DARKO GAVRILOVIĆ: Izlaz iz društvenog limba

"Mitomanske predstave iz prošlosti i mesijanska obećanja iz sadašnjosti zameniti racionalnim pristupom problemima"

21. nov 2020

Posledica ratova na prostoru Jugoslavije od 1991. do 2001. bilo je višegodišnje političko, versko i kulturološko tavorenje kada je reč o političkoj tranziciji jednopartijskog društva u višepartijska demokratska društva uz prevazilaženje partokratije, politički unisonoj saradnji i multilateralnom razvoju na pomenutom prostoru. Žalosna je činjenica da i danas postoje političari u regionu za koje možemo da kažemo da učestvuju i daju smer političkim životima i dalje promovišući ideje ekstremnog nacionalizma, ali da još snažniji uticaj od njih na politička kretanja imaju oni koji poseduju zavidan nivo autokratskih ambicija u želji da potvrde samoproklamovane tapije na sve segmente života koje ne dozvoljavaju državama da krenu ka demokratskom društvu već ostaju da tavore u partokratiji.

U tom otužnom i represivnom sistemu, na čijem čelu se nalaze samoproklamovani sveznadari i njihove stranke koje apsolutno dominiraju političkom scenom u svojim zemljama, najčešće bez stručnog i moralnog integriteta, a radi se o politički umivenim nosiocima mržnje tokom ratova na prostoru Jugoslavije, postavljaju svoje ljude umesto stručnih i nezavisnih lica na pravosudne funkcije i dele rukovodeće funkcije u javnim službama i državnim organima. Takve stranke, pod plaštom jednog vođe bez jasne ideologije čija je jedina maksima ostati na vlasti, generišu sistemsku korupciju, šire organizovani kriminal, a društvo potapaju u opšte siromaštvo uz primetan enormni porast broja domaćih ekonomskih migranata na sever i zapad Evrope.

Sve to rade uz snažnu podršku nacionalnih medija koji se nalaze u njihovim rukama, a koji imaju zadatak da veličaju nepostojeću stabilnost države kao i da moralno degradiraju, a potom ućutkaju sve one koji ne podržavaju vladajuću strukturu. Po potrebi vlasti, ako se proceni da im trenutno treba radi daljih mahinacija ili teških političkih pregovora u cilju skretanja pažnje javnosti sa stvarnih problema, angažuju se ili se otvara medijski prostor ekstremističkim grupama, podržava se njihov rad te ih se koristi u aktuelizaciji starih neprijateljstava u okviru kojih su najpodesniji neprijatelji iz ratova na prostoru nekadašnje Jugoslavije. U slučaju ekstremista iz Srbije i Hrvatske njihovo iživljavanje najčešće je okrenuto ka srpskoj manjini u Hrvatskoj i hrvatskoj manjini u Srbiji, s tim da i jedni i drugi pokazuju zavidan nivo netolerancije prema migrantima i Romima. U takvim prilikama društvo nije u mogućnosti da krene dalje ka procesu dubinske demokratizacije, ali, na svu sreću, i ne vraća se istinski u ratove na prostoru Jugoslavije.

Nama koji živimo na ovim prostorima, ti regionalni gospodari političkog limba su svemoćnici i siledžije koji uz pomoć svojih poslušnika i saveznika šire političku aroganciju, nasilje, ostrašćenost, predrasude i spremni su da eliminišu svakog ko misli i radi drugačije.

Države kojima oni gospodare i u kojima im se dopušta da šire mržnju ostaju zaglibljene u političkom međuprostoru u kojem se sve upravlja i čitav život pokreće zahvaljujući političkoj moći pojedinca na vlasti uz zarazno širenje sveopšteg “slepila” na široko rašireno zlostavljanje manjina i stigmatizaciju neistomišljenika. Ta partokratijom zahvaćena društva uz pomoć ekstremno desničarskih stranaka i grupa ne uspevaju da prevaziđu period tranzicije već ostaju nepokretno zatočena u prostoru političkih mahinacija i zloupotreba koje po potrebi pomažu mediji i neprekidno korišćenje političkih mitova ekstremnog nacionalizma koji imaju zadatak da pažnju javnosti odvlače od pitanja ekonomije koju ovi nisu sposobni da reše na po društvo zadovoljavajući način. Sapeti u takvom političkom prostoru, kada je reč o pomenutim državama, vremenske, duhovne, intelektualne i prostorne odrednice tih naroda, postaju društveni limb.

Raspon poimanja limba je širok. U njemu mogu da ostanu svi oni koji se nisu snašli u tranzicijskim društvima ili emocionalno pregaženi bez adekvatne terapeutske pomoći. Limb egzistira u uznemirujućim i nesrećnim životima migranata i azilanata koji se kreću iz pakla svojih zemalja ka “obećanom raju” zapadnih društava, a u njih ne ulaze jer su uhvaćeni u međustanju tavorenja u zemljama kroz koje samo žele da prođu. On može da simbolizuje nekretanje ka željenoj zemlji i dugi ostanak u skučenim izbegličkim kampovima zemalja koje su se samo “našle na putu”. I te zemlje, poput Srbije i Hrvatske, ekstremističkim nastupima neodgovornih političara ali i nasiljem ekstremističkih grupa i pojedinca, ponekad i prekomerenom policijskom silom i iživljavanjem nad migrantima, čine da izbeglice žive svoj limb na našim prostorima.

Kada je reč o političkom ekstremizmu u srpsko-hrvatskim odnosima i tavorenju u društveno-političkom limbu, ovaj pojam bi mogao da bude sinonim za državno i društveno neadekvatan prostor u kojem se političke elite služe svim instrumentima moći uz čiju pomoć manipulišu u političkom, intelektualnom i duhovnom smislu sa pomenuta dva naroda. U njemu od 1990. godine do danas srpski i hrvatski ekstremni nacionalisti u politici, autokrate ali i pojedini sveštenici Srpske pravoslavne crkve i Rimokatoličke crkve nameću takvo stanje uma koja ima biti skučeno njihovom ideologijom uzajamne nacionalne mržnje koja je po potrebi dodatno zatrovana rasističkim, konfesionalnim, religijskim i seksističkim ograničenjima poduprtim lažnim tradicionalizmom i odsustvom želje da se vidi, upozna i konačno prihvati svet izvan granica sopstvenih etničkih pašnjaka i pojila. Putem njima odanih medija, oni imaju neograničenu moć da poruke ispunjene mržnjom prenose na pripadnike svojih stranaka, crkava i pokreta, na istomišljenike, sledbenike, obične čitaoce i gledaoce, na sve one koje politika ili religija taman toliko zanima da ne žele da budu aktivno uključeni u nju, i oni ih šalju dalje, ukorenjuju u svakodnevni govor iz kojeg se sele u emocionalne okidače svih rasprava i razmišljanja o državama u kojima živimo i konačno o nama samima. Postepeno kreiranje ovih i sličnih autonacionalnih stereotipa o sebi i drugima podrazumeva nepotpisanu dozvolu tim istim političkim i verskim elitama Srba i Hrvata da zaista zadrže svoje narode u prošlosti, da ih osude na nikad naučene greške i da ostanu večite žrtve, ali ne drugih, već sopstvenih političkih i verskih vođa. 

Na kraju postavlja se pitanje, ima li nade, baš kao i u limbu? Ne smemo nikada reći da je nema. Nada je deo našeg bića. Ona treba da izvire iz čovekoljublja koje mora biti jače od bilo kakvih političkih govora i ideologija. Međutim, da bi se ona održala neophodna je promena svakog od nas “iznutra”. To “iznutra” predstavlja svet ljudskosti koji je utkan u nas kao divna i čestita stvorenja bez obzira na slabosti koje svi imamo. Međutim, da bi taj unutrašnji svet zasjao neophodna mu je podrška i spoljnog sveta, a ona se manifestuje kroz čitav niz konkretnih političkih poteza koji vode ka uspostavljanju društva mira i uzajamnog napretka. Kada je reč o srpsko-hrvatskim odnosima, prvo treba neutralisati upotrebu sile i ostvariti mirovnu kontrolu nad osnovnim sukobom koji je glavni generator ekstremizma. Potom treba definisati i kontrolisati sigurnosne rizike i moguće razvojne mirovne inicijative, pa tek onda se pristupa izgradnji trajnog mira koji bi trebao da anulira uzročne veze koje se razvijaju iz političkog konflikta ka ratnom sukobu a koje su praćene ekstremističkim nasiljem. 

U tom smislu neophodno je prvo započeti proces regionalne stabilnosti i pomirenja, koji je doduše počeo odmah po prestanku ratnih dejstava i bio je poveren prvenstveno nevladinom sektoru u koji su se uključili naučnici i publicisti iz Hrvatske i Srbije koji su bili spremni da otpočnu dijalog u vezi sa prevazilaženjem problema iz najnovije prošlosti. Međutim, to nije bilo dovoljno. Ovog leta, veliki korak ka razvoju tolerancije učinili su visoki predstavnici Samostalne demokratske srpske stranke (SDSS) koji su prisustvovali 25. godišnjici obeležavanja vojno-policijske akcije “Oluja”. Uporedo sa njihovom gestom, predstavnici vladajuće Hrvatske demokratske zajednice  obećali su, a potom i ispunili obećanje, da će se pojaviti na komemoraciji stradalim srpskim civilima u Gruborima. Za pohvalu je i gesta Verana Matića u Vukovaru kada je odao počast hrvatskim i srpskim žrtvama za vreme rata u Hrvatskoj.

Međutim, ovakve geste političara su samo ograničenog dometa ako iza njih ne stoje konkretne političke akcije. Naime, potrebno je više od iskazivanja saosećanja. Kako su u više svojih radova istakli strani autori Hajden i Bouven, treba tražiti način da se ostvari zadovoljenje “osnovnih ljudskih potreba” poput potreba za životom dostojnim čoveka u smislu ekonomskog blagostanja, potreba za očuvanjem i unapređivanjem identitetskih pitanja i suštinske potrebe za slobodom, shvatanje konteksta u kojem je nastalo i razvija se ekstremističko nasilje, razvijanje interakcije između shvaćenog konteksta nasilja i razvoja mirovne inicijative i identifikacija i biranje mogućnosti koje će minimalizovati negativne uticaje na mirovnu inicijativu a maksimalizovati pozitivne faktore. Odnosno, prema ovim autorima sa kojima se slažem, treba graditi društvo koje će počivati na inverziji svih faktora koji čine srž ekstremizma. Dakle, zadatak je osigurati postojanje zajednice koja mora negovati i preispitivati zajedničke vrednosti koje počivaju na miru i razumevanju, koja umesto nametanja rešenja mora biti posvećena rešavanju sporova, koja će umesto nacionalne, manjinske ili bilo koje druge diskriminacije ili nepravde razviti društveno senzibilan sistem pravde i jednakosti, koja će umesto otuđenja ponuditi svojim članovima inkluziju, a mitomanske predstave iz prošlosti i mesijanska obećanja iz sadašnjosti zameniti racionalnim pristupom problemima.

Tekst povodom objavljivanja ovogodišnjeg zbornika iz Golubića Obrovačkog „Srpsko-hrvatski odnosi u 20. veku“

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Pomor
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga