DINKO GRUHONJIĆ: Tabloidni napadi na Crnu Goru

"Svođenja 'sukoba' između Srbije i Crne Gore na lične odnose predsednika dve države, Aleksandra Vučića i Mila Đukanovića, odraz je intelektualne i novinarske lenjosti"

30. jun 2020

Tabloidi u Srbiji već mesecima, a naročito od početka protestnih „litija“ u Crnoj Gori, veliku pažnju posvećuju zbivanjima u toj susednoj državi, ali – uz veoma retke izuzetke – na tabloidan, senzacionalistički i huškački način, a u „boljem“ slučaju – kroz polunformacije. Mi koji imamo istorijsko sećanje na jezive devedesete godine 20. veka, u svemu tome nepogrešivo prepoznajemo miloševićevski rukopis ratne propagande. Stvar, dakle, nije ni malo bezazlena, tim pre jer je reč o tiražnim i gledanim medijima.

U propagandi prednjače mediji koji su od strane Saveta za štampu Srbije, samoregulatornog tela koje se stara o poštovanju Kodeksa novinara Srbije, proglašeni za apsolutne rekordere u kršenju novinarske etike. Reč je, naravno, o takozvanim tabloidima, poput Informera, Srpskog telegrafa, Kurira, lista Alo… Ali, ne samo o njima. Reč je i o polutabloidu, kakav su Večernje novosti, kao i o najstarijem dnevnom listu na Balkanu, Politici. U tome im se pridružuju i nedeljnici poput Pečata, kao i tabloidne televizije, na čelu sa Hepi TV i televizijom Pink.

Prema medijskim navodima iz februara ove godine, tim EU za Strateške komunikacije (StratKom) konstatovao je da su dezinformacije o crnogorskom Zakonu o slobodi veroispovesti dovele do jačanja tenzija, a većina „lažnih vesti“ u vezi sa tim došla je iz medija iz Srbije. StratKom je preneo da je od ukupno 35.000 izveštaja, uključujući i objave na društvenim medijima, čak 20.000 došlo iz Srbije, a 9.000 iz Bosne i Hercegovine, odnosno iz njenog manjeg entiteta, Republike Srpske. Kao izvori „manipulativnih sadržaja“ i „dezinformativnih taktika“ navedene su i izjave ruskih, crnogorskih i srpskih političara, kao i sveštenstva Srpske pravoslavne crkve.

Nakon izbijanja pandemije kovida-19, mediji u Srbiji su privremeno obustavili kampanju protiv države Crne Gore. Čim su se, međutim, za to stekli uslovi, kampanja je ponovo pokrenuta, naročito u vreme 14. godišnjice proglašenja crnogorske nezavisnosti, kao i nakon odluke crnogorskih vlasti da, između ostalih država, i građanima Srbije ne bude dopušten ulazak u Crnu Goru, dok god njihove države ne ispune osnovne epidemiološke kriterijume. U centru kampanje mržnje je predsednik Crne Gore Milo Đukanović, kojeg predstavljaju kao simplifikovanu i banalizovanu personifikaciju nezavisne Crne Gore.

Za ovu priliku, izdvajamo neke od naslova: „Milo – Prvi NATO vladika“, „Patrijarh: Milo je gori od komunista, ustaša i Turaka“, „Kreira lažnu tvorevinu po uzoru na Hrvatsku pravoslavnu crkvu iz epohe Pavelićeve NDH“, „Đukanović hoće Crnu Goru bez SPC i Srba“, „Vučić: Novih ’Oluja’ i progona Srba neće biti“, „Avetinjo, ne diraj u Srbe!“, „Milo uhapsio vladiku, hoće građanski rat“, „Pečat Milovog ludila“, „Milo: Srbi, neću da vas vidim na moru“, „Epidemija Milovih obračuna sa Srbima“. List Politika donosio je naslove, poput: „Stvaranje nove crkve vodi nestanku srpskog naroda“, „Novi udar na srpsku crkvu u Crnoj Gori“, „Da Srbi u Crnoj Gori budu statistička greška“. Takvi mediji odavno su skovali i naziv za Crnogorce koji podržavaju Đukanovićevu politiku: „milogorci“. Prema njihovim navodima, Crna Gora „kopa kanale na granici sa Srbijom“ i „naoružava Bošnjake“.

Iluzorno je ovde baviti se objašnjavanjem koliko je članova Kodeksa novinara Srbije prekršeno: od istinitosti izveštavanja, odgovornosti novinara i urednika, novinarske pažnje, korišćenja časnih sredstava, do neprimerenih sadržaja i više nego očigledne diskriminacije, pa sve do krivičnog dela raspirivanja verske i nacionalne mržnje. Reakcije nadležnih na takvo izveštavanje nažalost izostaju, a široj javnosti nije poznato da se time bavio i relativno liberalni Savet za štampu Srbije, barem kroz upozorenje na ovu štetnu i veoma opasnu pojavu.

Dodatno, veoma su retki i gotovo marginalni mediji u Srbiji koji u svom izveštavanju o Crnoj Gori uzimaju u obzir svu kompleksnost odnosa u toj susednoj državi. Toliko, da bismo mogli zaključiti da smo suočeni sa fenomenom izostavljenog, novinarskim rečnikom govoreći, bekgraunda (konteksta). A to je takođe primer manipulisanja javnošću, kroz nuđenje polovičnih, dekontekstualizovanih informacija. I jedno i drugo za posledicu ima stvaranje opasnih stereotipa i još opasnijih predrasuda prema Crnoj Gori i njenim građanima, umesto prezentovanja svih relevantnih i kredibilnih informacija. Čak i mediji u Srbiji koji o sebi vole da misle da su liberalni „sukob“ između Srbije i Crne Gore svode na lične odnose predsednika dve države, Aleksandra Vučića i Mila Đukanovića, kao i na predizbornu kampanju u Srbiji. Teško se oteti utisku da je takav pristup više odraz intelektualne i novinarske lenjosti, nego li nekog analitičkog i istraživačkog pristupa novinarstvu, koje bi trebalo da pruži uvid u sve aspekte medijski spinovanog „sukoba“.

(Institut za medije Crne Gore)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Kovid ekspres
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga