ĐORĐE RANDELJ: Svi ti nežni i umiljati… državni udari

I ovaj tekst, redovnu kolumnu Đorđa Randelja, cenzurisalo je novo „uredništvo“ lista „Dnevnik“

15. apr 2013

Onaj naš, Dvadeseti vek, iz kojeg smo se jedva nekako i izvukli (a mnogi i nisu, nego su u njemu kosti ostavili) ostaće upamćen po dva svetska rata i nekoliko krvavih revolucija koje su pobednici naknadno proglašavali za izraz volje (preostalog) naroda. Pa je tako usred Prvog svetskog rata bila ona krvava ruska revolucija, nazvana Oktobarskom, mada je (iz)bila 7. novembra, a na kraju Drugog, kako svetskog tako i oslobodilačkog rata, imali smo celu seriju ništa manje krvavih revolucija koje su izvezli psi rata iz one tzv. Crvene armije.

Onda su svi ti veliki ratovi nekako prošli, pa sad smeju da ih vode samo Amerikanci i zovu ih lokalnim, a naš srpski specijalitet su postali lokalni, mini, portabl prevrati, koje ja ne vidim nikako drugačije nego kao male, nežne, umiljate državne udare, tj. napade na ustavni poredak moje jedine otadžbine. Da je ono Sloba krenuo globalno, svima bi sve odmah bilo jasno, a ovako je svima postalo jasnije – tek kasnije. I tad su, pre četvrt veka, prvo obavljeni Novi Sad i Titograd, pa tek onda Priština i onaj prevrat u Kninu, gde je po volji naroda izabran jedan danas pokojni zubar Milan Babić, koji je siroma’ čak i hteo da se nekako nagodi sa generalisimusom Tuđmanom, pa je zato u drugom krugu, dve nedelje kasnije, tog zubara smenio jedan milicajac, isto Milan, ali Martić, a posledice tog dlekosežnog i vizionarskog prevrata su upadljivo očigledne: danas u Hrvatskoj ima više Kineza nego Srba. Čak ni vojvoda Šešelj, vojvoda Toma Nikolić, Aca Vučić i Maja Gojković nisu do kraja dobili Karlovac, Karlobag i Viroviticu. Bio i neki Ogulin, toliko važan srpski grad da sam za njega prvi put čuo 1991. godine, a imao sam kadgod sve same petice iz geografije, istorije i naročito poznavanja prirode i društva.

Dvadeset godina kasnije isti ti radikali (samo bez vojvode Šešelja) najzad su osvojili vlast u Srbiji i od maja prošle godine 11 meseci sprovode male, nežne i umiljate državne udare. I sad se nešto mislim: da Amerikanci umesto 70 „lokalnih“ povedu jedan malo veći, ceo svet bi se podigao. A da su Toma i Aca, umesto što su od maja do decembra otimali gradske skupštine u mnogim srpskim palankama to uradili odjedared, Angela Merkel i ostali pisci srpske istorije im ne bi davali podršku – a čujem da su im dali samo zato što će izgleda potpisati ono što je Boris Tadić odbio, nešto o paralelnim srpskim institucijama na Kosovu. Nego ćemo ’nako mic-po-mic, kao što Čuružani seku mačku rep – svaki dan po santimetar, da ga manje boli.

E, sad ja više ne znam koliki je to zalogaj, niti da l’ je mnogo mačku teleća glava, ali je teško izdržati da zavladaš Srbijom od sedam miliona stanovnika, a od toga četiri nije pripalo tebi. Mislim na naših dva miliona građana u Vojvodini i isto toliko u Beogradu.

Zato prvo Vojvođanima treba objasniti za koga su oni to zapravo glasali. I to živom slikom.
A žive slike su čudo jedno neviđeno. To se zna već više od sto godina a ja se jednako čudim i danas, u trećem veku postojanja filma. Pesnik i jeste čuđenje u svetu, a ja sam po nečemu i Šekspiru sličan – savremenici kažu da uopšte nije znao grčki, a sasvim slabo i latinski.

Slikama su Egipćani i pisali, nešto slično imaju i Kinezi, a primitivni narodi u tužnim tropima ponekad čak nisu ni puštali da ih fotografišu. Nekako su i odnekud osećali da će im tako – uzeti dušu. A mi, navodno napredniji i civilizovaniji, mi smo to, eto, shvatili tek krajem XX veka. Ako smo.

Eto, recimo, kad prekjuče na jednom novosadskom mitingu Igor Mirović, svojim sugrađanima poznatiji kao „behatonac“, jednim teatralnim, a širokim i gotovo sveobuhvatnim gestom visoko podigne i pruži ruku na bulevar pred Banovinom, pa kaže: „vidite da ih narod neće“, budite sigurni da je on među retkima koji u tom trenutku tačno zna kakvu je neistinu ispalio. I ostao živ.

Da li je narod pokazao da ih neće?

A koga hoće taj nesrećni narod čija se volja ne poštuje i tako nemilosrdno i svirepo gazi?

Istog dana, istog meseca i iste godine kad je Tomu Nikolića birao za predsednika države, istog dana, istog meseca i iste godine kad je birao poslanike u parlamentu taj isti narod, tj. onaj njegov deo koji živi i uživa u Vojvodini, glasao je taj narod, odnosno njegovih dva miliona prestavnika na severu, na pokrajinskim izborima za ovaj sastav pokrajinske skupštine u kojem demokratska strana ima valjda i dvotrećinsku većinu. I onda ta većina dobije mandat da sastavi Vladu i za premijera postavi prvog čoveka Demokratske stranke.

E, sad, lako je od tih dva miliona svakog stotog Vojvođanina (!) strpati u autobus i nahraniti ga, dovesti ga na izlet u Novi Sad da 45 minuta u centru viče protiv Bojana Pajtića. Sakupi se tako i 20.000 dragih gostiju u našem lepom gradu, zaguše nas autobusima južnobanatskih i srbijanskih registarskih tablica, ali to je ipak bio samo jedan jedini procenat stanovništva Vojvodine. I ceo taj jedan posto Vojvođana viče protiv Bojana Pajtića, a „samo“ onih 99 odsto ćute.

A tako bi nam sad još trebala i Pajtićeva ostavka i dakako novi izbori. Već smo i zaboravili kad su oni prošli bili.

Pa da onda još jednom podsetim: Istog dana, istog meseca i iste godine kad je vojvodu Tomu Nikolića birao za predsednika države, istog dana, istog meseca i iste godine kad je birao poslanike u republičkom parlamentu taj isti narod, tj. onaj njegov deo koji živi u Vojvodini, glasao je taj narod, odnosno njegovih dva miliona prestavnika na severu, na pokrajinskim izborima…

Pa ako je krajnje vreme za Bojana Pajtića, zašto nije vreme i za Tomu Nikolića? Ih, kad je tek taj izabran. Mnogo ranije nego što je Pajtić dobio mandat za sastav nove Vlade.

I zamislite sad jedan sumanuti scenario. Za Tomu Nikolića glasalo je preko milion i petsto hiljada punoletnih građana Srbije. A protiv njega, tj. za Borisa Tadića, 1,490.000 birača. Sad svakog stotog od onih što nisu glasali za njega dovedeš pred Narodnu skupštinu u Beogradu (koja je pre pojave njegovog i Dačićevog šefa bila čak i Savezna skupština), dovedeš, dakle, svakog stotog i to je već 15.000 ljudi. A znate li vi uopšte kakvu i koliku larmu može da napravi 15.000 ljudi? Pa ako ne znate, otidite i zavirite na naše fudbalske stadione, tamo se nikad ne skupi ni toliko ljudi. A unutra cika-vriska, pravi „grom i kakao“, kako je pevao pokojni Vujica Rešin-Tucić. I svi koje dovedete vikaće protiv Tome, mada nemaju razloga, al što da ne viču ako su unapred dobili prevoz do prestonice, sendviče, možda i dnevnicu…

I šta sad na sve to treba da uradi predsednik Republike Srbije Tomislav Nikolić? Da se povuče, da podnese ostavku, da bruka i sebe, i nas, i Srbiju celu?

Ne, ne treba. To nije lepo. Zato postoje izbori, ovo je parlamentarna demokratija za koju smo se toliko borili.

Sem ako nam volja naroda – nije po volji. Kao nedavno u Vojvodini. Gde je Boris Tadić tukao Tomu sa osam odsto razlike, a demokrate u dva izborna kruga prosto počistili socijaliste i radikale, ili kako se već ovi drugi poslednjih dana zovu…

(Redovnu kolumnu Đorđa Randelja, koji je trebao da se u nedelju pojavi u „Dnevniku“, cenzurisala je nova „komanda“ ovog lista.)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Aktivisti
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga