DALIBOR STUPAR: Povratak na mesto zločina

Šešelj je očigledno veoma važan ovom režimu

09. maja 2019

Dosadašnji predsednik Srpske radikalne stranke Vojislav Šešelj ponovo je izabran na tu funkciju glasovima učesnika desetog Otadžbinskog kongresa SRS, održanog u Hrtkovcima, preneli su mediji 4. maja. Kada je Haški tribunal u aprilu prošle godine pravosnažno osudio lidera radikala na 10 godina zatvora zbog podsticanja i počinjenja progona Hrvata u selu Hrtkovci u Vojvodini, 1992. godine, on je u nekoliko izjava medijima rekao da je „veoma ponosan na sve pripisane ratne zločine i zločine protiv čovečnosti i da je spreman da u budućnosti višestruko obnovi„. Onda je, željan daljeg spektakla, smislio da na Đurđevdan, na godišnjicu spornog govora iz 1992. godine za koji je osuđen, ponovo napravi miting u tom vojvođanskom selu.

MUP je u dva navrata zabranio skup, kao i najavljeni kontramiting, da bi na kraju policija na jedan dan blokirala to mesto i narušila svakodnevni život njegovih stanovnika. Pošto su se oglušili o zabranu i zaputili se put Srema, radikali su zadržani u selu Jarak, gde je Šešelj glumio iznenađenje i iščuđavao se zašto mu nije dozvoljeno da uđe u Hrtkovce.

Ove godine Radikalijada nije sprečena, iako je bilo poziva policiji da sprovede takav scenario. Kongres je održan u šatri, na Šešeljevom imanju, koje je kupio nakon zabrane prošlogodišnjeg okupljanja. Iako je to prva asocijacija, ipak nije bila reč o cirkuskoj šatri. Cirkus je, za razliku od Šešelja i ekipe, bezazlena i rado viđena zabava. Njegova cirkuska trupa je odlično uigrana u disciplinama kojih se ozbiljni ljudi stide, oni su brutalniji, zlobniji, pokvareniji, za njima ostaje krvav trag. Krug je zatvoren, zločinac se vratio na mesto zločina.

Šešelj je očigledno veoma važan ovom režimu. Ne samo iz sentimentalnih razloga kao politički tatica, već i zbog prljavih rabota koje bespogovorno odrađuje, poput napada na opoziciju. Jer, iako su do juče bili s njim, ne mogu današnji radikali light da javno nazivaju poslanice Mariniku Tepić ili Aleksandru Jerkov „ustaškim“ i „šiptarskim kurvama“. Oni mogu da ne osude takvu retoriku, što i čine, mogu da se smejulje iz svojih udobnih parlamentarnih foteljica na pokvarene i niske dosetke bivših stranačkih kolega, ali za izgovor takvih bedastoća je ipak potreban originalni huškač. Šešelj. Ili Radeta, koja slobodno palaca otrovnim jezikom bez ikakve kazne, plaćajući tako odugovlačenje suđenja koje joj sleduje od strane naslednika Haškog tribunala – Mehanizma.

Ono što je zapravo problematično u ovoj priči jeste to što se Šešeljevim postupcima iskreno raduju svi oni koji i danas žive u devedesetim. Nema ih malo i imaju razumevanja za sve što je urađeno „njima“, kao odmazda za učinjeno „nama“. Nacionalisti (srpski i svi drugi) ne razumeju osnovno – nema kolektivne krivice. Nema čopora u uređenim društvima. I nema politike „oko za oko, zub za zub“.

Ako su neki Hrvati iz Knina, Splita ili Zadra proterali svoje dojučerašnje komšije Srbe, za to nisu krivi Hrvati iz Hrtkovaca, Slakamena ili Golubinaca. Isto kao što nijedan Srbin iz Mostara ne može biti kriv za ono što su uradili pojedini Srbi u Srebrenici. Krivica je uvek individualna, ali nacionalistički mozak, baždaren da razmišlja u ograničenim koordinatama, svuda vidi samo čopore, torove, „nacije“. Nas i njih.

Ono što je zapravo problematično u ovoj priči jeste to što se Šešeljevim postupcima iskreno raduju svi oni koji i danas žive u devedesetim (foto: autor)

Nacionalista ne može da shvati da Hrvat iz Hrtkovaca ima mnogo više zajedničkog sa svojim komšijom Srbinom, nego sa nekim Hrvatom iz Zagreba. Kao što ni Srbinu iz Hrtkovaca nikako ne može biti bliži Srbin iz Knina, Niša ili Zubinog potoka samo zato što je Srbin. U životu ti je najbliži neko s kim si proživeo godine i godine, igrao se, odrastao, u nekoliko navrata se zapio ispred lokalne prodavnice, ponekad potukao zbog devojke ili kluba za koji navijaš, ali na koga si mogao da se osloniš kad je bilo teško. Neko s kim se međusobno posećuješ, ko ti uveličava slavlja, kao i ti njemu, s kim deliš tugu. Neko s kim se ti ili tvoji bližnji venčavaju, bratime, kume…

A onda dođu nakaze da vam silom objasne kako nekima od vas tu više nije mesto. Da je neko kriv jer je neko drugi, nepoznat, učinio nažao nekom trećem, takođe nepoznatom. Mora se priznati, zločinci na svim stranama su svojski odradili posao. Toliko dobro da smo već tri decenije zatrovani do tog nivoa da se uzima zdravo za gotovo ta nametnuta odgovornost zbog nečije pripadnosti određenoj naciji. Zločinački cirkusi imaju nameru da i dalje putuju od grada do grada, od mesta do mesta, pokušavajući da unište svaki znak ozdravljenja. Trovaće i dalje, sve dok na vlasti budu njihovi politički sinovi i oni koji su se obogatili i bezbrižno živeli na muci i nesreći, kako drugih tako i svog naroda.

Ovo više nisu pokazne vežbe, ovo je stvarnost. Što pre to shvatimo, to bolje po sve. Naravno, krivica je i na nama koji smo dopustili to divljanje, jer bi u suprotnom oni tu svoju politiku bistrili po mračnim kafančinama, u atmosferi pivnica iz Minhena tridesetih godina. I to je, valjda, najteža bitka koju moramo dobiti – pobediti sebe i prihvatiti sopstvenu odgovornost. Tek onda možemo preduzeti nešto kako bi se krenulo put izlečenja. U suprotnom će zločinci početi da obilaze sva mesta zločina, ubijajući žrtve ponovo, a nas dodatno zastrašujući. Svaki, pa i najduži put, počinje jednim malim korakom. Kad krećemo?

(Autonomija)
Naslovna fotografija: Beta

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Dobro došli!
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga