DOBRIVOJE ANTONIĆ: Kada ste se poslednji put smejali?

Odlazi nam pamet. Veći problem je što glupost ostaje. A još veći, što ta glupost vlada

07. maja 2019

Kad ste se poslednji put smejali. Kad ste čuli glasan smeh vaše dece, sestara i braće, roditelja, prijatelja.

Ne sećate se, ne sećam se ni ja. Anketirao sam moje vršnjake, rođene pedeset i neke, posle onog, a pre ovih ratova. Niko od njih se nije smejao u ovom veku. I dobar deo kraja prošlog. Čitavih trideset godina. Trideset godina nas jedni te isti drže u strahu i beznađu. Nije li to tragično za jednu državu, naciju, zajednicu? U kakvom mi to vremenu i društvu živimo? Ko je proterao smeh i radost iz naših života? Kako je to uopšte moguće?

Moguće je. Živimo u zarobljenoj državi i društvu, a zarobljenici nemaju ono osnovno, slobodu i nije im do smeha. Živimo u strahu od svega i svačega, gubitka posla, zarada, penzija, zdravstvene zaštite, mogućnosti školovanja. Ovi na vlasti nas ubeđuju da bi bilo još gore, da oni nisu došli. Vlast je podelila građane na nas i njih, naše i njihove, da strahom lakše vladaju i nama i njima. Okruženi smo lopovima, kriminalcima, izdajnicima, fašistima. Znamo i njihova imena. Predsednik, premijer, ministri i ini zvaničnici nas na to svaki dan podsećaju, više puta. A nadležni ih ne hapse. U normalnim zemljama ovakvi bi davno bili iza brave, ako su stvarno takvi. Zbog toga i mi živimo u strahu. Ko živi u strahu nije mu do smeha.

Vođa nas svakodnevno poziva na svenarodno jedinstvo. Jedinstvo se podrazumeva samo ako je on na vlasti. Ako on nije na vlasti nema jedinstva, to je podela i izdaja. Nikako da shvati da se stvarne vođe povlače na vreme, ne čekajući da ih narod na ulici podseća.

Sa komšijama smo u zavadi, veze su nam pokidane. To što propadamo i mi i oni ne brine ni naše ni njihove vođe.

Svakodnevno nas sa naslovnih strana režimskih listova, portala i svih naših televizora, panično upozoravaju da će kao sutra izbiti rat, da nam uzimaju Kosovo, da ukidaju Republiku Srpsku, da se svaki dan priprema i samo što nije izveden državni udar. Ministar vojni izvodi ministarstvo i generalštab da odbrani predsednika i državu, od šačice od šest i po hiljada demonstranata, kako sam vođa kaže. Jer, od njih je ugrožena država i nacija. Ugroženi se ne ne smeju. I to što su nam ministri klovnovi nije za smeh.

Svake godine iz Srbije se iseli jedan grad od pedeset hiljada stanovnika. Odlaze uglavnom oni mladi, obrazovani, sposobni, jaki i zdravi. One druge, nas matore i bolesne, tamo gde odlaze, ne bi ni primili, takvih imaju i svojih. Odlaze naši najbolji. Ne odlaze oni što je tamo jako dobro, već zato što je ovde jako loše. Odlazi nam pamet. Veći problem je što glupost ostaje. A još veći, što ta glupost vlada. Niko ko odlazi iz svog zavičaja, od svojih roditelja i prijatelja u neizvesnost, ne raduje se i ne smeje se. Ali se nada.

Nekada smo se radovali zaposlenju posle školovanja, proslavljali to i smejali se. Danas posao možeš da nađeš u državnoj ustanovi ili preuzeću, ako si član partije koju ne voliš i kojoj ne pripadaš, ali moraš. Oni bolji poslovi su rezervisani za odabrane, a može i za one druge uz razne usluge, novčane, materijalne, seksualne. Ko je prinuđen da se ponižava, da radi ono što ne voli, za male pare, ceo dan, ne raduje se i ne smeje se.

Gotovo sve novine i upaljeni televizori su isti, verovatno zato što plasiraju samo istinu. Ne, nego zato što imaju istog urednika. Svaki dan nas taj urednik naših života i sudbina ubeđuje da nikada nismo bolje živeli. Čim se on skloni sa televizora, kreću programi farmi, parova, velikog brata, koji po ceo dan kao mali ljudi žive u televizoru i ništa ne rade, a primaju za to pare. Jedina obaveza im je da se opijaju, vode razvratan život i da se dan i noć svađaju, a narod da ih voajerski gleda. Svađa i smeh nikada nisu išli zajedno. Da nema njih, program bi se morao popuniti nečim pametnim, narod bi počeo da razmišlja, a možda bi shvatio da nije baš tako kako vođa kaže. Smejali bi se.

U porodici, kojoj nedostaje bar još jedna plata, da se napuni korpa za puko preživljavanje, malo je radosti, a ni malo smeha. Na dečijim igralištima po dvoje čuvaju jedno dete, puno neke čudne energije, za rušenje i sukob sa drugom decom. Nije tako crno sve što sam opisao. Mnogo je crnje. Živimo u kolektivnom strahu i psihozi. Društvo je zahvatio kolektivni osećaj nemoći, kao najgori mogući osećaj koji čovek može da doživi. Mnogo gori od svakog poraza. Kako i ne bi kada iz stana izbacuju staricu od devedeset godina, uz sasluženje kordona policije, a te sile nema, da se sruši bespravno podignuta kafana na krovu Srbije, verovatno prljavim parama, nekog moćnika. Nemoćni se nikada ne smeju.

Smejali smo se nekada u pozorištu. Tu se sada preselila politika, vlast kao tragedija, a opozicija kao tragikomedija. Glumci su proterani na ulice, da nemoćnom narodu govore odlomke iz dela nade. To su im najčasnije uloge. Nema ni ovde smeha, ali s vremena na vreme pojavi se osmeh. Ima nade.

Autor je profesor u penziji iz Novog Sada

(Danas, Foto: Privatna arhiva)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Aktivisti
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga