DALIBOR STUPAR: Taoci logorskih čuvara

Kako to izgleda kada svakodnevno na ulici srećeš nekoga ko te je privodio, zlostavljao ili zastrašivao?

22. feb 2019

U Novom Sadu održana je promocija monografije „IZA SEDAM LOGORA – Od zločina kulture do kulture zločina“ Viktora Ivančića, Nemanje Stjepanovića i Hrvoja Polana. Autori su obradili tešku temu iz potpuno neočekivanog ugla. Za one koji su prečuli, reč je o monografiji koja se bavi “kulturnim” stratištima iz krvavih ratova devedesetih – njome je obuhvaćeno 24 doma kulture i drugih objekata koje su bili ili i danas jesu spomenici kulture a koji su u to vreme „prenamenjeni“ za logore i mučilišta/gubilišta.

– Ukoliko su domovi kulture u socijalističkoj Jugoslaviji, između svega ostalog, bili i terenski institucionalni punktovi namenjeni oživotvorenju ideje „bratstva i jedinstva“, u ratu kojim je bivša država zdrobljena oni su poslužili kao mjesta za kategorično razvrgavanje bratstva. Danas, lišeni obeležja koja bi upućivala na kakvu-takvu katarzu i podrazumevala barem minimalne gestove pijeteta prema žrtvama, oni vegetiraju kao spomenici razbratnosti – napisao je Ivančić između ostalog.

Ta tema me opsesivno zaokuplja danima. I ranije sam pisao o ratnim zločinima, upozoravao na njihovo relativizovanje i normalizaciju, zgražavao se nad detaljima nečoveštva koja su (ne)ljudi činili ljudima. Na svim stranama. Svojski se trudili da zatru drugačije od sebe. Istovremeno su se trudili, a to ova monografija ogoljuje do kraja, da unište i samo sećanje na zajedničku državu koja je, sa distance od gotovo 30 godina je to lako reći, bila i ostala nedostižan ideal za banana-republike koje su od nje nastale.

Već danima postavljam sebi pitanje: koliko tih zlikovaca živi i danas među nama? Ne mislim, pritom, na generale i ostale visoke političke, vojne i policijske službenike koji su utočišta nakon odležanih kazni našli u vladajućim strankama. Ne, ovde mislim na sve one čuvare logora i ostale „izvršioce na terenu“ koji su lično zlostavljali, ponižavali, silovali, sakatili i likvidirali. Na sve one koji se nisu našli pred sudom i koje nije stigla zaslužena, odnosno nikakva kazna. Ti ljudi decenijama žive među nama, javljaju nam se na ulici, vode neke svoje poslove. Možda kod njih kupujemo, možda koriste naše usluge, možda nam se deca zajedno igraju u pesku…

Ne mislim tu samo na Srbiju, iako u njoj živim i ona me se najviše tiče. Nedavno je predsednica Hrvatske Kolinda Grabar Kitarović, ordenom za posebne zasluge stečene u ratu, odlikovala Tanju Belobrajdić, koja je učestvovala u mučenju Srba u zloglasnom splitskom logoru „Lora“ (i on je deo monografije). Dragan Čović, dojučerašnji član Predsedništva BIH ispred hrvatskog naroda, svih ovih godina bavi se politikom iako je tokom rata njegova firma koristila ratne zarobljenike kao robovsku radnu snagu.

Ivančić: To se neće raščistiti dok mi ta govna ne srušimo, dok ne počnemo graditi društva na drugoj osnovi, gde neće biti nacionalizam početak i kraj

U Srbiji, u Sandžaku, i danas žive neki ljudi koji su tokom rata bili pripadnici vojske i policije i koji su direktno odgovorni ili su znali a ćutali na sve što se dešavalo u Sjeverinu i Štrpcima. Znaju ko su krvnici, znaju gde su tela, ali ne progovaraju. Dvadeset i šest godina kasnije, samo ih je dvoje kažnjeno, a tek od nedavno se vodi postupak protiv još desetak. Ostali žive mirno i bezbrižno među svojim dojučerašnjim žrtvama. Neki su umrli neosuđeni, bezbrižni. I Vojvodina je puna onih koji su likovali kada su im komšije Mađari ili Hrvati bežali glavom bez obzira, iako im je ovo otadžbina. A, i onih koji su im u toj “razmeni nekretnina” zdušno pomagali.

Ne mogu da zamislim tu nesreću, taj strah, tu nemoć, taj užas kada svakodnevno na ulici srećeš čoveka koji te je kao policajac ili rezervista privodio, zlostavljao ili zastrašivao. Koji je danas možda penzioner, ugledni građanin društva, predsednik skupštine stanara, poslodavac. Šta li ti ljudi danas kažu svojoj deci? Čemu ih uče? Suživotu s komšijama „manjinama“? Ili spremaju neke nove osvete? Osim što su prošli bez kazne, ti ljudi danas možda učestvuju u javnom životu. Svakako, oni glasaju.

Siguran sam da ne glasaju za građansko društvo niti za to da njihova zemlja, za koju su se izborili srušivši „tamnicu naroda“, bude država u kojoj vladaju sloboda, jednakost i pravda. Za njih u takvoj državi ne bi bilo mesta. Zato oni glasaju za one koji su im udomili ratne šefove. Glasaju za nacionalističku retoriku i permanentno zveckanje oružjem. Glasaju za one koji nam nude zamrznute konflikte i koji bi da nam u čekanju na povoljne geopolitičke okolnosti prođu životi. Oni koji bi opet da prepravljaju granice na Balkanu.

Nemam zaključak, samo još par pitanja: Dokle više? Dokle ćemo biti taoci tih logorskih čuvara i njihovih saradnika? Dokle ćemo trpeti? Šta to čekamo? Ni sekundu više ne smemo protraćiti na besmislene rasprave i podele, već moramo što pre napraviti kakve-takve pravne države. Države u kojima će se živeti životima dostojnim čoveka i u kojima neće biti nekažnjenih. U kojima će žrtve konačno dobiti pravdu koju zaslužuju i koje će nas sve zaštititi da ne postanemo neke nove žrtve. Ili, što bi rekao Ivančić u Novom Sadu:

– To se neće raščistiti dok mi ta govna ne srušimo, dok ne počnemo graditi društva na drugoj osnovi, gde neće biti nacionalizam početak i kraj.

(Autonomija, naslovna fotografija: Hrvoje Pelan)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Aktivisti
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga