DALIBOR STUPAR: Raspad sistema uživo

Žrtve oportunista na čelnim funkcijama

Priredio: Dalibor Stupar
18. apr 2020

Ne, nije najava za koncert mog srednjoškolskog benda iz devedesetih godina. Ne zato što je na snazi zabrana okupljanja a mi ne želimo da nastupamo online, već zato što bend zvanično ne postoji dvadesetak godina. Ovaj prikladan naslov odnosi se na raspad sistema države Srbije, s akcentom na raspad zdravstvenog sistema, koji se prethodnih nedelja odvija uživo pred našim očima.

Prema podacima iz najnovijeg izveštaja objavljenog na sajtu Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, zaključno sa 15. aprilom u ustanovama socijalne zaštite i domovima za smeštaj odraslih i starih u Srbiji, zaražena su 243 korisnika i 32 zaposlena. Kako je navedeno, koronavirus je potvrđen kod korisnika domova za starih „Stara pruga“ na Umci, „Doživeti stotu“ u Zemunu, „Nana“ u Beogradu, domu u Smederevu, Gerontološkom centru Niš, „Eskulap centar“ Niš, „Sunčev breg“ u Beogradu i Gerontološkom centru Beograd – Usluga Pomoć u kući. Takođe, virus je ušao u Dom za smeštaj odraslih lica Kulina i Centar za zaštitu odojčadi, dece i omladine u Beogradu, te odeljenje Gradskog centra za socijalni rad na Novom Beogradu.

Dakle, u ustanovama kojima rukovodi država, koje su zadužene za brigu o najranjivijima među nama, došlo je do zaraze. Oni koji bi trebalo da budu najzaštićeniji, kada bi mere zaštite donosili i sprovodili odgovorni ljudi koji iza svojih odluka stoje, sada su žrtve oportunista na čelnim funkcijama tih institucija. Pošto je u Srbiji sve populizam i bitka za rejting, pa i vanredno stanje i mere za borbu protiv pandemije, onda je ovo jedini mogući rezultat.

Do juče je obolelo i 539 zdravstvenih radnika, a preminulo petoro. Procenat se kreće negde u rangu sa ostatkom sveta, mada se ne sme preskočiti pitanje o količini i dostupnosti zaštitne opreme koja im (ni)je bila na raspolaganju tokom ovih četrdesetak dana pandemije. Umesto odgovornih, vlast je posegla za hapšenjem novinarke koja je to obelodanila.

U Institutu za kardiovaskularne bolesti „Dedinje“ zaraženo je 67 zdravstvenih radnika, ali je Vučić, govoreći o potencijalnoj odgovornosti direktora Milovana Bojića, bivšeg julovca i Šešeljevog ličnog lekara, imao razumevanja. Čak je uzvratio ciničnim kontrapitanjem: „Šta da radimo? Da uzmemo sekiru da mu skinemo glavu?“. Naravno da to niko ne traži. Vučić to odlično zna, kao što svi znamo da Bojić neće nikada odgovarati. Ali je ilustrativno što i među poslušnicima postoji hijerarhija u kojoj se tačno zna ko je ko i ko je nedodirljiv. Pa direktor Gerontološkog centra u Nišu, uprkos članskoj karti, završi u pritvoru, a Bojiću ne zafali dlaka s glave.

Na početku epidemije, vlada Aleksandra Vučića (naravno da je njegova) je bez zaštite i mera koje bi im obezbedile koliko-toliko normalne živote ostavila svoje najugroženije građane – od najrazličitijih kategorija obolelih, preko socijalnih slučajeva, dece sa smetnjama u razvoju kojima su neophodni lični pratioci, beskućnika, žrtava nasilja, pa sve do Roma. Penzionere je zaključala po stanovima, pa upregla stranačku vojsku da ih obilazi i objašnjava im kako je to za njihovo dobro i kako ih Alek voli. A pošto preCednik stalno govori „ja sam nabavio, ja se borim, ja ću obezbediti, ja sam dodelio…“, onda bi bio red da kaže i „ja sam zarazio“. I da zbog toga odgovara.

Dakle, sistem je pukao upravo tamo gde je bio najslabiji – na naprednjačkim kumovskim, porodično/ljubavničkim, stranačkim „kadrovima“, odnosno poslušnicima koji su na mesta zaseli zahvaljujući ogromnoj količini požrtvovanja i ulizištva koje su ispoljili prema liku i delu Aleksandra Vučića, a što je obrnuto proporcionalno njihovoj sposobnosti da profesionalno upravljaju tako delikatnim sistemima. Ima tu i onih s privatnim biznisima u istoj branši, kojima su funkcije u državnoj ustanovi dodale težinu biografiji i, mnogo važnije, mogućnost da sklapaju unosne ugovore, od kojih deo novca svakako netransparentno završava u nekakvim crnim fondovima.

Kada smo pre tridesetak godina smišljali ime za bend, beše to doba ratova i beznađa, hiperinflacije i redova za gorivo, doba kada je Super Deka Avramović bio tek budućnost o kojoj nismo ništa slutili, očekivali smo da će biti prevaziđeno već za koju godinu. A desilo se da smo mi, kao i većina takvih bendova potrajali tek koju godinu, a raspad sistema je kao fraza ušao u svakodnevni govor iz kojeg ne izlazi, evo, već tri decenije. I živimo ga otad.

Srbija je truli, raspadnuti sistem koji godinama odbija da se dezintegriše. Čini se da posle toliko vremena i nema više nikoga ko bi mogao da nam kaže kako normalan sistem uopšte izgleda. Šta je normalno? Da li to da, poput Amerike, padneš u dužničko ropstvo ili bankrotiraš zbog neočekivanog bolničkog računa? Ili možda ono što je ovde bilo do devedesetih, kada je svako selo imalo dom zdravlja, i kada su se mnogo više gradile bolnice i škole, a mnogo manje crkve? Možda nešto između? Nešto gde se ne pita tržište već zdrav razum? I gde društvo brine o najnemoćnijima bez ikakve zadnje namere. Bez računice isplati li se ulagati u nečiji život i koliko? Odgovor i rešenje znamo svi, samo je mnogima interes sopstvene guzice na prvom mestu. Raspad sistema ćemo živeti dok god su nam prioriteti naopaki. Možda je i bendu vreme za rejunion?

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Lovac
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga