DALIBOR STUPAR: Kosovom ćeš me, Vojvodinom ću te

O fingiranom dijalogu o Vojvodini, pompeznoj proslavi izgubljenog rata i srećnom JUL-u

28. mar 2019

Saga zvana sednica Narodne skupštine o Vojvodini dobila je očekivani epilog, kako su preneli mediji, „za“ Predlog Zakona o finansiranju Vojvodine glasalo je osam, protiv 121, dok je Rezolucija dobila svega četiri glasa „za“, a protiv je bilo 129. Za neupućene, Narodnu skupštinu Republike Srbije čini 250 poslanika. Nakon glasanja, predsednik Lige socijaldemokrata Vojvodine Nenad Čanak, predlagač zakona i Rezolucije o Vojvodini, rekao je da nije razočaran i ocenio da je vladajuća većina dobila neke političke poene.

– Ali je dobila i Vojvodina o kojoj se, posle puno godina, nešto moglo čuti – rekao je Čanak novinarima u skupštini. Sa druge strane, poslanik Srpske napredne stranke (exDSS) Dragan Šormaz ocenio je da zakon nije usvojen jer nije ni trebalo da bude usvojen. Kako je preneo Radio 021, Šormaz je rekao da Srbiji u ovom trenutku nije potreban srednji nivo vlasti odnosno autonomna pokrajina, uz opasku da su stečena prava stečena prava, tako da stečeni nivo autonomije u Vojvodini treba da se čuva. Ipak, „ako neko želi da vrati Poresku upravu, pa da se vrati carinska uprava, ne daj bože vojska, onda dolazimo do toga da imamo državu u državi“, reče Šormaz i ne trepnu.

S umišljajem je upotrebio glavno oružje kojim centralisti sprovode višedecenijsku manipulaciju – upozoravaju na ono što zapravo niko ne govori, radi niti traži, najavljuju odbranu od separatizma koji ne postoji. Dakle, Vojvodina nikada, ni po famoznom, nacionalistima omraženom Ustavu iz 1974. godine nije imala ni vojsku ni carinu, ali je optužba o pokušaju vraćanja tih nadležnosti dobila mesto na javnoj sceni i bila preneta od strane medija, praveći tako dodatnu konfuziju. Očigledan je princip kad je u pitanju Vojvodina – uvek se nađu neki mračnjaci da nam tumače šta mi to zapravo mislimo, hoćemo ili želimo, a što oni neće dozvoliti. Podsećamo da je Šormazov bivši stranački kolega završio na sudu, priznajući da je lagao „u žaru političke borbe“.

Interesantno je da takvi nikada neće javno i otvoreno da kažu mi smo centralisti, ne damo autonomiju (pare) nikome, želimo da o svemu odlučuje Beograd i po sopstvenom nahođenju udeljuje kome i koliko želi. Ne, oni se uvek kriju iza nekih eufemizama i lažnih optužbi, koje sami izmišljaju da bi se protiv njih borili. I onda, umesto dijaloga o Kosovu, za kojim ovo društvo vapije kako bi se konačno iz prve ruke čulo par reči o famoznom razgraničenju, dobili smo fingirani dijalog o Vojvodini koji nikog ne interesuje i od kojeg ništa ne zavisi.

Unapred izgubljeno skupštinsko zasedanje o Vojvodini potpuno je u skladu sa pompeznom proslavom dvadesetogodišnjice unapred izgubljenog rata (foto: Beta)

Ipak, unapred izgubljeno skupštinsko zasedanje potpuno je u skladu sa pompeznom proslavom dvadesetogodišnjice unapred izgubljenog rata. Proslava je, da budem blag, bila loša, praktično je svedena na drugo poluvreme 1999. sa gotovo istim akterima na sceni. Jebote, pa kome je palo na pamet da gasi svetla u Nišu i po mraku pali sirene koje su građanima vratile tadašnje traume, a nekome možda probudile potisnuti PTSP? Ko je smislio tako genijalnu ideju? Dobro da još nisu zapucali iz protivavionskog naoružanja.

A u zvaničnom delu smo čuli svašta i ništa. Zapravo, izgovarani su nastavci rečenica iz ’99, o agresiji i zločinima, međunarodnom pravu. Kao i tada, izostale su reči samokritike i ocene o odgovornosti za stravičan događaj. Da ne pominjemo izvinjenje građanima. Izvinjenje što je zločinačka politika dovela do ništa manje zločinačkog bombardovanja zemlje, do potpuno nepotrebnih žrtava i uništavanja od kojeg se još oporavljamo. Nismo čuli o hladnjačama, pa čak ni pravu i konačnu brojku naših žrtava. Dvadeset godina ne možemo da ih popišemo i na taj način iskažemo dužno poštovanje našim stradalim sugrađanima.

I tu je, očigledno, u tom širem planu, svoje mesto našla i sednica o Vojvodini. Kako se odnosimo maćehinski prema žrtvama, kao prema brojkama koje treba nekoga da impresioniraju i osiguraju nam status žrtve, tako i Vojvodina, kao jedina zaokružena regija u ovoj zemlji, treba da nam da prividni legitimitet pred EU kojoj deklarativno stremimo. Da zakloni sramotni centralizam, koji uništava sve pore ove države. A ni u jednom ni u drugom slučaju zapravo ne želimo da se maknemo ni milimetar sa trenutne pozicije, jer svako preispitivanje može da ugrozi postojeći mit. Kako mit o zločinačkom bombardovanju kao nepravednom činu prema nevinoj zemlji koja ni mrava nije zgazila, tako i mit o Vojvodini kao koloniji, koja je osvojena pre sto godina i neupitno naša da je arčimo.

Nije suludo očekivati da se uskoro vladin avion uputi ka Moskvi da vrati Miru (foto: Beta)

I nisu ovo dva jedina mita zbog kojih smo propustili da stvorimo normalnu državu i jako društvo. Mitomanija nas je koštala svega, života brojnih generacija. Još plaćamo taj ceh, bez izgleda da će skoro stići poslednja rata.

P. S. Kao šlag na tortu, nakon patetične „proslave“ dvadesetogodišnjice NATO bombardovanja, stiže vest da je poništena presuda protiv nekadašnje čelnice Jugoslovenske levice i supruge Slobodana Miloševića, moskovske azilantkinje Mirjane Marković. S obzirom na to da jedan JUL-ov dječarac godinama imitira ministra, a od skoro i vojnika, dok je drugi nezamenljiv ružičasti točak zlikovačkog mehanizma, nije suludo očekivati da se uskoro vladin avion uputi ka Moskvi da vrati Miru. Pa da bude ono „Srećan JUL, ko slavi“.

(Autonomija; foto: Beta)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Potop
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga