DINKO GRUHONJIĆ: Stop krvavim košuljama i Mirjani Karanović!

Srbija nema snage da se odrekne velikosrpske zablude

Priredio: Dinko Gruhonjić
09. dec 2018

Protest “Stop krvavim košuljama”, koji je održan u subotu uveče u Beogradu, bio je lišen podrške nekih opozicionih partija i pojedinaca, jer se njihovom “srbstvu” – eto – nikako nije dopalo što je na protestu trebalo da govori glumica Mirjana Karanović, kao – jel’ te – osvedočeni antisrpski elemenat.

Tako je, na primer, predsednik Koštuničine Demokratske stranke Srbije, neki Miloš Jovanović, rekao da ne može da se složi sa “stavom” Mirjane Karanović da je u Srebrenici počinjen genocid, potrudivši se, tako, da “objasni” poentu svog nikada skrivanog fašizma. Veli on i da je “nepoznat neko” jednu od najboljih glumica sa jugoslovenskih prostora pozvao da govori kako bi uništio “sabornost” opozicije.

Nezavisni poslanik Đorđe Vukadinović, koji je u Skupštinu Srbije ušao sa ultradesničarske liste koalicije Dveri-Demokratska stranka Srbije takođe je otkazao poslušnost opozicionoj sabornosti na subotnjem protestu, jerbo je “onaj ko osobu koja je opravdavala NATO intervenciju stavio kao govornika na narodnom protestu protiv nasilja ili prilično glup ili zlonameran”. Vukadinović je poslednjih godina dospeo u nomenklaturi “građanske Srbije” čak i do autora liberalnog beogradskog nedeljnika “Vreme”. Naime, Vučić je toliko odvratan, da je u toj konkurenciji čak i Vukadinović nekima postao pomalo simpatičan.

Da li su se onaj Jovanović i ovaj Vukadinović na kraju pojavili na protestu, nije mi poznato niti je važno. Važno je to da Mirjana Karanović na kraju balade nije dobila pravo da govori. To pravo uskraćeno je i Dušku Vujoševiću, košarkaškom treneru, takođe poznatom po “jeretičkim” antinacionalističkim stavovima: “Čim smo seli tamo počela je priča da od policije imaju informacije da će biti ubačene dve grupe. Jedna su neki navijači, druga, ne znam sad, nešto vezana za Kosovo i da je posebna agresija okrenuta prema meni i Mirjani. Ja sam insistirao da pričam, jer sam i došao da pričam upravo što se dešavaju takve situacije… Međutim, organizator skupa, (student) Stefan Pavlović, je doneo odluku da ne želi da taj prvi skup protekne u nekoj tuči, svađi, krvavih košulja i glava, nego da prođe mirno. Mi nismo ljudi koji izazivaju nered, ni po čemu, imamo svoje kritičko mišljenje o stvarima koje se dešavaju u našem društvu. Nismo bili u prilici da ga iznesemo, nije nam dozvoljeno, to je još jedan od pokazatelja u kakvom je stanju danas društvo,” ispričao je Vujošević za televiziju N1.

Protest opozicije, koji su zvanično organizovali studenti, pod nazivom “Stop krvavim košuljama” je, naravno, potpuno opravdan i bilo bi sramota da ga nisu organizovali. Neposredni povod za to je premlaćivanje predsednika Levice Srbije Borka Stefanovića i dvojice njegovih saradnika, pre tribine opozicionog bloka Savez za Srbiju u Kruševcu, 23. novembra. Premlaćivanje Stefanovića, nekadašnjeg visokog državnog funkcionera koji je u doba vlasti Demokratske stranke Borisa Tadića bio glavni pregovarač za Kosovo, jeste neposredna i jasna najava Vučićevog režima šta je sledeći nastavak u epizodi njegove svevlasti: neće se prezati ni od fizičkih obračuna sa političkim konkurentima, pa ni od ubistava. Uostalom, nerešeno ubistvo Olivera Ivanovića u Kosovskoj Mitrovici u januaru ove godine već je stvorilo atmosferu u kojoj su takvi obračuni ne samo mogući nego i sasvim očekivani.

Represija Vučićevog režima

Bez sumnje, jedini način da se suprostavi sve jačoj represiji Vučićevog neoradikalskog režima jeste objedinjavanje opozicije u borbi za elementarnu fizičku bezbednost, za fer i slobodne izbore i za slobodne medije. Ništa od svega toga danas ne postoji, sem straha koji se uvukao u građane, a koji je opravdan i postaje sve jači. Zbog toga ostaje nejasno šta je opozicija čekala do sada i zašto se posao oko zajedničke borbe za opstanak obavlja tako traljavo. Tim pre što među opozicionarima ima i više nego dovoljno onih koji se jasno sećaju na koji način su uspeli da se okupe u Demokratsku opoziciju Srbije (DOS) i da sruše Miloševića. Iste mehanizme treba da koriste i protiv Vučića, a izlazak na ulice i organizovanje upornih i redovnih protesta učinilo bi režim veoma nervoznim i sklonim raznim idiotskim potezima. Vučić se, naime, više od svega bolji ulice. Jer je i sam radikalski uličar.

Da ne ulazimo sada u pojedinosti sličnosti i razlika između današnjih vremena sa DOS-ovim vremenima od pre 18 godina, međutim, karika koja nedostaje je međunarodna, a pre svega podrška sa Zapada za opoziciju. Jedan od razloga svakako leži u činjenici da je i sam Zapad u priličnom rasulu, što zbog trampizma, što zbog Bregzita, što zbog jačanja populističkih i profašističkih pokreta u zemljama koje su do juče predstavljale uzor demokratije za ova naša periferna i postratna traumatizovana društva. Ali, ne bi bilo nimalo fer krivicu za sopstvene nepodopštine pripisivati nekakvom Zapadu.

Jer, čak i da je sve tamo idealno, ko bi tom Zapadu mogao biti partner za pregovore ovde u Srbiji? Opozicija okupljena u šarolikom Savezu za Srbiju? Teško. Jer njihovi su stavovi po takozvanim nacionalnim pitanjima u najmanju ruku isti kao Vučićevi. Vidi se to na svim neuralgičnim tačkama: po pitanju Kosova, oni Vučića kritikuju sa pozicija ultranacionalizma. Ista je stvar i kada je u pitanju njihov odnos prema Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori, Makedoniji, Hrvatskoj, Vojvodini… Svako od tih pitanja je lakmus papir koji nepogrešivo pokazuje da su u pravu oni analitičari koji, poput Milivoja Bešlina, tu opozicionu grupaciju posprdno nazivaju “Savez za veliku Srbiju”.

Slične stvari radila je opozicija i tokom devedesetih godina prošlog veka, kada je Miloševića pokušavala srušiti nadgornjavajući se s njim u nacionalizmu i velikosrpstvu. Pa se tako sećamo one epizode kada su išli da peku vola na Palama sa Karadžićem i Mladićem, nakon što je Milošević vođama republičkosrpskog rajha okrenuo leđa. Taj recept opoziciju je tada koštao još šest godina besciljnih lutanja. A nema nikakve sumnje da će i ovi sadašnji proći na sličan način sa Vučićem, s kojim se nemoguće nadgornjavati u nacionalizmu. On je autentični četnik, a oni su u očima birača ipak samo “fejk”.

Duboko društvo

No, šta da radimo s tim ako oni nisu “fejk”, to jest ako iskreno veruju u ono o čemu javno govore, a ne iz tamo nekih pragmatskih razloga? U Savezu za Srbiju takvih je i više nego dovoljno, poput pokreta Dveri ili, pak, onog gradonačelnika Čajetine Milana Stamatovića, koji je organizovao proruske vojne kampove za decu na Zlatiboru, a sećamo se i otrovne retorike Vuka Jeremića u vreme dok je bio ministar spoljnih poslova Srbije. Takva teza je bliska pameti, i ima veoma veze sa onim što bismo mogli okarakterisati kao “duboko društvo”. U prevodu, to znači da veliki broj stanovnika Srbije zaista duboko veruje i kao aksiom uzima sve moguće predrasude: da su Srbi bili najveće žrtve i u ratovima devedesetih, da je genocid u Srebrenici izmišljotina, kao i opsade Sarajeva, Vukovara, Bihaća, Dubrovnika, koncentracioni logori oko Prijedora, proterivanje stotina hiljada Albanaca sa Kosova… Da su Srbi nebeski narod, vazda na strani prava i pravde, večite žrtve, krivi samo zato što se nalaze na geostrateški najvažnijoj tački planete. Ukratko, da su Srbija i Srbi zapravo ne samo pupak Balkana i Evrope, već i celoga sveta, a najverovatnije i celokupne vaseljene.

A to, onda, nije nikakva alternativa. Jer, čega se pametan stidi, budala se time ponosi. Pa tako i ovi razni opozicioni ultradesničari. Njima smeta Mirjana Karanović, izvanredna glumica, dobitnica brojnih domaćih i međunarodnih priznanja, građanska aktivistkinja. Navodno, pored Srebrenice, smeta im i to što je Mirjana Karanović izjavila kako je NATO bombardovao Srbiju kako bi neko konačno stao na put zločinačkom Miloševićevom pohodu na bivšu Jugoslaviju. Takvu notornu istinu izgovoriti u Srbiji znači navući na sebe sebe stigmu do kraja života. Jer to zadire u samu suštinu “dubokog društva”, koje je natopljeno militantnim etnonacionalizmom, sklonim da opravda svaki fašistički pohod na komšiluk jer je u pitanju borba za “našu stvar”. Uostalom, da “duboka Srbija” Miloševiću zamera to što je u poslednjoj deceniji 20. veka izgubio četiri rata, a ne to što ih je vodio i upropastio Srbiju i Srbe na veoma dugačak rok, jasno je i po nomenklaturi sadašnje vlasti, koju čine upravo ljudi iz Miloševićevih vremena.

Kao i sa Mirjanom Karanović, slično stvari stoje i sa Latinkom Perović, Sonjom Biserko, Borkom Pavićević, Stašom Zajović, Janjom Beč…, koje su stigmatizovane doslovno kao “veštice” koje bi trebalo spaliti na lomači. I spaljuju ih, već četvrt veka ih provlačeći kroz najgore moguće blato, do te mere da se niko ne bi čudio i da se organizuju prave lomače ispred kojih bi mase klicale i vrištale od sreće.

A reč je o osobama koje su, zapravo, sačuvale barem malo obraza Srbiji i Srbima. Poštovane u inostranstvu i u komšiluku, citirane u knjigama i u naučnim radovima, njihov opus će ostati – nadajmo se – nekim budućim generacijama na uzor. Kao neophodni oslonac da mogu reći da nismo svi bili podržavaoci kosovskog i svih ostalih velikosrpskih vampirsklih i nekrofilskih mitova, koji su jedan narod i nekoliko država odveli direktno u civilizacijsku propast. Ukoliko, naravno, ovde ostane iko da živi, za šta bas i nisu neke svetle perspektive.

“Vidimo se u nekom drugom filmu” 

U redu, potrebno je u ovom momentu učiniti sve da se razbije svevlast i monopol jedne psihopatske ličnosti i jednog teškog štetočinskog režima, koji je poništio ama baš sve tekovine petooktobarskih promena, pa čak i onu osnovnu – slobodne izbore. Možete li, uostalom, zamisliti Vučića kako nakon nekih izbora izlazi na televiziju i, kao Boris Tadić 2012. godine, pošteno priznaje poraz, stiska ruku protivniku i poručuje: “Vidimo se u nekom drugom filmu”? Naravno da ne možete. A možete li zamisliti da u gnevom ispunjenoj Srbiji dođe do eskalacije nasilja? Nažalost, ja mogu.

Kao što mogu zamisliti i da Vučića jednoga dana neće više biti da nam sadistički jaši po glavama. I to će sasvim sigurno biti dobra vest.

Mene, međutim, zanima šta sledi posle toga? Odnosno, da li Srbija ima snage da se odrekne velikosrpske zablude, garašaninavsko-moljevićevsko-memorandumske politike? Ili će i Vučićevi naslednici, oni koji će mu skinuti političku glavu, vlast iskoristiti za cementiranje ultranacionalizma, poput Vojislava Koštunice, ili za građanski kukavičluk, u maniru Borisa Tadića? Ili će shvatiti da je velikosrpski nacionalizam uzrok civilizacijske propasti i odumiranja jedne države i jednog naroda? Da su Dobrica Ćosić, Amfilohije Radović, Matija Bećković, Nemanja Kusturica teška i preteška sramota, a ne ponos Srbije?

Plašim se da neće i plašim se da sadašnja opozicija u tom smislu nije alternativa Vučićevom režimu. Neko iz uverenja, a neko iz pragmatskog pristupa, po uzoru na Milorada Dodika, koji je odavno shvatio da je nacionalizam poslednje utočište nitkova i odličan izgovor za svakovrsnu pljačku. Uostalom, kada je u Srbiji i bilo drugačije nego što je sada, ne računajući neke incidentne periode istorije, poput onoga iz vremena druge Jugoslavije? Ili, kao što je jedan moj prijatelj rekao: “Prvog decembra se navršilo 100 godina od kako je Srbija prestala da postoji. I to joj je bio najbolji potez po Srbe u istoriji. Vaskrsla je kao marionetski saveznik Trećeg rajha. A oslobođenje je došlo kada je ponovo nestala”. A, da se veliki Hrvati ne naljute, smislio je taj moj prijatelj nešto i za njih: “U Hrvatskoj se najbolje živelo dok nije postojala”.

Pa sad izvol’te – mrzite nas multilateralno!

(Avangarda, foto: Beta) 

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Potop
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga