DEJAN KOŽUL: Režim i huškačko novinarstvo u doba pandemije – Nije rat, ali daj šta daš

Istorija beščašća srbijanskog novinarstva je prepuna poltronstva, iskvarenosti, ratnog huškanja i ovo sad nije nikakva nova faza

03. apr 2020

“Reklo bi se da je Besnilo izašlo na kraj s nejednakošću među ljudima, s kojom se Razum uzalud borio hiljadama godina. Da je ukinulo tradicionalne podele na bele i obojene, muškarce i žene, bogate i siromašne, moćne i slabe, pametne i glupe i zamenilo ih univerzalnom razlikom između zdravih i bolesnih. Stvarne podele nema. Svi bolesni su potencijalno mrtvi, svi zdravi potencijalno bolesni. Svi smo, dakle, realno mrtvi. Svet je konačno jedinstven.”

(Borislav Pekić, „Besnilo“, 1983. godine.)

Punih 37 godina posle, prvog dana policijskog časa u Beogradu, Borislav Pekić sedi na Cvetnom trgu i gleda ka centru glavnog grada Srbije, a nekad i Jugoslavije. Oko njega muk, pored njega niko, iza njega ništa, a ispred njega prazan grad. Legenda kaže da je tačka u koju Pekić gleda (Terazije op.aut.) jedna od najprometnijih, ako ne i najprometnija tačka na Balkanu. Odnosno, da je to bila.

A u toj tački sudarali su se beli i poneki obojeni, muškarci i žene, bogati i siromašni, moćni i slabi, pametni i glupi. Danas te podele nema. Jedina podela je između zdravih i bolesnih. Svi bolesni su potencijalno mrtvi, a svi zdravi su potencijalno bolesni. Svi smo jedno. Svet je konačno jedinstven.

UGODNO U KRDU SA ALFA MUŽJAKOM

Kinez donira opremu Ameru, Rus takođe, Amer sve to sa zahvalnošću prihvata. Virus je, valjda baš kao i kriminal, anacionalan. Ne poznaje granice koliko god ih mi pokušavali osnaživati, ali opet. Nije baš ni najmudriji. Nije virus baš birao čoveka, niti bi ga birao da je mogao. Nije mu baš do usporavanja kretanja, nije mu ni do graničnih kontrola, ne zna virus ni šta je to, a još manje mu je do karantina. Zapao ga takav domaćin i šta sada da se radi? Naći će boljeg, ali šta će biti sa ovim, trenutnim?

Poželeće domaćin virusa, ali virusa neće biti. Poželeće jer se tad ugodno osećao u krdu, predvođen alfa mužjakom, jer narod zna da je tako jednostavno lakše, a da bi to „lakše“ opstalo spreman je na kojekakve zabrane, na kojekakvo odricanje, uključujući i odricanje prava na slobodu kretanja, prava na mišljenje.

A to je ono što se upravo dešava, negde u blažem, a negde u težem obliku. U Hrvatskoj, konkretnije u Splitu će vas policajci presresti na ulici i privesti „radi vašeg dobra“ jer se šetnjom izlažete opasnosti od zaraze i još ćete u to ime klicati i pjevati Mojoj domovini sa vaših francuskih balkona. Jer krdu je toplije pod barjakom. I tražiće još.

Što bi u Avazu rekli: „Naredbe su da se poštuju. I u ovom momentu, ma šta mislili, treba biti slijep…“

Dakle, pokoriti se i pokriti se ušima i „dozvolite državi da brine za vas“, kako je to lepo rekla Ana Brnabić, premijerka Srbije na jednoj od konferencija za novinare. Naravno, samo da li baš državi Srbiji?

U momentu dok ovo pišemo zvaničan broj obolelih je 1.171, a 31 osoba je preminula od posledica korona virusa. Da li je taj broj mogao biti manji? Jeste. Da li je morao? Jeste.

„Ne mogu da verujem da se narod koji je preživeo sankcije, bombardovanje, svakojaka maltretiranja, uplašio najsmešnijeg virusa u istoriji čovečanstva“, rekao je pre mesec i po dana pulmolog Branimir Nestorović na jednoj sličnoj konferenciji za novinare, dok se u pozadini predsednik države, Aleksandar Vučić, klinački cerekao. To je bilo to.

U jednom momentu rezime novije, ali i starije istorije Srba i Srbije. Ponosni, prkosni narod koji je preživeo ničim izazvane sankcije i ničim izazvano bombardovanje, koji je pokazao istu takvu kurcobolju, da prostite na izrazu, za stradanja drugih naroda u vreme ratova na prostoru Jugoslavije, kakvu je pokazao u trenutku kad je Kina već bila razorena virusom, a Italija i Španija najgori scenario nisu ni očekivali.

NEPRIJATELJ SMO MI

Ovoga puta ta kurcobolja, da prostite na izrazu, počela je dolaziti na naplatu. Toliko brzo i toliko jako da se svega mesec dana nakon taj narod našao u vanrednom stanju sa svakodnevnom zabranom kretanja od pet do pet, što je pojačano vikendom jer narod pokazuje istu tu kurcobolju, da prostite, pa onda morate silom da ga čuvate od njih samih.

I sad, nije rat, ali daj šta daš. Reći će nam premijerka da je ovo ipak ratno stanje, baš kao i jedan od dežurnih epidemiologa, Predrag Kon, koji ima i istoriju učestvovanja u gorespomenutim ratovima kao epidemiolog, i to po Hrvatskoj sve do 1995. godine.

Jedino je teško locirati neprijatelja, stoga neprijatelj smo mi. Svi mi neodgovorni, svi neoprezni, svi mi koji smo verovali da je ovo najsmešniji virus, da više ljudi umire od ujeda komarca, svi mi koji smo prinuđeni bili vratiti se u državu koja nas je prethodno svojom nebrigom i istom onom kurcoboljom, da prostite na izrazu, proterala u beli svet kako bi preživeli i kako bi makar neki smisao u budućnosti pronašli.

I jesmo, jer jednaka nas kurcobolja, da prostite na izrazu, mori. A naš vođa to zna dobro, a kad je već tako i kad tu nema ni trunke poverenja u oba smera onda je jedino rešenje zabrana kretanja.

„Nema života“, što bi rekao. I u toj rečenici vidimo sve. Vidimo Karlobag-Viroviticu-Ogulin, vidimo Vukovar, vidimo Sarajevo, vidimo Srebrenicu, vidimo Kosovo. Život je ono što preziru.

Suština problema u Srbiji, ali ne samo u Srbiji, bilo da je reč o aktuelnom problemu sa koronom ili nekom drugom, sad zanemarenom, je odnos prema životu sa svim primesama koje život čine. I to nije samo sa ovom vlašću. Oni snagu crpe iz mrtvih, bilo da je reč o lažnoj slici, falsifikatu Uroša Predića, nejači koja je bacana lavovima, Jasenovcu ili nekom drugom stratištu.

Rasli su na stvaranju mrtvih, ali onih „drugih“, a svaki znak života, što sa sobom donosi i negodovanje, pobunu, ali i ljubav, zagrljaje, poljupce, mrze iz dna duše. I ovo je sad njihovo vreme. Vreme u kom do iznemoglosti mogu pričati o mrtvima, o grobovima, vreme u kom mogu satirati zagrljaje strahom i smrtno ozbiljnim licima.

A pod maskom ta lica izgledaju još strašnije.

HUŠKAČKO NOVINARSTVO

Čudan je taj osjećaj pod maskom, nekako te zatvara u sebe, pa čak imaš osećaj i ušuškanosti, kao pokrivačem kad se pokriješ. Samo ti okice vire. U stvari, ljudi samo kriju svoje zube ali su i dalje zlobni i ujedaju.

Novinari, posebno. A kad osete krv su još opasniji, kao što su osetili u slučaju Ane Lalić, novinarke portala Nova S, koja je uhapšena nakon teksta koji je objavljen o lošim uslovima u Kliničkom centru Vojvodine (KCV), posle čega su odgovorni iz KCV pozvali policiju i tužilaštvo jer da im je Ana Lalić nanela štetu svojim pisanjem.

Novinarka je zadržana u pritvoru tokom noći, oduzeti su joj laptop i dva mobilna, a zaključak vlade po kom jedino krizni štab ima pravo da informiše, a ostali koji to čine van tog kišobrana moraju odgovarati, što se baš i desilo sa Anom, tokom iste te noći je povučen. „Na molbu predsednika“, kako je to predstavila premijerka.

„Imam utisak da se i vi predsedniče pravite naivnim“, započeo je svoje izlaganje na poslednjoj predsednikovoj presici Saša Milovanović, direktor Srpskog Telegrafa, prozivajući portal Nova S i novinarku Anu Lalić za laži, te je pitao predsednika „da li mi ostali mediji imamo pravo da pišemo bilo kakvu laž, užasne laži koje štete i da to prođe nekažnjeno, ili su te laži dozvoljene samo za Đilasove i Šolakove medije“?

Istorija beščašća srbijanskog novinarstva je prepuna poltronstva, iskvarenosti, ratnog huškanja i ovo sad nije nikakva nova faza. Pažljivi čitatelji će u onom „Đilasovi i Šolakovi mediji“ lako prepoznati rukopis predsednika koji je svoju opčinjenost medijima i novinarima potvrdio još za vreme onog prvog vanrednog stanja nakon ratova, odnosno 1999. godine, kad je obavljao dužnost ministra informisanja.

Setićete se, tada je ubijen i Slavko Ćuruvija, a mediji su ga pre ubistva danima prozivali i nazivali izdajnikom i tako pripremili teren da javnost prihvati likvidaciju.

Ovo što vidimo danas ne razlikuje se nimalo. Jedina razlika je u funkcijama Aleksandra Vučića, pa u tom odnosu od ministra informisanja do predsednika države možemo sagledavati i napredak države kad je reč o slobodi, ne samo informisanja, medija, novinara nego i svih nas. A mi to ionako nismo nikad znali ceniti dovoljno. Naprotiv.

Kako smo ono rekli?

Poželiće domaćin virusa, ali virusa neće biti. Poželiće jer se tad ugodno osećao u krdu, predvođen alfa mužjakom, jer narod zna da je tako jednostavno lakše, a da bi to „lakše“ opstalo spreman je na kojekakve zabrane, na kojekakvo odricanje, uključujući i odricanje prava na slobodu kretanja, prava na mišljenje.

A to onda i nije život.

A i onaj Pekić sa početka je nešto rekao o tome:

„Virus nema manje prava na ubijanje da bi živeo, nego što ga imaju ljudi kad ubijaju da bi njime vladali“.

Ne mora svako „ubijanje“ završiti smrtnim ishodom poput Ćuruvijinog. Pristanemo li na takav život onda je Pekić opet poentirao „Svi smo, dakle, realno mrtvi. Svet je konačno jedinstven“.

(Inforadar, Foto: mc.rs)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Lovac
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga