Đoković – piće kojim se opija nacija, ne bi li zaboravila na svoju mizeriju

"Nanovo izmišiljena priča o zaveri protiv Srba"

14. jan 2022

Novak Đoković – najveći srpski sin, naš Isus, borac za vaskoliko srpstvo a protiv nepravde novog svetskog poretka, ljudina koja nas u najboljem svetlu predstavlja u svetu, Tesla i on. Naravno, Đoković nije ništa od ovoga. On je vrhunski teniser koji je svojim i samo svojim vrednim radom i upornošću stigao do vrha i koji nas fascinira svojim veštinama, te fizičkom i mentalnom upornošću. On je čovek koji nam na terenu donosi uzbuđenja, zabavu i dramu.

Ovih dana vidimo da je skoro pa božanska reputacija Novaka Đokovića počela da se narušava čak i u samoj Srbiji (na Zapadu nikada nije ni bila na visokom nivou, često sasvim neopravdano). Do sada smo povremeno mogli tu i tamo da čujemo negativne komentare oko toga gde Đoković plaća porez, koga politički podržava ili ne podržava, zašto nije glasniji u političkom smislu i da li njegova porodica ima povlašćeni tretman za svoje poslovne interese u Srbiji. A sada smo saznali i da se čovek za pozitivnim testom na kovid šetkao i slikao okolo, delio mladim teniserima pehare i davao intervjue. I kao da se odjednom u Srbiji jače čuju i glasovi kritike na Đokovićev račun. Da li je u zaista moguća kritička debata oko ovog uspešnog tenisera? Da li smo u navijanju za njega prešli u idolopoklonstvo? Da li srpsko društvo ima nezdrav, nekritički odnos prema njemu i da li u njega projektuje osobine koje on nema? Kolumnista Dragan Bursać kaže za podkast Radio karantin da je Novak Đokovic „piće kojim se opija nacija, ne bi li zaboravila na svoju mizeriju“. Zašto?

„Ako nemate nešto što vam je lični cilj i ako vam je društvo potpuno obezvrijeđeno, a to nije karaktertistika samo srbijanskog društva, onda se logično okrećete nečemu što se zove heroika i epopeika. Po heroici i epopeici birate heroje, birate svoje spartake, gotovo imaginarne ličnosti, i običnim ljudima dajete te supersonične osobine i vezujete se za njih. Postoje i u psihologiji ti simulacioni mehanizmi gde delove svoje realnosti prebacujete na te osobe i emotivno investirate u te osobe, a kasnije počnete i intelektualno i ideološki da investirate u njih, postajući dio nečega što ni sami ne znate da ste. Gubite privatnost, gubite ono što je smisao vašeg života iz jednog jedinog razloga – nemate privatnost, nemate smisao života u zemlji u kojoj živite, nažalost“, istakao je on.

Bursać dalje kaže da je ova aktuelna epizoda sa Đokovićem nanovo izmišiljena priča o zaveri protiv Srba.

„Bio sam fasciniran kad sam vidio medije u Srbiji, a pre svega tabloide koji su glasnogovornici Vučićevog režima, koji su govorili da ono gde je Đoković nije hotel nego zatvor, da je Australija zemlja sakupljača robova, da je Đoković novi Isus Hrist i druge stvari koje je izgovarao njegov otac a mediji „boldovali“. I u jednom trenutku imate atmosferu kao da je ’91 ili ’92 godina, samo što sada kada imamo društvene mreže onda već za par sati stižemo od Đoković zadržan na granici do idemo da napadamo Australiju“, kazao je on.

Deo srpske javnosti očekuje od Đokovića da se jasnije opredeli u političkom smislu. Dragan Bursać naglašava da Đoković ipak nije apolitičan.

„Traži se neko ko je veći od Vučića a to je u ovom trenutku jedino Novak Đoković. A Đoković je pokazao u kom timu igra, pogotovu onim fotografisanjem sa ministrom Vulinom. Mislim da je od tada jasno u kom timu je Novak Đoković. Mislim da to pitanje više govori o impotenciji opozicije nego o Novaku Đokoviću i Vučićevom režimu“, smatra Bursać. 

Antropolog sporta i naučni saradnik Etnografskog instituta u Beogradu Ivan Đorđević smatra da deo krivice za ovo što se desilo u Melburnu snosi i sam Đoković jer je “sve u vezi sa njim i vakcinom bilo od početka netransparentno”. Đorđević dalje kaže da se sada samo nastavlja mit koji u srpskom društvu prati Đokovića a koji je uglavnom zasnovan na inatu, odnosno priči kako će jedan Srbin uspeti uprkos svim nevoljama i iako ga svi mrze jer je prošao put od trnja do zvezda.

„Maltretiraju ga samo zato što je Srbin. Ovde imamo klasičan mitomanski, nacionalistički narativ o Srbinu koji trpi nepravdu ali će na kraju izaći kao pobednik. Ovo sa pobedom na sudu srpska javnost videće isključivo kao trijumf, ne razmišljajući šta je dovelo do ovoga i šta je Đoković radio da bi se takva situacija uopšte mogla dogoditi, niti ih to interesuje”, naveo je on.

Ivan Đorđević dodaje da se na primeru Đokovića jasno vidi kada društvo prelazi granicu između navijanja i idolatrije.

“Kritkovati Đokovića je ovde na nivou kritike Boga. Mnogo je lakše kritikovati Vučića nego Đokovića. Razlog za to je prilično jednostavan – zato što je najbolji. U tome što radi. Biti toliko dobar i konstantan u jednom ovako kompleksnom sportu kao što je tenis jeste za svako poštovanje. Ali u Srbiji se njegov lični uspeh prebacuje na drugi teren – kako je on Srbin i zbog toga je tako dobar. Ljudi se identifikuju sa njegovim uspesima u jednoj inače tmurnoj atmosferi gde mnogo uspeha nema, šta god Vučić pričao o zlatnom dobu. Ljudi onda u njega i uz njegovu pomoć učitavaju vrednosti koje onda pridaju čitavom kolektivu“, ukazao je Đorđević.

Aleksandar Kocić, urednik podkasta Radio karantin.

(Radio Karantin, foto: Pixabay)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Referendum
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga