ĐERĐ SERBHORVAT: Vukovarski kapričo

Sorry

20. sep 2021

Pre tačno 30 godina, 15. septembra 1991. godine sam stupio u Jugoslovensku narodnu armiju. Bila je to nedelja, lep jesenji dan, a moj otac je iz nekog razloga žurio – tik posle ručka smo krenuli našom klasičnom narandžastom Zastavom, pa sam već u pet popodne prešao kroz kapiju kikindske kasarne. Bili su začuđeni, jer se trebalo prijaviti do ponoći. Našlo se u ovome i neke koristi: zadivljeno su me gledali i vojnici i oficiri, ja sam bio prvi vojnik, sa svima sam se upoznao već do deset uveče, kada su ostali regruti tek počeli da pridolaze. Kasnije mi je makedonski kuvar dao duplu porciju na menzi: prvi vojniče. Sve u svemu, nultog dana sam uspešno položio ispit iz patriotizma.

Sutradan smo obukli uniforme, bilo je i nešto malo šišanja, mada smo uglavnom svi stigli ošišani, jer svako je imao brata, rođaka, prijatelja koji mu je objasnio kako je prikladno pojaviti se u JNA. Postrojavanje posle ručka, pa marš do hangara. Morale su se srediti stvari vraćenih rezervista. U početku se zadatak činio zanimljivim, čeprkali smo po džepovima, pronašli lopticu i bombone, porodične fotografije i marokansku konzerviranu ribu iz 1977. godine. Oduševljenje je splasnulo čim smo naišli na prvu krvavu vojničku košulju.

Još tačnije se sećam drugog dana, uspeo sam da prespavam celu noć. Odveli su nas u skladište municije od oko jednog hektara, na Senjak. Bio sam iznenađen kada smo na naš, još uvek trapav način marširali pored farme svinja – ispostavilo se da svinje uzgajamo za potrebe svoje kuhinje, a svinjari su bili baš dvojica bosanskih muslimana. Došlo je nekoliko manjih, civilnih kamiona kakvi su u našem kraju prevozili hleb do sela, ovi su takođe imali tu lepu boju guščijeg govna, ali odmah smo primetili njihovu registarsku tablicu VU, odnosno Vukovar.
Šta sam dotle znao o Vukovaru? Ne mogu reći da nisam ama baš ništa, pošto sam osvojio prvo mesto na okružnom takmičenju Tito – Revolucija – Mir 1987. godine, a moglo bi se reći da čak i budale znaju da je Komunistička partija Jugoslavije osnovana u Vukovaru 1920. godine. (I sada namerno neću proveriti da li su ovi podaci tačni, neka ostane sve to tako, u znaku slave maglovitog sećanja.)

Pakovali smo ceo dan, uglavnom granate zapakovane u ogromne sanduke. Jedan lik je komandovao akcijom, nosio je maskirno odelo američkog tipa koji se razlikovao od onog u JNA, i visio mu je pištolj Hekler und Koh na kaišu sa strane.
Čitalac s pravom može da pita kako to da se, dođavola, toliko tačno sećam baš i vrste oružja koje je nosio ovaj blago debeljuškast, ćelavi tip koji nas je neprestano požurkivao: ajde-ajde. Pa zato što nakon toga nemam nijednu egzaktnu uspomenu, pogotovo ne po datumu. Kada čitam zapisnike Međunarodnog suda pravde u Hagu, uvek sa strahopoštovanjem gledam na druge što tačno znaju šta su radili nekim određenim danima. Na ovaj i ovaj dan, ovaj čas, pišu, kažu, optuženi je uradio to i to. Ma u kurac, pomislih, osim ako nije reč o nekom preciznom oficiru koji svakog časa zapisuje u svom oficirskom dnevniku (čini mi se) bordo boje šta je sve radio (mada bilo je primera i za to, morao sam da uništim nekoliko takvih svezaka).

Što se tiče uspomena o dvema nedeljama nakon utovara, ostalo mi je samo to da sam učestvovao na obuci i postao snajperista. Zato što sam bio najniži u celom vodu. A ja sam mislio da je zbog mog dobrog vida (bio je, a i dan danas je, u daljinu), ali ne. Zato što se snajperista mora sakrivati i ubijati. Mogao bih reći da je tipično da se taj posao poveri jednom Mađaru, ali to je blago preterivanje. Ostali su uglavnom bili visoki preko 180 centimetara. Postali smo graničari, specijalci treće misije vojske, kako su rekli.

Zatim, nakon zakletve: mrak, ponovo. Pošto sam se javio da umem kucati na pisaćoj mašini, odmah sam pozvan u komandu puka, pa je obuka pala u vodu. Jedan od mojih prvih zadataka bio je pročešljanje i kucanje govora za komemoraciju, pošto je Marko Utržan iz Kikinde, moja generacija, doveden kući u kovčegu od cinka. Govor za komemoraciju su skrojili makedonski zamenik komandanta zadužen za moral (inače, bio je blagosloveno dobra duša) i Jožef Rica, oficir za bezbednost, kapetan južnobanatskog porekla koji se ponekad izjašnjavao kao Mađar iako nije znao mađarski. Tema govora je bila osveta. Zato što su ga mučili, i tako dalje. Ekshumacijom je otkriveno da su momka upucali u glavu u Zagrebu, navodno neki Albanac, pripadnik ZNG-a. Posmatrao sam ekshumaciju iz daljine, ali oni koji su se vratili sa mesta otvorene grobnice i kovčega povraćali su više nego što se to obično radi nakon velikih seljačkih svadbi. Samo mi je makedonski oficir ispričao kako izgleda glava upucanog čoveka nakon šest meseci – „koža mu se pomera kao pihtija“, tako nešto. Naravno, nije koristio reč „pihtija“, ali uglavnom to je bio smisao. U puku mi smo najbolje govorili najgori srpski.

Počev od ove tačke, pamćenje mi ponovo postaje maglovito. Bacio sam se na kucanje i to se pokazalo kao spasonosno, nisam puzao i gađao snajperskom puškom. Zatim je jedne mračne večeri krajem oktobra oglašena uzbuna za borbenu gotovost (pod punom opremom). Uzeo sam oružje, šešir, torbu, ali sam odmah odjurio u toalet i kenjao barem desetak minuta. Kad sam stigao na postrojenje, već je bilo određeno ko ide. Znam da zvuči kao da je to rekao dobri vojnik Švejk, ali eto, tako se desilo.
Posle par dana nosili smo municiju za njima, sve što sam mogao videti iz kamiona bilo je da smo se parkirali u blizini Bogojeva. Barem su tako rekli, a vožnja od oko tri-četiri sata takođe je ukazala na to.

Pa opet magla. Moja četa se vratila krajem novembra, među njima i jedan povređeni koji je po svemu sudeći sebi pucao u nogu, po njemu bio je nesrećni slučaj, a prema rečima oficira, uradio je to namerno. Jedinica je tokom napada na Vukovar bila u pozadini, stražarili su, a taj Srbin je pukao, tako su rekli. Posećivao sam ga u bolnici, odnosio sam mu pisma koja je dobijao i slao njegova poštom. Mene je takođe uvek uveravao da se slučajno upucao u nogu, ne zato što je pukao. Službenik bezbednosti, „Mađar“ Jožef tada mi je poverio prvi špijunski zadatak: da skeniram tog momka, koji je bio moja generacija, da li je to uradio namerno, jer je tada to slučaj za vojni sud. Konstantno sam izveštavao da je taj momak bio pod totalnim stresom, a ionako je samo glupi srpski seljak, pa su na kraju zataškali stvar. Nije falilo nikome da se naša slavna vojska, koja je ponovo zauzela Vukovar, bavi takvim stvarima.

Kad se četa vratila, toga se ponovo tačno sećam (datuma ne, nego samo te mračne večeri), moj narednik kojeg sam mrzio, bosanski Srbin, počeo je urlati da nismo u Vukovaru bili tri sedmice i jeli konzervu zato da bi danas opet jeli marokansku ribu – to je bilo za večeru. Inače, sa njima je bio jedan oficir, potporučnik po imenu Bajraktarević, rodom iz Sarajeva, koji je kasnije, u aprilu 1992. godine, pobegao. Moja poslednja informacija je da se borio u bosanskoj vojsci (tj. na bosansko-muslimanskoj strani), a zatim nestao.

Od kraja novembra tamo, u Kikindi niko nije govorio ni reči o Vukovaru. Pošto sam ja, kao pukovski kurir mogao da izlazim u grad (štaviše, čak i u Kragujevac i Beograd) i čitao Vreme i druge opozicione listove, čini mi se (opet: samo mi se čini) da sam znao šta se dešava, šta se dogodilo sa Vukovarom, ali izbio je rat u Bosni, što mene nije dotaklo. Kasarnu jeste, većina vojnika je odvedena u Hrvatsku i Bosnu, oficiri su ostali. Ostao sam i ja, jer sam kucao spiskove.

(Već sam bio poslao tekst uredniku, kada sam osetio da nešto fali. Nešto što mozak zaista želi da izbriše. O čemu bi trebalo napisati roman. Logor smrti Begejci kod Zrenjanina, gde su odvedeni vukovarski zarobljenici. Vojnici, civili. Sve u čemu sam ja učestvovao je da sam poslao nekoliko kamiona sa stubovima da ograde kamp. Kako smo mogli znati šta radimo? Kasnije se ispostavilo. Jedan od nekolicine Mađara, stražar sa psom, pričao mi je kako su zarobljenici tučeni. On je na primer tukao one koji su imali mađarska imena. Pitao ih je: ko si ti? Majka mi je Mađarica, otac Mađar, ali ja sam Hrvat. – A on je šutnuo stolicu na koju su ga prethodno vezali. Pričao je to s podrugljivim osmehom. Mislim da je upravo tada sve stalo u meni.)

Pošto sam već devedesetih godina, dakle odmah nakon vojske kao dvadesetogodišnjak počeo da pišem o ovim dešavanjima, mogao bih da stignem do tačke da zaključim: sve je u redu. Ja sam to napisao. Čist sam. Priznao sam naše grehe. Ako je uopšte greh biti poslat od oficira, političara, vojske u jebeni pakao sa 18-19 godina. I štaviše, sve to kao vojvođanski Mađar – južnoslovenski rat uopšte nije moj slučaj. Ili ipak jeste?
Sudbina Vukovara mi je na umu 30 godina. Sto puta sam odgledao dokumentarne filmove, pročitao sve što sam mogao. Ne mogu da govorim u ime naše slomljene 1972. generacije, niko mi nije dao ovlašćenje za to, pa čak ni ne verujem u „nas“, u kolektivni govor.
Ipak, vrlo slinavo, emotivno, ne mogu učiniti ništa drugo nego se u svoje ime ispričati Vukovarcima.
Mi nismo znali šta radimo. Tada smo uradili ono što nam je rečeno.
Ali svako delovanje ima posledice, bilo da znaš šta stoji iza toga ili ne.
Ima i moralne posledice – e, za to me baš zaboli kurac.
Ali individualno, ne. Zato saučešće, posebno rodbini žrtava.
I tu se obično kaže da treba da krenemo putem pomirenja. Da se međusobno nađemo nakon patnji.
Ne, ne. Nemojmo se zavaravati. Emocije i dalje bruje, nosimo u sebi toliko besa (u mom slučaju prema samom sebi) da je pomirenje, opraštanje i dalje prazna reč. I moje priznanje je prazno – naposletku, rođeno je za jednu godišnjicu.
Ali još pre nego što bih preokrenuo biblijske dubine u pop-tekst, samo toliko: sorry.

prevela: Kristina Orovec

Izvor: hu.autonomija, foto: Christoph Larnhof/Flickr

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Krečenje
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga