DALIBOR STUPAR: Za astalom sa zločincem

Za istim stolom čovek osuđen za ratne zločine, ministar u vladi i gradonačelnik Novog Sada

18. apr 2019

Nakon što su podelili spomenice zbog uspešnog (ne)štrajka glađu, zaštite skupština gradova i opština (koje očigledno smatraju ličnom imovinom) i preživeli veliki miting opozicije, naprednjaci su se malo opustili i proveselili. Ljudski je. Pohvalili su se time na društvenim mrežama, pa je tako javnost mogla da vidi kako su, već 13. aprila uveče, na tanderbalu u Rumi počasno mesto za stolom imali gradonačelnik Novog Sada Miloš Vučević, ministar poljoprivrede Branislav Nedimović i osuđeni ratni zločinac Veselin Šljivančanin. SNS je pre dve godine organizovala i tribinu u Beškoj, na kojoj je promovisana Šljivančaninova knjiga, i na kojoj su aktivisti Inicijative mladih za ljudska prava fizički napadnuti jer su se usprotivili tome da ratni zločinac javno govori. Na sve to su još i novčano kažnjeni.

Nejasno je kako to država koja sebe smatra pravnom, dođe u situaciju da joj za istim stolom sede čovek osuđen za ratne zločine, ministar u vladi i gradonačelnik drugog po veličini grada? Gde smo to skrenuli pogrešno, kada gradonačelnik Omladinske prestonice Evrope 2019 i Evropske prestonice kulture 2021 sedi sa licem osuđenim za najstrašnija dela protiv čovečnosti? Je l’ to neki novi model kojim se doprinosi evropskoj kulturi? Zemlja koja pretenduje da bude civilizovana, sebi ne sme da dozvoli da joj ratni zločinci i oni koji te zločine negiraju vode politiku, budu uzori mladima i javno pokazuju da se ne kaju što su počinili dela za koja su osuđeni. A posebno njihovu rehabilitaciju ne bi smeli da vrše državni službenici.


Fer bi bilo da gradonačelnik Novog Sada Miloš Vučević saradnju sa Šljivančaninima i Kertesima stavi u predizborni program. Onda će Novosađani s pravom glasa moći da mu jasno i precizno odgovore šta o tome misle

Naravno da ne mislim da nekoga ko je osuđen za ratne zločine treba ubiti, proterati ili mu učiniti bilo šta nažao. Zakon kaže da je nakon odsluženja kazne slobodan čovek. Međutim, to što je neko slobodan u zakonskom smislu, ne znači da bi trebalo da ima pravo da se svako malo ceri s televizijskih ekrana i vrši reviziju istorije pričanjem “svoje strane priče”. Nju je već ispričao pred sudom koji u to nije poverovao, već mu je za učinjeno nedelo odredio kaznu. Nakon odluženja kazne, najčešće dve trećine, ratni zločinci bi trebalo da uživaju u penzijama, pišu memoare koje izdaju neke opskurne izdavačke kuće, idu na pecanje, bave se ručnim radom, posvete se “unuku Marku”, jednom rečju – da se maknu iz dnevnopolitičkog i javnog života zemlje. Za razliku od žrtava, oni imaju brojne izbore.

Ratni zločinci se rehabilituju i u regionu, reći će neko. Jeste, tako je i u regionu zato što je region, uprkos brojnim granicama, jedna te ista rupčaga. I umesto da se takmičimo u tome ko će pre da iskorači iz ovog blata a zatim pomogne i ostalima da se zajedno iskobeljaju i krenu put razvijenih društava, mi svakoga ko izviri zajedničkim snagama povučemo nazad.

Ove fotografije podsetile su me na jednu drugu, stariju par godina, na njoj Vučević sedi za stolom, zagrljen od strane Mihalja Kertesa, jednog od najvažnijih šrafova zločinačkog Miloševićevog režima. Njemu nije suđeno za ratne zločine, a kako to univerzum ili sudbina već udese, i ostale presude su počele da padaju baš kad se učlanio u SNS. Gradonačelnik koji ne voli svoj grad i koji sugrađane koji nisu članovi njegove partije bez pardona vređa, mogao bi da povede računa o tome kako će ga istorija pamtiti. Betoniranje i urbanistički haos u Novom Sadu nekako se i daju popraviti – malo bagerima, više sadnjom zelenila, ponekom zatvorskom kaznom… Ali poruka koja se šalje druženjem s nekim ko je odgovoran za strašne zločine prlja i uništava mnogo više od grada. Taj čin truje umove, a posledično i odnose među ljudima. Podstiče mržnju. Plodove takve politike kusamo, evo, već tri decenije.

Da nije reč o praznim naklapanjima, najbolje svedoči požar koji je zahvatio biser svetske kulturne baštine – Notr Dam. Tolika količina mržnje i najiskrenijeg likovanja komentatora zbog nesreće koja je zadesila nekog drugog nije skoro zabeležena. Sve na liniji onog “a šta su oni nama učinili” principa. U nesreću je učitavana božja pravda, osveta za nesreću nanetu nama. To se dešava kada godinama hraniš mitove o nevinosti, uprkos brojnim dokazima da je i tvoja strana činila zločine. Dobiješ krvožednu hordu kojoj ne smetaju hladnjače i masovne grobnice nadomak Beograda, već oni koji o tome govore. Ne smetaju zločinci, već oni koji ih imenuju, kako bi se skinula stigma s čitavog naroda.

O tome, očigledno, pravnik Vučević ne razmišlja. Ne zanima ga što se, ma koliko bizarno zvučalo, neko ugleda i na njega. Što obnašanjem najviše funcije u gradu prlja i nju i sve nas. Pošto moral ne igra ulogu na političkoj sceni Srbije, pre je za očekivati da on zbog ovog spočitavanja saradnje sa zločincem pobesni, nego da se izvini. Pošto njegova stranka svakome ko se s njom ne slaže nudi da pobedi na izborima, dobra vest je da se za manje od godinu dana izlazi na crtu. Fer bi bilo da Vučević saradnju sa Šljivančaninima i Kertesima stavi u predizborni program. Onda će Novosađani s pravom glasa moći da mu jasno i precizno odgovore, a iskreno se nadam da mu se odgovor neće svideti.

P.S. Milošević pod lipom više neće biti usamljen. Društvo će mu praviti urna s pepelom supruge. Eh, da sam bar vernik, pa da mogu naivno da se nadam kako će oboje završiti negde u turobnim dubinama pakla. Pošto nisam, mogu samo da konstatujem da su oboje izigrali ovozemaljsku pravdu i izvukli se NEOSUĐENI za sve zločine koje su inspirisali. Valjda grešku nećemo ponoviti.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Aktivisti
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga