DIMITRIJE BOAROV: Ima li još Vojvodine

Podsetnik: Kako je to izgledalo u decembru 1993. godine

28. jul 2013

„Autonomija“ u rubrici Podsetnik objavljuje stare tekstove dobrih novinara, čisto da se malo svi zajedno podsetimo na našu nedavnu prošlost. Tekst „Ima li još Vojvodine“ Dimitrija Boarova objavljen je 30. decembra 1993. godine u nedeljniku Nezavisni. List je izdavalo Nezavisno društvo novinara Vojvodine.

Pita me jedan čovek – ima li još Vojvodine? Kud se denuste vi Vojvođani? Jedan drugi, pokazuje mi da je Koalicija za Vojvodinu na proteklim izborima u Zrenjaninu dobila samo 17.505, a u Novom Sadu samo 23.595 glasova, pa pita da li sam shvatio da je napokon svršeno sa Vojvodinom? Nećemo plakati, kaže treći, ali nema više Vojvodine, pa idemo dalje, ništa nam se više ne može dogoditi. Kao i svim izbeglicama – koje više ništa nemaju. Četvrti me ubeđuje da Vojvodine nikad i nije bilo, jer na pustari i nema stalnog i prepoznatljivog staništa, pa nikad i ne znaš da li si osvanuo tamo gde si zanoćio. Peti mi dobacuje – zbogom Vojvodino!

Nezanimljivi partneri

Sećam se da sam jednom, baš u danu kada sam se zaposlio u Beogradu, prelistavajući knjigu Žike Milisavca o OMPOKU-u primetio da je još 1938. godine u novosadskom nedeljniku „Vojvođanin“ bio objavljen tekst Vladimira Kolarova – „Nije istina da nas više nema“. Mnogo prkosan naslov za nas Vojvođane.

Da li se danas može napisati neki članak – manifest, neki proglas „tucindanske “ ambicije i formata, a pod naslovom „Nije istina da nas više nema“. Mislim da može, ali da ne vredi. Ili, skoro da je bolje obrnuto. Mislim da vredi, ali ne može. Jer, kuda bi se ta šaka jada koja i dalje glasa „Za Vojvodinu“, mogla danas okrenuti. Miletić je, jelda, u svom čuvenom tekstu „Na Tucindan“, posle četrdesetosmaškog raspleta, rezignirano primetio da sa ćesarskog dvora Srbima za nagradu stiže ono što je Mađarima za kaštigu. Pa ipak, prvi veliki srpski tribun u Vojvodini, bez ikakvog revanšističkog kičeraja, gledajući taktičke interese, u tom tekstu prekoračuje srbobranski krvavi šanac i sugerira, tačnije za Miletića – naređuje, približavanje Pešti. Zarad političkih interesa Srba u Vojvodini, a ne zbog bratstva i jedinstva, naravno.

Mnogi koji su bili razočarani Agoštonovim odustajanjem od Vojvodine, pokušali su da ga razumeju kao nacionalnog lidera, kad je progutao sve knedle i otišao da nešto istrguje sa Miloševićem. No, paralela ipak ne postoji, ne samo zato što miletićevskog formata danas nema nigde, pa ni u vojvođanskih Mađara, već jednostavno zbog onoga što je monopol moći u Srbiji danas takav da sa vojvođanskim političkim snagama prave političke trgovine i ne može biti. Za nju je, naime, potrebno da postoji kakav-takav odnos političkog partnerstva. A danas je situacija takva da ni Srbi, ni Mađari, ni Slovaci, ni Rusini, ni Hrvati, ni Rumuni u Vojvodini, nisu u Beogradu nikom zanimljivi kao partneri. To u isto vreme znači da nisu zanimljivi ni kao protivnici, pa sledstveno tome, ni kao saveznici. Uskoro će i svi poplašeni autonomaši, pošto ih niko drugi neće, ponovo biti autonomaši. To više neće biti opasno.

Ako su prilike doista tako crne za one kojima je „Vojvodina u mislima“, oni i ne treba mnogo da se brinu što je DZVM zbog šake glasova gunđao na vojvođanske reformiste, zato što su se „Za Vojvodinu“ borili i za glasove mađarskih varošana, pa im nisu dali simpatičnog Đurića (koji bolje pristaje Jelisejskim nego čuruškim poljima). I vojvođanski reformisti mogli su ove zime da shvate da roba koju nose u Beograd, nema prođu ni kod glavne opozicije. Politička provincijalizacija Vojvodine je dovršena. Prvo su isprane sve instituicije, zatim su prožvakane, pa ispljunute sve ideološke sheme na kojima su te institucije izgrađene, a na kraju je sve to premazano lojem montanjarskog folklorizma. Takvi su, naim, kadrovi ovde stigli, srećni – kao da su se nečim ovajdili. No, ubrzo će i oni shvatiti da su useljeni u kuću bez prozora na glavnu ulicu.

Ko je zapravo ovde stalno plakao da vojvođanska autonomnost razbija srpsko nacionalno biće? Najpre intelektualci, kojima se stalno činilo da će u Klubu književnika u Francuskoj 7 dobiti bolje mesto i više reči, ako u Novom Sadu podviknu da su malo više Srbi, nego što im se u Vojvodini priznaje da su književnici, juristi i istoričari. Tim ljudima sada će biti najteže, jer samo najglasniji dobiće stan na Petlovom brdu, a oni ostali moći će da kukuriču do mile volje na praznom dvorištu, ovde.

Tu je i jedna velika skupina drugog školovanog sveta, koja je navikla da živi u državnom tramvaju i koja se munjevito priklonila anahronoj ideji da Srbija najzad izgradi veliku državu, računajući da će im lojalnost biti isplaćena kakvom zgodnom sinekurom. Jer, navodno, veliki državni aparati stalno proizvode sve više udobnih kancelarija. Vreme je, međutim, odmaklo i nema tog primitivizma koji nadalje može ignorisati evropsku tendenciju privatizovanja svih poslova i stezanja klasičnog državnog aparata u sve skromnije poslove i budžetske okvire. Uostalom, i oni su već shvatili da su čak i buduće jugoslovenske i srpske embahade pretrpane kadrovima koji su bliže nacionalnom ognjištu. Taj svet već je uhvatila strava, jer pare iz Beograda ne stižu, stalno su prazni famozni žiro-računi, ministri su večito zauzeti, pozivi na svetska savetovanja i mudrovanja dovde ne stižu, a delegacije koje negde kreću, ne samo da su retke, već uvek u njih oni tamo vrbuju sami sebe.

Gologuzi željni svega

Najbrojniji među onima koji su digli ruke od neke vojvođanske autonomije jesu oni koji su tutnjavu duboke ekonomske krize, koja dolazi sa slomom socijalističke utopije, povezali sa nesposobnošću one vlasti koja im je prva bila pred očima. Drveni vojvođanski političari dočekali su „jogurt revoluciju“ ne shvatajući da se njihova aparatura neminovno ruši i da u štali koja gori vešt domaćin odvezuje „marvu svih boja“, a oni nisu hteli da odvežu nikog. Vojvodina je, što je gotovo neverovatno, političku pluralizaciju dočekala inertna, sa čuđenjem što u Pazovi neki bradati ljudi brinu brige Srba u Lici i Hercegovini.

Pa ni oni danas takozvani ozbiljni ljudi ne zalaze u političke stranke i samo oni iz stranke na vlasti, oni jadovi i nemenikuće, deluju im kao autoriteti – naspram te luckaste opozicije. A gologuzi na vlasti – željni su svega. No, ništa im nije preostalo.

A što danas da se radi kad su svi, a ne samo Vojvođani, u ovoj državi – građani drugog reda? Čak i ako Mađari i ostale manjinske grupe najzad shvate da je priroda istočne krize u bivšoj Jugoslaviji takva da pravilo – spasavaj se ko može, to jest svako za sebe – ovde ne važi, ostaje pitanje da li Srbi, koji ovde žive i koji se ovde zatiču, mogu u sebi otkriti i Vojvođane? Mogu li shvatiti da je primedba da na taj način „oštećuju“ svoje sopstveno srpsko nacionalno biće – puka besmislica.

Pa valjda smo mi Srbi malo „širi“, ovde gde smo ubedljiva većina i gde nam niko ništa ne može. Treba li se ovde podsećati na to da je Šarl Moras, utemeljivač fašističke, nacističke ideologije, celu stvar izmislio na podlozi straha za opstanak francuske nacije. Zato nacizam tako loše stoji svakom pravom Srbinu – jer je u nacističkom jezgru crna kutija straha. Samo onaj ko se ne boji, koga ne proganjaju strahovi za srpsku naciju, kome tri veka nisu mogli oduzeti ni jezik, ni veru usred „tuđe“ Panonije može biti i – Vojvođanin. I smešno je, uopšte, to procenjivati kao težnju za stvaranje vojvođanske nacije. Pa ovde su i Crnogorci bili i Crnogorci i Srbi, do mile volje – čak i kad su postajali Vojvođani. I ko je ikad tražio da, posle pet decenija života na vojvođanskoj crnici, u govoru počnu malo da rastežu (na novosadskoj televiziji bilo je, od samih njenih početaka, pritisaka samo u suprotnom smeru, to pisac ovih redova dobro zna, ali nije mu smetalo, a ni uzbuđivalo ga.)

Ko, dakle, treba jednom da počne da rasteruje nacističke magle koje su polegle i po Vojvodini? Ko može dovoljno bučno, da bi ga svako mogao čuti i razumeti, objasniti da je proganjanje Mađara i drugih manjina iz Vojvodine, posao kratkoumnih nitkova, koje nikakva nacionalna sramota neće odvratiti od pljačkaškog interesa. Kad se samo setim svedočenja one sekretarice srpskog ministra vojnog, koja piše da je turinski Paroški u taj kabinet išao sa predlogom da se pokupuju kuće Mađara odbeglih od mobilizacije za rat u Hrvatskoj, odmah mi dođe da se odreknem takozvane starosedelačke licence. I to je, to starosedelaštvo, floskula koju treba hitno napustiti. Samo su manijaci svi slični, pa bili starosedeoci ili kolonisti, svejedno. Treba, međutim, verovati da će se i ovdašnja politika ubrzo otresti bolesnika, razbojnika i palikuća.

Da bi se ponovo stvorila Vojvodina, trebalo bi, dakle, najpre pobacati stare koncepcije, ideološke stereotipe, tradicionalističke simbole i adete, te zatamburiti nešto novo. Samo neki jak interes može ponovo okupiti Vojvodinu, pa makar i polako. Taj interes prepoznaće oni najjači, oni koje ova prljava bujica neće zbrisati. Oni bez kojih ni Srbija ne može, ni Jugoslavija. Oni koji nešto znaju najbolje i teško se savijaju. Nema veze što danas takvih baš i nema na vidiku.

Treba i neka organizacija, dobro kažu lenjinisti. Dakle, jednostavno, trebalo bi očekivati da će se stvoriti neka vojvođanska stranka, a bilo bi zanimljivo kada bi brzo dobili i radikale, liberale, demokrate, socijaliste, naprednjake, konzervativce „sa vojvođanskim likom“. Zanimljivo, ali neverovatno. Reformista, inače, ima među sektama, ima ih i u zemljama postsocijalizma – ali nema tamo gde je ili sve stabilno, ili sve propalo. A u ovoj zemlji je sve propalo. U Vojvodini nemaš novaca da kupiš ni polu slanine.

Ne treba, međutim, optuživati Reformsku demokratsku stranku Vojvodine za poslednji izborni poraz. Učinili su sve što su mogli u starom odelu¹. Jednostavno, treba konstatovati da se na novi politički korzo mora iću u novom „ancugu“ ili sedeti kod kuće, dok se on ne sašije. Ova stranka izašla je na izbore sirotinjski, a to se u Vojvodini nikad nije cenilo. Nije lepo reći, ali, što jest jest, ovde moraš biti gazda da bi nešto preduzeo. Siromašni i nevini nemaju šanse u politici.

Kvart unutar srpske divljine

Kad protutnji inflaciona kazna i zdere svima kožu s leđa, neće biti da će se svi, sami od sebe, setiti Vojvodine i njene autonomije. Navodna tradicionalna vojvođanska autonomnost bila je to samo zbog toga što je stalno iznova tražena i građena, što je neko razumeo da moraš biti sebičan, da ne bi bio budala. Možda će mnogi jednog trenutka shvatiti da se bez nešto političke moći ovde u Vojvodini, gaće ne mogu sačuvati. Verovatno će se i ovde stvoriti grupa bogatih ljudi, pa i nije važno da li su svetlo dana ugledali u Drvaru ili Daruvaru, Nišu ili Nikšiću, Nakovu ili Gakovu, koja će pokušati da zaštiti svoje profite od ostale sirotinje po „svim srpskim zemljajma“ i koja će osetiti potrebu da sebi izgradi kulturne i civilizacijske zadužbine – tu bliže, da ih svi vide. Takva grupa će sutra, a verovatnije tek prekosutra, ponovo tražiti autonomiju od centrale i Vojvodinu kao najbolji kvart unutar srpske divljine.

Ako se neko spasi bede, uprkos teroru „filozofije bede“, koju šire borci za nacionalne interese, ovde će se stvoriti stranka koja će ponovo otkrivati Vojvodinu. Tek tada će neko sesti i napisati „Nije istina da nas više nema!“

(Nezavisni, 20. decembar 1993)

1. Na predizbornom skupu u Novom Sadu, Dragoslav Petrović, predsednik RDSV, svoj je govor uoči vanrednih republičkih izbora 1993, godinu dana posle izbora 1992. godine, počeo rečima: „Evo nas ponovo pred izborima posle godinu dana, sve je isto, čak sam i ja u istom odelu.“

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Podešavanje
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga