DALIBOR STUPAR: Sendvič revolucija

Koliko dugo ćemo dozvoljavati da nam frustrirani Vučić lupa banane?

11. apr 2019

Danas je taj dan. Hiljade Nenovosađana sliće se u „svoj“ glavni grad, kako bi prisustvovalo velelepnom, epskom mitingu podrške Vođi. To je već apsolvirana tema: stotine autobusa i hiljade ucenjenih, sa sendvičima i flašicama vode, kulisa su svih mitinga naprednjačke vlasti godinama unazad. Svi to znaju, ali show must go on. Slučajni vojvođanski premijer Igor Mirović, pozivajući građane da dođu na Trg Slobode u 18 časova, rekao da je uveren da će skup u Novom Sadu biti „jedan od najvećih skupova koji je ikad održan u Vojvodini“.

Sad, kako se uzme. Ima tome par decenija kada se „desio narod“. Ipak, ispada da je tada to bilo nekako poštenije, jasnije, otvorenije. Isto kao danas, bio je to politički cirkus s organizovanim prevozom, ali niko nije glumio Novosađane. Nije bilo ni radne obaveze po kojoj zaposleni u javnim službama moraju prisustvovati tom skupu ili naći zamenu. Najvažnija razlika bila je u tome što je, kako to inače i ide u normalnom svetu, protest bio usmeren protiv vlasti.

Ovaj današnji je, kao i cela kampanja „Budućnost Srbije“ – i to samo potvrđuje svu besmislenost – organizovan od vlasti protiv opozicije. Jadna, mala, slabašna, nemoćna i uplašena vlast usudila se da digne glas i protestuje protiv moćne i opasne opozicije!? Želi da je sruši kako bi zauzela njeno mesto, šta li? Da se dočepa tih unosnih opozicionih funkcija koje donose moć, bogatstvo i ugled bez rada, dok vlast skapava svakodnevno na slabo plaćenim funkcijama, pod lupom javnosti, zbog koje ne može slobodno ni rotaciju na službenim automobilima da uključi.

I tadašnju „jogurt revoluciju“ i ovu današnju „sendvič revoluciju“ iznedrio je isti mentalni sklop. Razlika je u tome što su se tada nacionalističke strasti tek budile i pripremale za zlo koje je pristizalo, dok su današnji mitinzi (valjda) samrtni ropac, poslednji dah promašenih politika čije nasleđe se broji stotinama hiljada mrtvih, nestalih i raseljenih. Uništenim sudbinama.

Tehnologija je od tada vidno napredovala i ljudska svakodnevica nije ni blizu ondašnjoj. Čak i deca imaju mobilne telefone koji su neuporedivi sa tadašnjim najjačim računarima, vozovi lebde i kreću se brzinama preko 300 km/h, imamo električne automobile na ulicama, 3D štampačima štampamo sve – od igračaka do delova tela, juče je po prvi put fotografisana crna rupa. Ali ljude u Srbiji i dalje pokreću iste nacionalističke strasti. I dalje žude za vođom i njegovom čvrstom rukom. I dalje je mržnja dominantna emocija, a merenje penisa najvažnija sporedna stvar na svetu (kad nam je fudbal jadan).

U tom kontekstu premeravanja, za 19. april je „zapljunut“ i miting u Beogradu. I Aleksandar Vučić najavljuje da će to biti jedan od najvećih skupova u poslednjih 40 ili 50 godina. Zaboravio je, kanda, Slobino Ušće ili 5. oktobar? Po onome što pišu mediji, kvote građana koji moraju da prisustvuju su užasno velike i za današnji, a pogotovo za beogradski skup. Po onome kako je to bilo organizovano u prethodnom periodu, lakše je poverovati da je to istina nego da nije.

U prilog tome govori i pranje visokih funkcionera SNS i samog Vučića, koji je javno izgovorio da u Novi Sad neće organizovano doći niko iz centralne Srbije ili Kosova, te da „niko ne sme da tera građane da dolazi na skup, ako to ne žele“. Inače, miting SNS-a je trebalo da bude organizovan sutra, ali je prebačen za danas kako bi se izbegli izmišljeni sukobi s opozicijom. Iako se protesti petkom u 18 časova u Novom Sadu održavaju mesecima unazad, SNS je u svom maniru morala da izmisli priču o mogućim sukobima, pa pomeri dernek kako bi ispala pametnija. Još je Vučić poručio kako će oni da se sklone zbog 500 ili 600 onih koji protestuju.

Do kada ćemo dozvoljavati da nad nama Aleksandar Vučić leči svoje frustracije iz mladosti? (foto: Beta)

I eto još jednog od paradoksa srbijanske političke scene – opozicija je slaba, jadna, nesposobna, ne može da skupi ni 600 ljudi u Novom Sadu, ali istovremeno nedeljama ruši državu, izaziva nasilje, blokira normalan život građana. Zbog te opozicije ode nam Kosovo, beže investitori, pada BDP… Vučić bi ih sve pobedio, razbio, ali nikako da izađe na TV duel s bilo kim. Jer ta opozicija, kako tvrdi vlast, ne može da pređe cenzus pošto je građani ne žele. Niko je ne podržava, ali se tabloidi upljuvaše pišući o scenarijima kojima opozicija ugrožava vlast, pogotovo preCednika – od državnih udara, preko novog Majdana u Beogradu, pa do pljačke. Opozicija je slabašna, ali je za svaki slučaj autoprevoznicima zaprećeno da ni slučajno ne smeju da voze njene pristalice 13. aprila u Beograd. I tako u krug, slabi i nevoljeni ugrožavaju jake i voljene, pa ih teraju da organizuju mitinge kako bi sebi dokazali da ih je više od opozicije, koje je u stvari malo.

Proći će i današnji dan. Proći će i 13, pa i 19. april. Neće se desiti ništa, pogotovo ne nova „jogurt revolucija“, jer današnji skup nije rušilački u tom smislu. On je rušilački u smislu daljeg produbljivanja jaza među građanima, na čemu ova vlast gradi svoju politiku sve ove godine. Zavadi pa vladaj. Da bi se zaista nešto promenilo, potrebno je da svako od nas odgovori na jedno jedino pitanje – koliko ćemo još dozvoljavati da nam frustrirani Vučić lupa banane, kao onom nesretnom klincu? Da na nama leči komplekse iz mladosti? Hoćemo li ga konačno naterati da odgovara za uništenu državu i njene institucije, za izgovorene laži, za sve sukobe u koje nas je uvukao? I onda i sada. Od tog odgovora će zavisiti i njegova, ali i naše sudbine. Valjalo bi konačno znati na čemu smo.

(Autonomija; foto: pixabay)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Raspust
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga