DOBRIVOJE ANTONIĆ: Odlazak velikana bez zaslužne počasti

Poruke saučešća, povodom Brankove smrti porodici, bar javno, nije uputio niko od zvaničnika, nisu se oglasili ni sportski savezi Novog Sada, Vojvodine i Srbije, ni streljački savezi na istim nivoima, Olimpijski komitet, državne institucije sporta od grada do Republike

13. sep 2019

Juče je u Novom Sadu sahranjen Branislav Lončar, dobar čovek, uzoran roditelj, deda zauvek, vrhunski sportista, svetski rekorder, evropski prvak, vicešampion sveta, petnaest puta prvak Jugoslavije, bivše nam domovine. Očinski učitelj brojnih novosadskih strelaca, među kojima su i olimpijski pobednici, selektor reprezentacije tačno petnaest godina, kada je osvojeno devet olimpijskih medalja i mnogobrojna druga odličja u svim disciplinama streljaštva. Daleke 1965. godine proglašen je za najboljeg sportistu Jugoslavije. Nesporno je da je Branko bio jedan od najomiljenijih, a u isto vrme i najplodonosnijih sportskih trenera na ovim prostorima. Bio je posvećeni sportski funkcioner, između ostalog i generalni sekretar Sportskog saveza Vojvodine.

Rodbina, ćerke, unuci, zetovi, rođaci dostojanstveno su ispratili voljenog oca i deku, kako dolikuje porodici u kojoj je ljubav bila uvek na prvom mestu. Uplakani su bili i njegovi strelci, klupske drugarice i drugovi iz takmičarskih dana, brojni novosadski sportisti, stručnjaci u sportu, sportski radnici i novinari, poštovaoci sporta. Poslednje pozdrave i javno u novinama uputili su pored rodbine, strelci, veterani, prijatelji, komšije, drugovi iz „Beze“, kultnog kafića pored Štranda, gde je Branko provodio manje brižne penzionerske dane. Ipak, svi oni su, pored istinske tuge i žala, na neki način poneli bar malo gorčine sa ispraćaja nezaboravnog i legendarnog Branislava.

Istog dana kada se Branko preselio u legendu, ispred Belog dvora u Beogradu dočekane su zlatne odbojkašice, kao i on, prvakinje Evrope. Euforija radosti i ushićenja, direktni tv prenosi, poruke sa balkona, više hiljada ljubitelja sporta skandiralo je zlatnim devojkama i sa njima delilo ponos nacije. Zvaničnici su se utrkivali ko će uputiti čestitku sa prigodnijim tekstom da ostanu u pamćenju duže bar od jednog dana. Odmah su isplaćene nagrade. Nema tu ništa više ni dodati ni oduzeti.

Poruke saučešća, povodom Brankove smrti porodici, bar javno, nije uputio niko od zvaničnika, nisu se oglasili ni sportski savezi Novog Sada, Vojvodine i Srbije, ni streljački savezi na istim nivoima, Olimpijski komitet, državne institucije sporta od grada do Republike. Nisu se snašli ni njegovi učenici, oni koji su poneli medalje, na krilima njegovih saveta. Komemorativni skup održan je na travi u bašti omiljene kafane, saborci iz takmičarskih dana su kazali nekoliko uobičajenih, škrtih, sportskih reči sa podacima iz Brankove životne i sportske biografije. Dvorane skupština Grada i Vojvodine u to vreme bile su prazne.

Na žalost, ponavlja se slika sa odlazaka sportskih legendi. Kada je u večnost otišao Novak Roganović, prvi Novosađanin i jedan od četvorice prvih sportista iz Srbije sa istovremeno osvojenom zlatnom olimpijskom medaljom, komemoracija je održana na Spensu, ali je šture bigrafske podatke izneo portparol fudbalskog kluba i na tome se završilo. Niko od zvaničnika ni reči. Da je umro prvi Amerikanac kome je o vrat okačena zlatna olimpijska medalja, ubeđen sam da bi se predsednik Amerike, bar oglasio. Kod nas nije takav slučaj i ako smo mi starija nacija od američke. Mi iz nekih razloga nismo izgradili dostojanstvo i poštovanje nacionalnih vrednosti, oni jesu. Sa istim odnosom zvaničnika je ispraćen i legendarni, najpopularniji novosadski fubaler svih vremena, srebrni olimpijac, Todor Toza Veselinović. Lekciju dostojanstva tom prilikom održali su nam Turci, čija je ekipa privatnim avionom u dresovima Fenerbahčea stigla u Novi Sad, da oda poštu svom najboljem treneru. Niko ih nije ni dočekao ni ispratio. Spremni smo da bezglavo utrčimo u euforiju i podelimo svetske uspehe i uzmemo bar delić nacionalnog ponosa, kad se donesu zlatne i druge medalje, ali nismo se naučili na dostojanstven oproštaj od istih tih sportista.

Da se odužimo istinskim sportskim legendama koje su zadužile, ne samo grad, već čitavu naciju imamo priliku pred sobom. Nedavno je upućen predlog da jedna ulica u Novom Sadu ponese ime prvog Novosađanina zlatnog olimpijca, Novaka Roganovića, da dvorane na Spensu ponesu imena, takođe legendarnih Žarka Petrovića, jednog od najboljih odbojkaša sveta svoje generacije i Svetozara Draže Mihailovića, jednog od najuspešnijih džudo i sambo evropskih trenera. Veterani očekuju da odabir ulice bude na nivou prve zlatne medalje i počasti koje se u svetu dodeljuju njihovim nosiocima. Razmišljamo li da za legende postoje posebna mesta i na večnom počivalištu. Svi smo mi na životnom kraju isti, ali nismo svi za života ostavili jednak trag delovanja u društvu. Ima i posebno zaslužnih.

Predloženo je da park pored Fakulteta sporta i fizičkog vaspitanja i Novosadskog univerziteta ponese ime Olimpijski park. Upućeni su predlozi za gradska priznanja za ljude koji su simbol novosadskog sporta u aktivnostima preko šezdesetgodina. Prilika je da se odluke donesu i prave vrednosti izmere hladne glave, bez euforije. Ako bude tako, bar malo će se ublažiti izostanak dostojanstva zvaničnika u odlasku legendarnog Branislava Lončara.

(Autonomija, Foto: Privatna arhiva)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Hleba i igara
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga