Deideologizacija politike: Na putu ka postfašizmu

VOICE: Nacionalizam se nameće kao prirodno stanje

28. jun 2020

Kada bismo građanima postavili pitanje da li znaju za šta se političke stranke i koalicije zapravo zalažu, kakav bismo odgovor dobili? Ili bi to pitanje bilo preambiciozno u situaciji kada se od građana koji izlaze na izbore ne očekuje da znaju niti koji je naziv partije za koju glasaju, barem u Srbiji. Važno je da znaju brojeve, jer to sasvim zadovoljava CV poželjnog glasača. To što će se tu i tamo, u nekom egzotičnom selu desničarski glasovi jedne opcije preliti desničarima drugog nacionalnog predznaka – neće baš narušiti ravnotežu među zvezdama, niti dobre međudesničarske odnose.

Da li nezainteresovanost građana za to koga “biraju” može da se objasni deideoligizacijom politike? Ili je tek znak urušavanja demokratskog poretka, ne samo u našem regionu, već i globalno?

Hrvatski istoričar Dragan Markovina ocenjuje za Vojvođanski istraživačko-analitički centar (VOICE) da je izvesno da jako mali postotak građana zna za šta se određene stranke ili koalicije zalažu, ali da je to ipak najmanji problem.

“Treba konačno raskrstiti s mitom oko toga da su programi važni ili da oni dobijaju izbore. Tužna je činjenica da vrlo verovatno ni mnogi ljudi s lista ne znaju detaljno vlastiti program s kojim izlaze na izbore, kao i da ljudi zapravo biraju po nekoj svetonazorskom nasleđu s jedne strane i eventualnim simpatijama ili nesimpatijama prema političarima s druge. No, to je tek jedna od manifestacija krize parlamentarne demokratije”, smatra on.

Što se pak tiče deideologizacije politike, prema njegovim rečima, ona služi da prikrije njenu stvarnu ideologizaciju, “odnosno da ekonomski neoliberalizam i svetonazorski nacionalizam prikaže kao nekakvo prirodno stanje stvari, pod parolom da je vreme ideologija i ideoloških sukoba prošlo”.

“Ta mantra je nažalost uspešno prodata značajnom broju ljudi koji se onda bave isključivo posledicama, a nikako uzrocima. Sve pljačke, neuspesi, loš život i današnja stvarnost izviru iz nesuočavanja s ratnim politikama i iz prihvatanja nacionalizma kao načina življenja”, ističe Markovina.

Govoreći o tome koliko su građani zapravo upoznati sa time za kakve ideje se političke stranke i koalicije u Srbiji i regionu Zapadnog Balkana zalažu, na nacionalnom i lokalnom nivou – Markovina kaže da postoji manji osvešteniji deo građana koji zna o čemu govori i precizno analizira delovanje stranaka, dok većina vrlo površno prati situaciju i sve je više apatična po pitanju bilo kakvog angažmana pa čak i izlaska na izbore. Taj postotak se, dodaje, uvećava na lokalnom nivou.

Dragan Markovina: Sve pljačke, neuspesi, loš život i današnja stvarnost izviru iz nesuočavanja s ratnim politikama i iz prihvatanja nacionalizma kao načina življenja” (foto: N1)

“I ako postoji nekakav pomak na čitavom postjugoslovenskom prostoru, to je pojava lokalnih aktivista koji su stvarno počeli pritiskati vlasti da počnu rešavati konkretne probleme i koji su se politički organizovali. Jednako u Zagrebu, Splitu, Dubrovniku, Mostaru ili u Sarajevu, kao i u Beogradu”, napominje on.

Dodaje da institucionalne mainstream stranke u regionu koje su deo sistema zapravo nemaju lokalne politike, “nego se ponašaju od situacije do situacije, zavisno od okolnosti”. Problem je, ističe, što te stranke imaju još uvek snažnu podršku po inerciji i zahvaljujući činjenici da imaju ozbiljan novac i infrastrukturu. Napominje, međutim, da novoformirani uglavnom levo-zeleni pokreti, koji to zaista jesu, čak i kad odbijaju da se imenuju kao takvi, odista imaju konkretne politike na lokalnom nivou i da sve veći broj građana to prepoznaje.

Levica se još nije oporavila od 1989.

Upitan da li su se vodeće političke stranke “odrekle” svojih ideologija i na koji način to može da se odrazi na demokratski poredak, Markovina kaže da su velike političke stranke po definiciji “interesne grupacije koje građani podržavaju zbog njihovog ideološkog nasleđa, iako i to sve manje”.

“S te strane, vlastiti interes im u pravilu jeste važniji od ideologije, ali ona nije posve iščeznula iz njih. Posebno kada govorimo o desnim nacionalističkim strankama. Pravo mesto s kojeg je ideologija potpuno nestala su nažalost institucionalne stranke levice. Ne postoji ništa besmislenije od potrage za istinskim socijaldemokratskim ili socijalističkim politikama i idejama u, na primer, SPS-u u Srbiji, SDP-u u Hrvatskoj, SNSD-u u BiH i sličnima. Takva je situacija nažalost s institucionalnom levicom koja se još uvek nije oporavila od 1989, u čitavoj Evropi”, ocenjuje Markovina.

Upozorava da je demokratski poredak ozbiljno ugrožen desnim populizmom upravo zbog toga što je levica odustala od vlastitih ideja a građani žive u sve težoj socijalnoj situaciji i neizvesnosti, “pa kad još vide da niti jedna od institucionalnih stranaka nema više nikakvu realnu vezu sa stvarnim životom i ljudima, iz očaja glasa protestno”.

“Sve to proizlazi na koncu i iz činjenice da se demokratija svela na to da jednom u četiri godine imaš pravo glasa u suštinski neravnopravnoj utrci”, dodaje.

Filozof Miroslav Keveždi smatra da je “deideologizacija” politike fenomen koji je otpočeo bar pre četiri decenije.

Miroslav Keveždi: Kakistokratija – vladavina najgorih (foto: N1)

“Tada je, 1979. godine, filozof Žan-Fransoa Liotar objavio knjigu ‘Postmoderno stanje’, u kojoj je obznanjena smrt ‘velikih priča’, pa tako i ideologija. To koincidira sa uzdizanjem onoga što se danas maglovito naziva neoliberalizam, ali pod čim se podrazumeva, između ostalog, privatizacija i smanjen uticaj države na ekonomiju, uz smanjenje javnog sektora”, kazao je Keveždi za VOICE.

Dodaje da neoliberalizam u svom pervertiranom obliku podrazumeva raubovanje, isisavanje i uništavanje javnih resursa u korist privatnika, “pa tako imamo privatnike koji ne plaćaju porez, finansijske ‘injekcije’ privatnom sektoru koje plaćaju građani, finansiranje komercijalnih programa poput Egzita iz javnih fondova i slično”.

To, upozorava, vodi – kako kod nas, tako i globalno – ka sprezi neodgovorne ekonomije i neodgovornih političara.

“U demokratskom društvu bi neodgovorni bili smenjeni, ali ova sprega se već odavno služi različitim ‘trikovima’ kako ne bi imala alternativu. Otuda ne klizanje, već sasuljavanje (survavanje) u kakistokratiju – vladavinu najgorih. Ideologije, kao priče kojima se opravdava zauzimanje resursa, uvek podrazumevaju neprijatelja, i one kao takve nisu izumrle. Međutim, to danas izgleda kao povratak ‘velikih priča’ koje su u velikoj meri bile poražene u Drugom svetskom ratu”, konstatuje Keveždi.

Sasuljavanje u kakistokratiju

On je mišljenja da građani generalno i kod nas i u regionu nisu upoznati sa stranačkim programima, ali da ih to i ne zanima. U tome im daje za pravo: “Zato što u najvećoj meri programi nemaju utemeljenje u ideologijama kao razrađenom sistemu ideja, već su neka vrsta smokvinog lista, kojim se – kad zatreba, a zatreba retko – pokriva idejna ispražnjenost”.

Profesionalni političari, dodaje, svoje govore podešavaju spram interesovanja i stavova birača, dakle – po dnevno-političkoj potrebi, a ne po ideološkom određenju.

“Ako su građani danas zainteresovani za zelenilo – videli smo – svi će govoriti o ozelenjavanju. Deo trikova vladajuće sprege jeste i nametanje izbornih tema koje joj odgovaraju, na kojima se dobija većina, što podrazumeva kontrolu medija. Postmoderna nam je donela stranke koje imaju tu odliku da nisu stranke članstva, već stranke marketinga. To znači da je takva stranka zapravo preduzeće sa minimalnim brojem zaposlenih, koje radi kao marketing agencija, to jest prodaje ne ‘priču’ nego marketing-slogan. Mislim da se pokazalo da članstvo i kontrola članstva i medija mogu sasvim da uguše ovakve ‘marketing-stranke’, i one se danas bore za vazduh. Mislim da lokalni nivo u Srbiji ne postoji – Srbija sa svojih sedam miliona stanovnika jeste velika kao neki veći svetski grad, a upravljanje takvim sistemima već odavno ne zahteva preveliku složenost i stratifikaciju. S druge strane – u neoliberalnom svetu se ta složenost pojednostavljuje privatizacijom i centralizacijom, zato što inače smeta”, objašnjava on.

Slučaj Savamala: Lokalni pokreti su uglavnom bezopasni i predstavljaju samo „drmanje kaveza“

Keveždi napominje da se zbog toga lokalne politke svode na to “da se sve rasproda šta je još ostalo vredno u javnom posedu, da se na račun građana napravi neki blještavi projekat pred izbore, da se osnaži sprega između privatnika i javnih sredstava”. Ukazuje da kreiranje smislenih lokalnih politika traži napor, znanje i energiju, ali i da je u golom preživljavanju malo onih koji mogu time da se bave.

Na pitanje da li su se političke stranke “odrekle” svojih ideologija i na koji način to može da se odrazi na demokratski poredak, Keveždi odgovara da su se svakako odrekle stabilnih idejnih sistema koji bi imali svoju artikulaciju kroz neki idealni politički spektar, navodeći primer SPS-a iz kojeg dolaze poruke kako danas nije vreme za socijalističke ideje.

“Mislim da u Srbiji demokratski poredak sam po sebi neće biti ugrožen – mi smo do juče bili u jednopartijskom sistemu pa ćemo u njemu biti i sutra. Promenio se predznak, pa smo tako od ne-kapitalističkog jednopartizma došli do kapitalističkog jednopartizma. U suštini – pretrčali smo sa jednog pola u drugi, i to je kao nekakva tranzicija, a očekivalo se nešto sasvim drugo”, ocenio je.

Da je demokratije, bilo bi i kontrole vlasti

Govoreći o uticaju raznovrsnih antiestablišment pokreta na demokratski poredak i na globalnom nivou, Keveždi napominje da takvi pokreti nisu ideološki neprofilisani.

“Ukoliko ideologija podrazumeva neprijatelja onda, na primer, u Evropi vidimo da su takvi pokreti često anti-imigrantski, anti-evropski, anti-establišment, itd. Ako je EU demokratski projekat – onda su oni anti-demokratski. S druge strane – ako EU to nije – onda su ti pokreti možda zapravo demokratski. Sasvim je moguće da su ti pokreti ipak nešto sasvim treće – artikulacija straha običnog građanina koji živi ‘tri meseca do kontejnera’, sa večitim Damoklovim mačem nekog izvršitelja nad glavom, građanina koji nema dovoljno znanja i uticaja na komplikovani društveni sistem koji bi trebalo da mu da neku zaštitu”, ukazuje on. Takvi pokreti su, dodaje međutim, često samo „drmanje kaveza“, odnosno bezopasni.

Prema njegovim rečima, njihovo prerastanje u stranku, bar kad je u pitanju Srbija, otežano je i onemogućeno. Čak i ako bi u tome uspeli, to, kaže, ne garantuje demokratiju, “zato što se vidi kako lako mogu da budu upregnuti u projekte dijametralno suprotne od njihovog nominalnog zalaganja”.  

Komentarišući metode vladanja SNS u Srbiji, među kojima su i protesti protiv opozicije, štrajk glađu protiv pravosuđa, baklje protiv aplauza građana…, Keveždi konstatuje da je odlika vladajuće garniture u Srbiji uništavanje preduslova demokratskog društva.

SNS bakljade: Odlika vladajuće garniture u Srbiji je uništavanje preduslova demokratskog društva

“Da je demokratije, bilo bi i kontrole vlasti. A ovakvoj vlasti nikakva kontrola ne odgovara. Paradoksalno je da ljudi zbog straha glasaju upravo za ono čega se plaše. Međutim, vidimo da se zarad gole egzistencije strah može potisnuti, ali to čoveka u Srbiji unižava daleko ispod nivoa onog što bi inače trebalo biti političko biće”, ocenio je on.

Preko Keruma, pa Vučića i Orbana, sve do Trampa – na putu ka postfašizmu

Istoričar Dragan Markovina ističe da je vladajuća SNS u Srbiji zapravo tipičan primer populističkog pokreta koji je proizišao iz establišmenta, “lažno se predstavljajući kao njegov neprijatelj i zaštitnik malih ljudi”.

“Rekao bih čak da je Željko Kerum, tajkun i svojevremeni splitski gradonačelnik rodonačelnik takvog trenda, koji nas preko Vučića i Orbana dovodi do Trampa. Ključni razlog pak za uspon takvih ljudi je u činjenici da generalno živimo u društvu spektakla i tabloidne stvarnosti s jedne strane, ali i u tome da ovdašnji građani odbijaju da prihvate sopstvenu odgovornost za situaciju u kojoj se nalaze, odnosno ne pada im na pamet da propitaju vlastite pređašnje političke izbore. Uz nezaobilaznu impotenciju i pripadajuće razočarenje koje je liberalna levica ili u Srbiji Demokratska stranka priuštila građanima koji su očekivali promene”, ukazuje Markovina.

Na pitanje u kojoj meri aktuelna pandemija, naglešenije nego ranije globalne krize, kod svih građana jača osećaj neizvesnosti i nesigurnosti i da li ti procesi mogu dovesti do prespitivanja modernih političkih sistema i principa na kojima su izgrađeni podela vlasti, vladavina prava, sloboda medija…,- Markovina ukazuje da je liberalna demokratija i pre pojave pandemije koja je sve ove procese naglasila, došla u krizu legitimiteta.

A ta kriza, prema njegovim rečima, može biti rešena samo na dva načina.

“Jedan, koji je nažalost izgledniji, jeste skretanje u suverenistički desni populizam na putu ka postfašizmu, a drugi u vraćanju politike građanima. Za drugi će trebati puno više organizacionog i obrazovnog rada, uz slobodne medije i dokidanje društva spektakla”, upozorava Markovina.

Branka Dragović Savić (VOICE)

Istina je: ima nas! Klikni i podrži slobodno novinarstvo

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Pronađi razliku
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga