DEJAN ILIĆ: Ne ubijte Sovilja

Večeras će u studiju britanske nezavisne mreže ITV Corbyn i Johnson odgovarati na pitanja novinarke. Zamislimo da u studiju N1 sede Vučić, Đilas i Obradović, a pitanja im postavlja Miodrag Sovilj

20. nov 2019

Nema nijednog dobrog razloga da se divimo britanskoj demokratiji. Demokratski poreci (pa i oni najstariji) širom sveta u ozbiljnoj su krizi. Da ne elaboriramo to ovde, recimo kratko: ubija ih nepodnošljiva, sve veća razlika između bogatih i siromašnih. Što ne znači da su jedni i drugi, bogati i siromašni, u nemilosrdnom sukobu u kome ruše sve pred sobom. Naprotiv, i jedna i druga strana, u teško razumljivom, iako ne i neobjašnjivom savezu, složno gaze ustanove predstavničke demokratije. Pobeda Trumpa u Sjedinjenim Državama, te brexit u Ujedinjenom Kraljevstvu to najočiglednije ilustruju.

Ali, na činjenicu da će večeras u 20.00 pred kamere u studiju britanske nezavisne mreže ITV sesti Jeremy Corbyn i Boris Johnson i ceo sat odgovarati na pitanja novinarke Julie Etchingham, koja ih inače drži u strogoj tajnosti, odavde se ipak mora pogledati s izvesnom (političkom) čežnjom. ITV je najstarija nezavisna, komercijalna televizija u Britaniji, osnovana kao pandan i kao odgovor na monopol javnog servisa BBC-a. Sam BBC ugostiće lidere stranaka za nešto više od nedelju dana. Do tada, Corbyn, Johnson i ostale partijske vođe pojaviće se u studijima drugih televizija još par puta.

Do 12. decembra, za kada su zakazani opšti izbori, žitelji Britanije imaće dakle više puta priliku da čuju i odmere programe i argumente stranaka na vlasti i u opoziciji. Te programe i argumente lično će im predočiti sami partijski lideri dovedeni u situaciju da moraju da u živom prenosu odgovaraju na pitanja novinara i razgovaraju jedni s drugima. Sve i da je reč o medijskoj fasadi demokratije, ta fasada ne izgleda nimalo loše. Kao što i potreba da se ona, baš takva, podigne – a to je učinjeno nedavno: takvi razgovori pred kamerama vode se u Britaniji tek od 2010 – ipak govori da još tinja nada, barem u tragovima, da se nešto može učiniti za oporavak demokratije.

Da to nije malo, shvatićemo ako pokušamo da zamislimo da pred izbore u Srbiji – koji, ako ih uopšte bude, nisu daleko, eto ih već naproleće – u studiju na televiziji N1 u živom prenosu sede i razgovaraju Vučić, Đilas i, recimo, Obradović. A pitanja im postavlja Miodrag Sovilj. U ovom trenutku, N1 je najbliže onome što je ITV u Britaniji. Ta bliskost svodi se na nezavisnost od tekućeg režima. Naravno, nije isto biti nezavisan u Britaniji i u Srbiji: u Srbiji je to mnogo teže. Pa je otuda u povlačenju analogije po nezavisnosti izbor lako pao na N1.

Na tome što se Sovilj našao u ovoj zamišljenoj ulozi voditelja treba zahvaliti Vučiću. To jest, Vučićevoj medijskoj pešadiji, na čelu sa sada već notornom Suzanom Vasiljević. Napravimo još jedan korak u konstruisanju imaginarnih situacija – vest bi mogla da glasi: posle večerašnjeg razgovora, iznerviran zbog pitanja novinarke Etchingham, Boris Johnson završio je u bolnici zbog srčanih tegoba. Zvuči smešno, je l da? Kada se dogodi u zamišljenoj Britaniji, ali ne i u stvarnoj Srbiji. Drugim rečima, ono što je u Britaniji nezamislivo, ovde se izgovara s lakoćom – da je Vučić završio na VMA zbog pitanja novinara sa N1 – i na tome se ubiraju politički poeni.

Dakle, svojim nenajavljenim – ali daleko od toga da su i neočekivana – pitanjima, Sovilj je tobože ugrozio život Vučića. I eto onda zašto Vučić ne razgovara sa sagovornicima iz nezavisnih medija i opozicije, to jest sa onima koje ne može sasvim da kontroliše: čuva vlastitu glavu, da to tako kolokvijalno kažemo. A šta su javna kontrola vlasti, demokratija ili pravo da se bude informisan u poređenju sa predsedničkom glavom? Od nje, objašnjavaju nam iz predsedničkog tima za odnose sa javnošću, nema veće vrednosti. Recimo to odmah – u jednom vrlo apstraktnom smislu, u pravu su. Nema ništa vrednije od života, uključujući i predsednički.

Ali, već na drugom koraku, čitava ta odbrambena skalamerija ruši se kao kula od karata: zašto bi, pobogu, bilo koja i bilo čija pitanja bila opasna po život, pogotovo kada nisu lična, nego se tiču funkcije koju neko obavlja? Drugim rečima, nije stvar u pitanjima, nego u osobi koja ih, kako nam to predstavljaju njeni najbliži saradnici, doživljava kao bezmalo hamletovska pitanja života ili smrti. Međutim, umesto da se bavimo time šta je u glavi te osobe, pažnja nam se usmerava na proverbijalnog glasnika koji donosi loše vesti, to jest novinara.

Pogledajte slike iz studija sa prethodnih predizbornih razgovora lidera stranaka u britanskim televizijskim studijima. U polukrugu, oni stoje, sasvim izjednačeni – uključujući tu i predsednika stranke na vlasti, koji je tu uvek i u svojstvu predsednika vlade, kako to biva u Britaniji [1] – i odgovaraju na pitanja. Za odgovore, svi imaju isto vreme na raspolaganju. Novinar, pak, stoji u centru studija i postavlja pitanja. U toj simboličnoj predstavi, novinar otelovljuje narod koji postavljanjem pitanja političkim predstavnicima, uključujući i onog sa najviše moći u tom trenutku, tražeći od njih da polože račun za svoj rad, demonstrira svoju suverenost.

Sad se vratimo u Srbiju: kod nas Vučić udobno sedi sam u studiju, najčešće i sam u kadru, dok spram njega skrušena novinarka poslušno klima glavom. Povucimo opet analogiju – ako novinarka u studiju simbolično otelovljuje narod, ko je onda tu suveren? I šta se događa sa, makar i simboličnim, polaganjem računa? Neko će reći – sve su to samo slike, prividi koji nam se nameću umesto stvarnosti. Dobro, ali sve i da je tako, koja vam se slika više dopada?

(Peščanik)


[1] Istina, Theresa May je, kao predsednica stranke i vlade, 2017. odbila da učestvuje u tom novinarskom postrojavanju političara, što je njene konzervativce koštalo ozbiljnog gubitka poslaničkih mesta.

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Ispirač
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga