DALIBOR STUPAR: Preletači mili, ma koje boje bili

"Izborni sistem po meri partijskih elita, povremeno jedni drugima otmu neki mandat i mirna Bačka"

19. sep 2019

Jedan dugogodišnji poslanik Demokratske stranke u pokrajinskoj skupštini prešao je pre neki dan u Srpsku naprednu stranku. Ne bih mogao da sa stoprocentnom sigurnošću tvrdim, pošto je pre promene zakona u Srbiji bilo preko 600 stranaka, a danas ih je preko 100, ali mislim da nema ni jedne jedine koja nije inficirana virusom preletača.

Iako ne volim generalizacije i etiketiranja poput „svi su isti“, u slučaju fluktuacije poslanika/odbornika zaista sve su iste. I uvek je stranka iz koje se odlazi upućivala teške reči dojučerašnjem članu ili funkcioneru, a nova o njemu govorila sve najbolje. Iako su prethodno bili u direktnom sukobu. Zaboravljale su se u tim slučajevima sve teške reči, sve optužbe za kriminal i kršenje zakona. Čak i kletve i uvrede po ličnom osnovu.

Jedna od retkih koja je u toj situaciji postupila drugačije je Aleksandra Jerkov. Ona je pre više od šest godina prešla iz Lige socijaldemokrata Vojvodine u Demokratsku stranku, vrativši mandate u Narodnoj skupštini i novosadskom parlamentu. Prešla je iz opozicije u opoziciju. Na narednim izborima našla se na listi svoje nove stranke i opet ušla u parlament. I to je to.

Iako sve partije bez izuzetka deklarativno osuđuju preletanje kao takvo, vrlo rado pronalaze kreativne izgovore prilikom udomljavanja onih koji u miraz donose mandate. Još ako to znači prekrajanje izborne volje u smislu rušenja većine i uspostavljanja nove, puna kapa.

Sa druge strane, ljudi zbog različitih neslaganja i sukoba ne progovore ceo život sa članovima porodice, daju otkaz na poslu koji im ne prija, pa i brak ako ne valja, raskida se. Iz tog ugla, ljudski je i da neko ko više ne oseća pripadnost nekoj organizaciji, a stranke su dobrovoljna udruženja građana, istu napusti. S tim što bi i tu trebalo da postoje neke skrupule.

Svega je nekoliko situacija u kojima bi stranačko preletanje moglo biti svrsishodno: iz opozicije u opoziciju, uz vraćanje mandata; ako je stranka zbog nekakvog trenutnog ćara donela odluku koja je u suprotnosti sa njenim proklamovanim ideološkim stavovima; ako preletanje dovodi do pada loše vlasti i raspisivanja novih izbora.

Po našem izbornom sistemu, poslanici se biraju sa izbornih lista. Uglavnom su to stranački vojnici lojalni rukovodstvu koji ne talasaju i koji ni na koji način ne dovode u pitanje odluke uskog kruga oko stranačke vrhuške, ma koliko one upitne bile. I onda, što si bolji s vrhom, to si više pozicioniran na listi i bliži si ulasku u parlament. Znači, stranka te gura, a onda mandat pripada tebi.

Ja, na primer, ne znam koji je od 78 odbornika u Skupštini Novog Sada “moj” odbornik. Znam za koju listu sam glasao, ali ne znam koji odbornik je iz mog kvarta i od koga da tražim rešenje za neki problem. A da građani znaju tu informaciju, da svako u svojoj izbornoj jedinici bira imenom i prezimenom onog ko će ga predstavljati u gradskom parlamentu, stvari bi bile značajno drugačije.

Stranke bi za kandidate postavljale svoje najbolje ljude, prepoznatljive u svom okruženju koji sigurno mogu da donesu glasove svojih lokalnih sredina. Jer ih ljudi poznaju. Ne bi morali da se kriju iza predsednika. Problem je što u tom slučaju vrh stranke ne bi mogao da trguje mestima na listi. Isti princip bi trebalo da važi i za ostale nivoe.

Da znaju ko je odbornik iz njihovog dela grada, Limancima bi bilo lako da mu lično objasne zašto ne žele garaže pod prozorima. Ako bi se o to oglušili, imali bi ozbiljan problem na prvim narednim izborima pošto kampanja na tom “komšijskom” nivou nema veze s onom na nacionalnom. Tvog komšiju nije briga da li tvoj predsednik stranke izgara za Kosovo, povećava plate u javnom sektoru ili je deklarisani antifašista. Jer, kada na komšijskom nivou neko bude prepoznat kao “onaj zbog kojeg nemamo park” ili “onaj koji nam je smestio garažu pod prozorom”, nema tog predsednika stranke koji će ga došlepati do pobede.

Pored protivkandidata, svaki dan kampanje imaće borbu s komšijama. U tom slučaju, građani bi imali priliku da izaberu najboljeg ili najmanje lošeg među njima, a poslanik ili odbornik bi veoma teško mogao da opravda preletanje u drugu stranku. Posebno ako je ona na suprotnom kraju ideološkog spektra. Zbog toga nijedna partija ne želi da dira u izborni sistem. Ovaj im odgovara, jer se građani najmanje pitaju, a stranačka disciplina maksimalno dolazi do izražaja. Povremeno jedni drugima otmu neki mandat i mirna Bačka.

P.S.

Sve prethodno napisano nema nikakve veze s preletanjem odbornice Pokreta socijalista iz Niške Banje u Srpsku desnicu. Ona je, smeo bih se opkladiti u to, pretrčala kod Miše Vacića po direktivi “odozgo”, ne bi li se na taj način Srpska desnica ozvaničila kao regularna parlamentarna opcija.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Kaldrma
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga