neke biltene koji propagiraju članove njihove opštine.

Koliko razgovori o struci na tribinama pred publikom ili festivali poput ovoga u Daruvaru mogu senzibilizirati javnost i poslati poruku da je novinarstvo javno dobro prema kojemu se treba posebno odnositi?

Od raspada Jugoslavije ljudi novinare posmatraju kao neke negativce. Kad počne rat, prvo umre istina. Novinari nisu omiljeni likovi u našim društvima. Ovakvi festivali mogu da naprave to da se pre svega novinari druže i pošalju poruku da nisu neki zločesti tipovi, nego naprosto ljudi koji se bave svojim poslom. Pogotovo festivali reportaže kao nečega što je u vreme brzih medija i društvenih mreža sve manje zastupljena forma. U mojim novinama ima ljudi koji faktički godinama nisu izašli iz redakcije. Oni sede i šalju poruke sagovornicima, ovi im odgovaraju porukama. Nisu zasukali nogavice i nisu nikad izašli na teren. I sve je manje reportaže kao forme jer ona mora biti malo duža, a ljudi danas nemaju vremena za nešto duže od telegrama. Možda tek tri pasusa, ako baš imaju potrebu da čitaju.

Zašto ih ne potjerate na teren?

Ima više razloga. Ne može svako da bude reporter. Reportaža je kraljica novinarstva. Svako ko želi da se bavi novinarstvom misli da će jednog dana da bude reporter, da će ići na terene, na ratišta ili u neke egzotične predele i da će pisati reportaže. Ali to ne može svako jer je za to potreban talenat. Novinar može da bude svako, ali svako ne može da bude reporter.

(Goran Gazdek, Novosti / Foto: mc.rs)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Terapija
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga