- Autonomija - https://www.autonomija.info -

DALIBOR STUPAR: Srećni novi rovovi

Gotova je. Očajna, grozna, prokleta 2020. godina je završena. Korona ju je oglodala gotovo celu, ne ostavivši nama građanima ni mrvu dobrog. Vlasti nije naročito naškodila, sem možda privatnim poslovima njenih protagonista, ali to ne bi treba da nas tangira. Naprotiv, pohvalan je svaki manjak i šteta koju su otimači doživeli, iako će ga nadoknaditi iz kase/džepa građana. Korona joj je eventualno nepovratno zakinula malo svetog Rejtinga, ali i taj pad je usporen strogom medijskom kontrolom i ponavljanjem ispraznih mantri, čak i tokom novogodišnjih praznika. Jedna od tih Molitvi za rejting upriličena je povodom početka vakcinacije, gde je beskonačno ponavljana vest o tome kako je Srbija prva počela vakcinaciju (iako je Velika Britanija prvu građanku vakcinisala još 8. decembra).

Ipak, Snsoidi su neumorno izveštavali o tome kako je EU „potučena u svom dvorištu“. Nema veze što je u EU dogovoren koordinisan početak vakcinacije, pa se čekalo da sve zemlje dobiju istog dana prvu tranšu od 10.000 doza. Nema veze ni što je Švajcarska neki dan pre Srbije počela vakcinaciju, ni što je u tom trenutku raspolagala sa čak 100.000 doza. Nema, na kraju, veze ni što je Hrvatska (koju samo što nismo pretekli u svemu) dobila u prvi mah 9.750 vakcina. SAMO 9.750, za razliku od Srbije koja je dobila ČAK 4.800. I tako pobedila u nepostojećem takmičenju.

Interesantno je da je naprednjacima promakla jedna kategorija u kojoj smo stvarno prvi u Evropi. Ne zahvaljujući kreativnom tumačenju tabela i istraživanja, nego onako, baš baš prvi. Naime, Srbija je 2020. godinu završila kao prva po broju pronađenih masovnih grobnica na svojoj teritoriji. Iako vrlo sračunato i brižljivo skrivena, vest o pronalasku masovne grobnice ipak je zabeležena, što će reći da je i rekord validan. Reakcije na tu vest dokazale su da ni nakon kraja pandemije za region neće biti završeno ništa. Nema nam još vraćanja u normalu. Mada, šta je to normala?

Jer, ovde je konstanta da kad imaš na vlasti radikale i socijaliste, obrni-okreni, bude tu i masovnih grobnica. Nema veze jesu li sveže ili stare koju deceniju, kao kosturi iz ormara sačekaju svoj momenat i, tras, lupe nas po nosu. To jest, lupile bi neko normalno društvo. Društvo anestezirano poput našeg masovne grobnice ne tretira kao nešto ozbiljno ni kao nešto zbog čega bi se najhitnije trebalo obračunati sa odgovornima i poslati ih zasluženo na odmor u ustanove zatvorenog tipa. Ćutimo i ne bunimo se. Pravimo se da ne postoji. Ali zato pokulja inat kada se kao obaveza uvede nošenje maski zarad sopstvenog zdravlja ili kada u susednoj državi neko pokuša da donese zakon ne bi li uredio haos u određenoj oblasti.

Da bi se na ovim prostorima stvari vratile u normalu potrebno je konačno otkopati sve grobnice. I one u kojima su završile srpske žrtve, i one sa albanskim, bošnjačkim, hrvatskim, bezimenim, nacionalno neopredeljenim… Sve porodice zaslužuju da znaju gde im leže najmiliji. Svi zaslužuju da se rat u kome žive već treću deceniju okonča, da dostojno sahrane posmrtne ostatke kako bi u budućnosti mogli da ih obilaze. Zaslužuju da se smrt i lažna nada, okončaju jednom za svagda. I da se konačno zaokruže spiskovi nastradalih u ratovima s početka devedesetih, a ne da se svako o „prigodnim“ datumima frlja brojkama kako mu odgovara, ne vodeći računa o tome da ne pominje krompire ili imaginarni rast BDP-a, već teške ljudske sudbine.

Ali to neće biti moguće ukoliko nam se Šljivančanin&co keze sa nacionalnih frekvencija. Ukoliko su neki osumnjičeni za ratne zločine članovi i funkcioneri vladajućih stranaka. Rat nije moguće okončati kada osuđeni ratni zločinci, na primer, sede počasno na inauguraciji predsednice Hrvatske ili kad su haški optuženici na premijerskoj ili funkciji predsednika Kosova. Ne ide to kad imaju status narodnih heroja poput Nasera Orića ili Ratka Mladića. Ne može se rat okončati kada su njegovi protagonisti ušli u folklor i kada nam se svakodnevno keze sa majica koje njihovi poklonici nose upravo zato što jesu zločinci. Svaka država ponaosob te probleme mora rešiti tako što će podržavati pravosuđe, a neće negirati njegova dostignuća i relativizovati presude za teške zločine.

Da nismo ni blizu, dokazuje i zemljotres koji je u poslednjim danima 2020. zahvatio Hrvatsku. To horsko likovanje koje je usledilo, to podsećanje na Jasenovac i pogrešnu religiju kojoj komšije pripadaju, te bljuvotine koje su kao poplava zakrčile društvene mreže najbolje je ne prepričavati. Onda, kada se saznalo da su u nesreći i smrtno stradali i Srbi, situacija se okrenula, pa je to postala vizura iz koje se posmatraju vesti o nesreći u komšiluku. Ekstremisti s druge strane napali su Milorada Pupovca, prilikom njegove posete pogođenom području, vičući „Ubij Srbina“ i „za dom spremni“, uz standardan repertoar psovki. Potvrdili su tako još jednom da nam je ovde korona najmanji problem.

Mrak u glavama na ovim prostorima precizno su detektovali Tusta i drugari još pre više decenija: „Ali nije to još gotovo; nije dovoljno sve propalo; gdje li sam to sada ja, koja li je godina, možda ’84-ta“. Na žalost, u ovim stihovima jedino je godina pogrešna, trebalo bi upisati neku iz perioda 41-45. Jer, ni mrvu se nismo odmakli od četnika i ustaša. I nećemo dokle god se oni budu išta pitali.

(Autonomija, foto: Pixabay)

Podelite ovu stranicu!