DALIBOR STUPAR: Krugovi mržnje

Ratovi i ludilo devedesetih za mlade su priče matoraca, a mantre o ugroženosti Srbije i ratno huškanje – svakodnevica

08. juna 2019

Poslednjih dana u više navrata misli su mi se vraćale na događaj s početka devedesetih. Naime, jednog jutra u ulici u kojoj sam živeo u Temerinu, na belom zidu osvanula su „četiri S“ (tada još nismo znali da se zovu ocila). Ceo komšiluk bio je zbunjen, osećalo se nezadovoljstvo, bilo je i likovanja, ali je sve nekako još bilo prigušeno.

Dežurni krivci za dotadašnje nestašluke kleli su se da ne stoje iza tog „umetničkog dela“. Nikada nije pokrenuta nikakva zvanična „komšijska istraga“ već se poluglasno nagađalo o motivima autora, u pokušaju da se otkrije ko su. Na kraju, ne sećam se koliko je prošlo, saznalo se da su počinioci dva dečaka iz komšiluka, tada uzrasta od devet ili deset godina, na koje niko ne bi posumnjao. Razlog: jedan je bio Mađar, a drugi iz mešanog braka Mađara i, ako se dobro sećam, Slovakinje.

Kao petnaestogodišnjak ili šesnaestogodišnjak bio sam iznenađen ovim obrtom. Podsećam da je to bilo doba početka ratova na prostoru bivše SFRJ, da je krenula lobotomizacija građana „Dnevnikovim dodacima“, a huškačka retorika na velika vrata ušla u naše živote da iz njih ne izađe, evo, već tri decenije.

Kopkalo me je zbog čega su ta deca pomislila da bi ih ta žvrljotina, možda, mogla abolirati i zaštititi pred nekim imaginarnim neprijateljem. Za razliku od dobrog dela komšija, razumeo sam ih odlično. Ili mislim da sam ih razumeo, jer sam i ja koju godinu ranije (na kraju osnovne škole), na neke od svojih svesaka iscrtao ista ta četiri slova. I nešto za šta sam mislio da je srpska zastava, a zapravo je bila slovenačka (belo-plavo-crvena). To što smo tek posle nekoliko dana shvatili da je u pitanju pogrešna zastava, najbolje govori koliko nas je zapravo bilo baš briga ko je ko i čije su koje boje.

Elem, i ja sam tad, kao oni koju godinu kasnije, naivno mislio da će te žvrljotine izmeniti činjenicu da mi je majka Mađarica, te da ću izbeći red za brojanje krvnih zrnaca koje je u tom trenutku počinjalo sve agresivnije. Naravno da se to nije desilo, a ja sam vrlo brzo, posle svega par sličnih gluposti, shvatio da to i nisu moje boje. Da je nacionalizam – zlo protiv kojeg se čovek mora boriti svakog dana svog života, a to i radim do dana današnjeg.

Zašto sam se ovoga setio baš sad? Možda zato što se u ovim danima, pri završetku školske godine, tradicionalno zgražavano maturantima i njihovom muzičkom (ne)ukusu? Držimo im pridike i govorimo kako je bilo nekad i kako smo mi bili bolji? Ne, pre će biti da su sećanja pristigla zbog užasnog „političkog ukusa“ koji su nam maturanti ovih dana prezentovali.

Jer, kao što se moglo videti u medijima, maturantima u fokusu nije bio upis u srednju školu i prelazak na novi nivo. Ne, u fokusu im je bilo Kosovo. Opet su, posle par godina pauze, počeli da jedni drugima broje krvna zrnca, opet su postale važne zastave, ovoga puta one sa orlovima.

Mediji su preplavljeni snimcima maturanata koji u školskim dvorištima uzvikuju huškačke parole protiv „Šiptara“ koje u životu nisu ni videli, uz muzičku podlogu koja s šovinizmom ide ruku pod ruku od kraja osamdesetih. Bilo je i onih romantizovanih priloga o tome kako su maturanti te i te škole obukli identične majice s parolom „Kosovo je Srbija“ ili “Dogodine u Prizrenu“, radi fotografisanja za maturske panoe.

Pa naravno da su ih obukli. Baš da vidim tog jednog ili dvoje koje politika na taj način ne zanima, kada ih ostalih 28 drugara iz odeljenja, u recimo mašinskoj školi, „lepo zamoli“ da to urade. Naravno da ne nije opcija. Mladi su u tim godinama nemilosrdni i ne trpe različitosti, bez obzira dali je u pitanju duga kosa ili apolitičnost.

A kako da im objasniš da je to neprihvatljivo, kada je društvo oko njih isto takvo. Vlast svakodnevno sa malih ekrana i stranica tabloida sipa mržnju prema svima koji su drugačiji. Građane je podelila na podobne i nepodobne, oformila je ili makar prećutno podržava razne ekstremističke organizacije, bez obzira na to da li se kriju iza etikete navijačkih grupa ili ljubavi prema životinjama.

Parole „Nož, žica, Srebrenica“ ili “Ubij, zakolji, da Šiptar ne postoji“ vratile su se ponovo u javni govor, pre svega zahvaljujući onima koji bi trebalo da ih spreče. Jer, ako za šovinistički ispad ispred pekare u Borči ministar policije kaže da je protekao bez incidenta, šta onda da očekujemo od tih mladih? Ratovi i ludilo devedesetih za njih su priče matoraca, a mantre o ugroženosti Srbije i ratno huškanje – svakodnevica. Šta smo mislili, šta će se desiti kada jedan Miša Vacić krene u obilazak osnovnih škola? Da će početi da recikliraju?

Kada sledeći put pomislimo kako su mladi loši i nazadni, podsetimo se i koliko dugo se već, kao društvo, vozimo po ovim krugovima mržnje kao na nekom ukletom rolerkosteru. Iz kruga u krug umesto u razum, ulažemo u razdor. Bukvalno pucamo po svim šavovima. A oni i ne znaju za drugu vožnju. I tako će biti sve dok budemo odmahivali rukom na javne demonstracije zla, uz obavezno „ćuti, može i gore“. Pa, skoro da ne može. Došli smo do dna i vreme je za odluku – da nas ništavilo konačno proguta ili da se odgurnemo svom snagom ka gore. Ka vazduhu, svetlosti i slobodi.

(Autonomija, foto: pixabay, karikatura: STUPS)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Aktivisti
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga