DALIBOR STUPAR: Kako smo sahranili sekularnu državu

Kult smrti i ostale blagodeti fundamentalizma

Priredio: Dalibor Stupar
22. nov 2020

„Republika Srbija je svetovna država. Crkve i verske zajednice su odvojene od države. Nijedna religija ne može se uspostaviti kao državna ili obavezna“. Znam da znate član 11. Ustava Republike Srbije, ali nije zgoreg s vremena na vreme ga pomenuti. Sekularnost nikada nije bila nešto naročito živahna u državi Srbiji, ali je tokom pandemije korona virusa mesecima ubrzano umirala, da bi joj ovog vikenda bio ukucan i poslednji ekser u kovčeg.

Od proleća su se sveštenici utrkivali da nam objasne kako je korona božja kazna „za moderne evropske zakone“, da nije ništa i da je “leče tamjan i molitve“, isticali da se za 2.000 godina hrišćanstva nikada niko nije zarazio na pričešću „pa ni svešenici koji su pričešćivali gubavce, tuberkulozne i druge obolele od tada neizlečivih zaraznih bolesti“. Jeste da niko od njih nije imao dokaz za te tvrdnje, ali mediji su ih prenosili bez ikakvih ograničenja. Vrcave naslovne strane sa dosetkama crkvenih velikodostojnika dodatno su pojačavale antimaskerske i antivakcinaške krugove, slabeći istovremeno ionako krhko poverenje u državne organe.
Ofanziva je koincidirala sa prvim javnim kritikama na račun „verskih“ potreba da se pri obredima masovno ljube ikone i krstovi, kao i da se mnoštvo vernika pričešćuje istom kašičicom. Država je pokazala slabost i nije želela da direktno, jasno i nedvosmisleno sveštenicima zabrani da se okupljaju i vrše verske obrede. Tačnije, nije smela. A čak je i Vatikan u jednom momentu bio potpuno zatvoren za vernike, ali za SPC tako nešto nije dolazilo u obzir.

Pošto lekari nemaju mogućnost da zaražene anketiraju i naprave statistiku koja bi dokazala da su prisustvovali kakvom okupljanju u crkvi, sve je ostalo na rekla-kazala. Sveštenici se u javnosti pojavljuju upadljivo bez maski, prkoseći tako i dokazujući još jednom ko se u državi zapravo pita. Burno reaguju na opaske o „lizanju kašike“. A vlast i tokom pandemije višestruko veće iznose iz budžeta daje crkvi umesto kovid-bolnicama.
Onda se stvari otimaju kontroli. Malo-malo, sve je više zaraženih sveštenika, a onda je umro Amfilohije. Tu dolazi do masovnog kršenja mera jer je napravljen svojevrsni pravoslavni Vudstok na kojem su, pored pričešća jednom kašičicom, hiljade vernika ljubile pokojnika, odajući mu tako počast. Neki su to sve beležili selfijima, valjda svoje počasti radi. Posledice u vidu oboleli i umrli traju i danas.

I tu je spor između verskih fundamentalista sa jedne i umerenih vernika i ateista sa druge strane eksplodirao. Jedni su se zgražavali nad činjenicom da ljudi čak i malu decu dovode da poljube leš, dok su drugi urlali kako je to njihovo versko pravo. Kakvo je to versko pravo kojim se ugrožava zdravlje drugih? Kult smrti je došao do svog punog izražaja, a država se pred njim povukla. Za visoke crkvene velikodostojnike nije važila ni mera o sahranjivanju u limenim sanducima, za razliku od „običnih“ ljudi. Još su im u tim besmislenim činovima pomagali pripadnici Vojske Srbije.

I posle više meseci tvrdoglavosti i nepoštovanja mera, posle desetina i desetina mrtvih, sve agresivniji vernici i dalje tvrdoglavo i bezobrazno pričaju o verskim pravima. Nijedno pravo nije iznad života! U Srbiji je bukvalno stvorena amosfera u kojoj je za vernike sama činjenica da neko nije vernik uvreda! I nove mere će početi da važe od utorka, čim ujdurma sa patrijarhovom sahranom prođe. Novi šamar državi.

A sve je vrtoglavo krenulo nakon uvođenja veronauke u škole. Taj potez nije ni za mrvu pacifikovao nacionaliste i novovernike. Štaviše, dodatno ih je ojačao omogućivši im institucionalno zaleđe. Domogli su se dece preko koje nesmetano šire versku propagandu. Od unošenja badnjaka u Predsedništvo, preko vladike Porfirija na čelu Republičke Radio-difuzne agencije, sveštenika u vojsci, pa sve do milionskih iznosa iz budžeta za crkve, SPC je korak po korak gazila državu. Nikada nijedan sveštenik nije kažnjen za uništavanje vredne kulturne baštine pod parolom „rekonstrukcije“. Izbegavali su, često baš uz pomoć državnih službenika, suđenja za krivična dela.

U taj ambijent uklapaju se naravno i mediji koji su se ovih dana posebno obrukali. Osim što su danima bez ikakvih filtera prenosili uživo verski obred, pokušavajući pri tom nemušto da imitiraju crkvenu terminologiju i tako je normalizuju u svakodnevnom govoru. Gledali smo tako uživo minut ćutanja za patrijarha, čuli za protojereja staforda, za upisivanje vernika u knjigu žalbi, patrijarha su nazivali njegovom svetlosti, najavljivana je upokojena liturgija… Nedopustivo je nametanje crkvenog govora i termina u svakodnevici. Ne interesuje nas je li se neko upokojio i da li je blaženopočivši, da li je liturgija zaupokojena. I koga uopšte briga šta kaže patrijarhova snaja, aman ljudi!?

A isto je i sa najavom da će Aleksandar Vučić besediti na sahrani patrijarha. Da li ćemo uskoro čitati o tome kako je hodio po Srbiji i otvarao fabrike i auto-puteve, dok su mu sasluživali ministri saobraćaja i finansija? Ili da je rukopoložio novog ambasadora? Crkva je očigledno jača od zakona i države, ali to ne treba nikoga da pokoleba. Svako u društvu ima svoje mesto. Taj balans čini pravedno društvo. U suprotnom se smeši pravoslavna džamahirija, sa svim blagodetima koje fundamentalizam sa sobom nosi.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Pomor
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga