DRAGAN BURSAĆ: Mala mi je ova sarma!

Srbija se po ko zna koji put pretvorila u Mitrovićevu “Zadrugu“

Priredio: Dragan Bursać
06. dec 2020

Kada je notorni Marko Atalgić, poslije kraćeg iskašljavanja rekao:

Ovoj gospođi zaista nedostaje patriotizam. Ona je izjavila da je otadžbina tamo gde ti je dobro, a ne gde ti je sarma. Gospođo, vi imate manjak patriotskih osećanja. Patriotizam je kamen temeljac čovekove moralnosti, svetinja čovekove duše. Zapamtite, gospođo Sablić, patriotizam je najveći ukras čovekove duše, koji vi, gospođo Sablić, ne posedujete”, iz njega je progovorilo, šta progovorilo – urliknulo kolektivno nesvjesno barem dva milliona ljudi. 

Od Benkovca do zvijezda

Vidite, ne radi se ovdje (samo) o odnosu nesrećnog Atlagića prema Seki Sablić, više se radi o sarmi i tzv. patriotizmu, koji je balkanski eufemizam za ultranacionalizam. I u pravu je Atlagić, otadžbina je vaistnu tamo gdje ti je dobro. Ono, nije da nisu dobre sarme u Bukovici, Lici i Dalmatinskoj Zagori, samo se tamo više prave od raštike, pa ne leže Atlagiću. Ali mu zato sigurno leži Srbija u kojoj onako polupismen može kao profesionalni sakupljač diploma, položaja i uticaja doći do skupštinskog poslanika. Njemu je Srbija i majka i bogati otac i prebogati majčin ljubavnik. Njemu je baš, baš dobro u Srbiji.  

Istinabog, neki od vas će reći da je Marku Atlagiću mjesto kod rakijskog kotla ili ispred seoske zadruge na gajbi piva. Drugi će opet kazati, da on ne samo da ne razlikuje ijekavicu od ekavice nego i ne zna čitati napisan rekst. Treći će opet saopštiti…

Ali, ja nisam jedan od tih!

Gospodo, drugovi, Atlagić je tu gdje jeste upravo zato što je takav! Velik je i dugačak put on prevalio od Benkovca, pod skutima ratnih zločinaca Martića i Babića do Beograda. Zapravo, samo geografski dalek put. Ideološki i umstveno, njemu se ama baš ništa nije desilo. Da prostite nit’ je gdje krenuo, nit’ je gdje stigao. Bustovan šešeljevom ideologijom, pušten – kao kakva domaća životinja – u državnu Skupštinu, on radi ono što najbolje zna – unjakvim napijevima valja zajedno sa sobom u blatu svakog onog na koga ga gazda napujda. 

A eto, gazdi Vučiću je u nedostatku bilo kakve opozicije fantomski zasmetala baš Seka Sablić i njen intevju u NIN-u u kome ova glumica šta radi, govori notornu istinu. 

Pa nije bilo teško Atlagiću da se uživi u ono što on veće jeste, supismena radikalčina i da oplete po Seki, a naknadno i po Bjelogrliću. Ali, kažem, najmanji je problem u Atlagiću. Možda je zera veći u skupštinskom sastavu koji zdušno na rubu aplauza u Marko Đurić pozi, čeka da imenjak Marko samo Atlagić, završi svoje blaćenje. Možda je, kažem, samo zericu lošije to. 

Ubi nas prejaka sarma

Najlošije, najlošije od svega je što se Srbija (po ko zna koji put) opetovano pretvorila u Mitrovićevu “Zadrugu“,  kojoj su čak i bulevarske glumačke izvedbe Seke Sablić intelektualno nekodučivi egzistencijalni performansi. 

Da, u simboličkom to je bio napad gospođe Sablić na sarmu kao takvu, koju je ista odvojila od domovine i dala joj negativnu, sjedilačku konotaciju. 

Jebo te, dom JESTE tamo gdje je sarma, urliče ID u svakom homobalkanikusu što se Srbinom kliče. Da, SARMA JESTE SVETINJA, veća i od Kosova i Peći i Prizrena nedokučivog! Da, kad nestane sarme, nestaće i Vučićevog režima, a možda i nas sa njim, misli se Srbenda! I zato je na simboličkoj ravni bio toliko moćan Sekin intervju, a kerberi Vučićevi su to instinktivno nanjušili, jer svjesno im je to kao i onaj Prizren, naprosto nedokučivo. 

Pa onda, ne samo da izostaju reakcije “nekog iz naroda“, jer zaboga Atlagić “joj je dobro rek’o“, nego je isti taj Atlagić odjedared postao državni totemčić, kojim se brani ruralna, nacionalno zacementirana, Srbija, koja bi Kosovo, ali bez dva miliona Kosovara… kažem Atlagić je ta vudu-figurica kojom se Srbija brani, od onih koji bi da im je dobro, a bez sarme. 

U metaforičkom smislu, zato Seku Sablić ubi prejaka riječ, da ne kažem sarma. Jer, da je Seka nekim čudom rekla – Otadžbina je tamo gde ti je dobro, a ne gde ti je posao, niko se ni počešao ne bi, jer zna se da posao u Srbiji predstavlja tek niskocijenjeno robovlasništvo ili političko poslušničko “radno mjesto“. 

A sarma, ohooj brale moj, sarma je iskon! Doduše turski iskon, ali zar nismo svi mi pomalo Turci (op.aut)?! 

Kad ti i Vučić zavidi

Na koncu, nesrećni Atlagić se vjerovatno i sad pred ogledalom štipka, da vidi sanja li najdivniji sanak u životu. A ni sanjati mogao nije da će dostići ovakvu popularnost, jer je možda prvi put u narečenom životu rekao istinu. A istina oslobađa, u Atlagićevom smislu, čini ga zvijezdom nepismenih Vučićevih glasača i uncu pismenijih botova. No, gdje je zvijezda, tu je i zavist. 

Čak tolika zavist da se i njegovo preosveštenstvo, hodajući psihopatološki slučaj, koji se odaziva na ime Vučića Aleksandra, morao oglasiti i kazati da nije Sekino da se u politku petlja. Eto, koliko je pozornice odgrizao bukovički Atlagić svojim mumlavim performansom čipuljićkom Vučiću. 

I na samo to, kolege u rijalitiju radnog naziva Skupština Srbije su se, kako vidim, odazvale Atlagićevoj rici, pa su se i one poput Bilje Pilje oglasile, da ne kažem zarikale, glede npr. novinara koji su pogađate, strani plaćenici i domaći izdajnici. 

Na koncu, sve je tabloidizacija. U njoj je sva istina i sva naša pažnja. Ne bi niko ni čuo u kakvom straobalnom položaju žive umjetnici u doba COVID-a, niti kako intimno percipiraju stvarnost, da nije nesrećne sarme. 

Pa mogu biti slobodan i predložiti, jelte, slobodnim i manje slobodnim umjetnicima da što više u svoje analogije i konkluzije ubacuju gibanicu, čvarke, burek, pasulj, pečenje, zapršku, šljivovicu…, umjesto krize diskursa i neinspirativnog suočavanja sa Talijom lično. 

Tako će se probuditi neki novi Atalgić da pojasni rurbi et orbi kako to nije patriotski čin, a  koji će svojim unjkanjem učiniti umjetnika, da prostite, prisutnim.  

Do iduće sarme.  

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Lovely Jubbly
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga