DARKO ŠPER: Novinari, ostavite Vučića na miru!

Vredi podsetiti da medijski bojkot radikala iz 2000. godine nikada nije zvanično ukinut

02. maj 2020

Za mene je tada sve počelo. Leta 1998. godine u Zrenjaninu došlo je do političkog prevrata tako što je Socijalistička partija Srbije Slobodana Miloševića uspela da nakupi odborničku većinu sa izvesnom fantomskom Vojvođanskom strankom, JUL-om, Srpskom radikalnom strankom, preletačima iz Srpskog pokreta obnove i inih partija. Tako su se socijalisti vratili na vlast koju su im Zrenjaninci izbornom voljom preuzeli, i nakon tromesečnih protesta zbog krađe izbora odbranili, na zimu 1996. Da, i Zrenjanin je bio Svet, ali samo dve godine! Sve što su građani teškom mukom dobili, voljom političara su, kao nakon partije ruleta, izgubili.

Uz sve poznate činioce koji predstavljaju politički plen, poput javnih i javno-komunalnih preduzeća i raznoraznih ustanova, „banda crvena“ preuzela je i Novinsko-radiodifuzno javno preduzeće „Zrenjanin“ u sklopu kojeg je poslovao, sada pokojni, Radio Zrenjanin. U tom periodu Radio Zrenjanin je bio najslušaniji slobodni elektronski medij u Vojvodini, što je potvrdilo istraživanje Asocijacije nezavisnih elektronskih medija (ANEM). Dvadesetak mladih medijskih radnika koji su živeli svoje snove kreirajući noćni program „Radio ljubav“, zarađujući često nedovoljno i za džeparac, preko noći je ostalo bez svega. Otrgli su nam deo najlepših životnih uspomena, ali smo sačuvali ponos i veru u čistotu profesije kojom smo se bavili.

Novinarstvom se bavila nekolicina nas i vredelo je nastaviti pisati iz Zrenjanina za tada malobrojne profesionalne medije u Srbiji. Bio sam dopisnik, takođe pokojnog, dnevnog lista Glas javnosti. Posla je bilo jer je zbog promene vlasti bilo pregršt tema. A onda je 21. oktobra 1998. usvojen Zakon o javnom informisanju koji je obeležio početak najmračnijeg doba za slobodno novinarstvo u Srbiji. Uigravanje je počelo desetak dana ranije kada je Vlada Srbije donela „Uredbu o posebnim merama u uslovima pretnji oružanim napadima NATO-a“ sa ciljem da se zabrani objavljivanje „defetističkih“ tekstova. Odmah je zabranjeno reemitovanje programa Radija Slobodna Evropa, Glasa Amerike i BBC-a, a ubrzo i emitovanje Radio Indeksa, Radio Kikinde, Radio Sitija i TV Pirota. Onda su privremeno zapečaćene redakcije „Danasa“ i „Dnevnog telegrafa“ (uz obrazloženje da su širili strah, paniku i defetizam). Potom, iz istog razloga, privremeno je zabranjena „Naša borba“, da bi sve bilo zaokruženo, u dubokoj tajnosti, tim „Vučićevim zakonom“.

Dok je uigravanje trajalo neke novine u Srbiji, pa i one za koje sam pisao, počele su da menjaju lični opis. Ono što su neke redakcije objavljivale, pretežno iz straha da ne prođu kao gorepomenute, kupovalo se na trafikama ali više nisu bile novine. Savetovano nam je da pazimo šta pišemo i da biramo svaku reč o tadašnjem režimu. Da se autocenzurišem zbog Vučića? Hvala lepo, ali ne hvala! Povukao sam se iz profesije za koju živim. Preki prekršajni sudovi su kažnjavali kolege za svaku reč koja se nije svidela iskompleksiranom radikalskom propalom novinaru. Para u to vreme nije bilo ni za plate, ni za osnovna sredstva za rad, a neke redakcije su bukvalno bankrotirale. Primenom ovog necivilizacijskog zakona mediji su kažnjeni 67 puta, u ukupnom iznosu od 30 miliona dinara, odnosno približno 2,5 miliona tadašnjih maraka.

Baš kako je to mnogo godina kasnije objavio nedeljnik Vreme, Vučić i njegovi partijski i koalicioni drugovi toliko su iscrpeli i prestravili novinare i medije, da se ovi zapravo nikada nisu oporavili, a 24. mart 1999. dočekali, u profesionalnom i ljudskom smislu, kao živi leševi. A tog dana, je li, počelo je NATO bombardovanje SR Jugoslavije. Kako je velika većina medija radila tokom rata sa nevidljivim protivnikom zbog nametnute cenzure i autocenzure strašno je i prisetiti se. Štampani mediji crtali su NATO mete na naslovnicama, elektronski mediji bukvalno prizivali bombe, a pozivi izvesne Tatjane Lenart sa RTS-a da slobodno gađaju tu televiziju uskoro su se i obistinili. Za razliku od RTS-a, Politika ekspres nacrtala je metu kolegi Slavku Ćuruviji, koga je streljala ispred ulaza u zgradu državna bezbednost, za Uskrs, 11. aprila 1999.

Kada je nevidljivi rat prošao, odnosno „kada smo pobedili znatno jačeg protivnika“ kako nam je preko RTS-a saopštio Slobodan Milošević, vrlo brzo su građani počeli da uviđaju da će im crveno-crna koalicija SPS-a i radikala bukvalno doći glave. Studenti i mladi počeli su po gradovima da formiraju pokret Otpor. Moj zrenjaninski nije se razlikovao ni po čemu od požarevačkog, subotičkog, kragujevačkog. Svi smo imali samo jednog protivnika koga je trebalo što pre skloniti sa vlasti da ne bi on nas sklonio iz života – Slobodana Miloševića. Tada sam se vratio novinarstvu. Živeo sam Otpor i pisao o Otporu. Jedina opcija bila je Mi ili on!

Kraj 1999. i veći deo 2000. protekao je burno. Hapšeni smo, prebijani, otvarani su nam policijski dosijei. Pratili su nas na svakom koraku i prisluškivali, i javna i tajna policija (kasnije smo policijske dosijee dobili nazad, a one DB-ovske smo mogli samo da pročitamo u prostorijama tajne policije), a mi smo se čuvali koliko smo mogli i znali. Nas nekolicina novinara u Otporu često smo bili jedini izvor informacija za nezavisne medije, što je samo po sebi nosilo i veću odgovornost (novinarska legitimacija tada pandure nije zanimala). Došli su dani kada smo hapšeni i prebijani na svakom koraku, a uz to je trebalo obavestiti medije šta se dešava. RTS i RTV su nas, po diktatu vlasti, uveliko nazivali stranim plaćenicima, a kada je u Skupštinu SR Jugoslavije stigao Predlog zakona o terorizmu postali smo i državni neprijatelji broj jedan. Zakon nikada nije usvojen, a da jeste – ne smem ni da pomislim šta bi bilo. Ubeđen sam da je tada stvar počela da se okreće u našu korist.

Čuvenog 5. oktobra 2000. sedeo sam u radnoj sobi u Novom Sadu i uređivao otporaški informativni portal „Slobodna Srbija“ i među prvima objavio vest da je ratni zločinac pao. Narednih dana sa svih strana su počeli da nas opsedaju lideri DOS-a i prepričavaju svoje petooktobarske zasluge. Kako to uvek biva, pojavili su se samozvani revolucionari po informativnim redakcijama medija kojih nigde nije bilo pre 5. oktobra i prigrlili lidere DOS-a koje su do juče svakodnevno pljuvali. Naša najveća greška bila je, što toliko iscrpljeni i prestravljeni od Zakona o informisanju, koji je formalno ukinut tek 15. februara 2001. godine, nismo tražili momentalnu lustraciju svih novinara koji su svesrdno podržavali grozotu i beznađe koje nam je servirao jedan od najgorih režima u istoriji Evrope nakon Drugog svetskog rata.

Iako se lustracija nije dogodila, novinarstvo se dobrim delom narednih godina oslobodilo uticaja političara. Možda ne u meri u kojoj smo očekivali, ali je stepen medijskih sloboda bio veći nego ikada pre, a ispostaviće se i posle. Jer onog trenutka kada se na političku scenu vratio čovek kome su mediji opsesija, a profesionalni novinari noćna mora i državni neprijatelji broj jedan, ubrzo smo krenuli pod punim gasom u rikverc. Sećam se njegovih prvih dolazaka u Novi Sad kao prvog potpredsednika Vlade Srbije i ministra odbrane i navale novinara na njegov lik i delo. Mnogi od mlađih kolega nisu znali s kim imaju posla i šta ih tek čeka u bliskoj budućnosti. Pošto mu nisam oprostio ni ono iz 1998, rešio sam da nastavim da bojkotujem njegova pojavljivanja. Naime, nezavisni mediji su još 2000. godine doneli odluku o bojkotu izveštavanja o radikalima, jer je Vojislav Šešelj otvoreno pretio smrću koleginici Antoneli Rihi na pres konferenciji. Taj bokot do dana današnjeg nije ukinut. Samo što ga se velika većina kolega ne pridržava.

A kako jedan čovek doživljava medije najbolje smo se uverili tokom aktuelnog vanrednog stanja. Prvo je, kao, Vlada Srbije usvojila Zaključak o informisanju u vreme pandemije korona virusa, pa je na osnovu tog zaključka uhapšena naša koleginica Ana Lalić jer je napisala tekst o nedostatku zaštitne opreme u Kliničkom centru Vojvodine (srećom, i zahvaljujući našem pritisku odmah sutradan je puštena). Na njenom primeru se moglo videti da novinari itekako mogu biti solidarni kada treba, da pritisak ima smisla i da takve akcije podržavaju i domaća i međunarodna javnost. Rezultat svega je bio da je predsednica vlade Ana Brnabić, teška srca ali „šefu za ljubav“, povukla sporni zaključak.

Međutim, samo nekoliko dana kasnije ponovo su ga iznervirali novinari sa nekoliko neprijatnih pitanja i onda se novinarima osvetio tako što im je zabranio da dolaze na pres konferencije Kriznog štaba zbog navodne opasnosti od širenja infekcije. Odluku smo osudili, ali umesto da i ovaj put burno reagujemo i nateramo ga da i ovu odluku povuče, prihvatili smo je zdravo za gotovo i čak pristali da mejlom šaljemo pitanja Kriznom štabu. Pošto na mnoga pitanja, očekivano, nismo dobili odgovore neki mediji su nakon toga još i kukali. Možda vredi podsetiti da onaj medijski bojkot radikala iz 2000. godijne nikada nije zvanično ukinut.

Ko je još toliko naivan da veruje u slobodu štampe u Srbiji i nada se da ćemo popraviti poziciju za makar jedno mesto u godišnjem izveštaju Reportera bez granica sve dok je on na čelu ove države. Čovek koji tokom čitave političke karijere prezire novinare, vređa ih i pričinjava im razne odvratnosti tome sigurno neće doprineti. Probao je da bude novinar pa je najuren. Sledeći susret sa novinarima bio je u vreme njegovog ministrovanja kada je donet najrepresivniji zakon o informisanju. Kolege, hajde da ostavimo Vučića na miru. Da jednostavno ne izveštavamo o tome šta radi, gde se kreće i šta izjavljuje, jer to neće promeniti njega, ali hoće nas i našu publiku.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Razbibriga
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga