DALIBOR STUPAR: Budžetsko sinodovanje

Nejasno da li Vučić instrumentalizuje crkvu ili crkva Vučića

16. maja 2019

Predsednik Srbije Aleksdandar Vučić (uz nezaobilaznog Mileta), sastao se s patrijarhom Irinejem i vrhom SPC, nakon čega je poručio da je njegov sagvornik razumeo “da neko mora da donosi teške i ovozemaljske odluke”. Do sastanka je došlo u okviru redovnog zasedanja Sabora SPC, a mediji su objavili da nije sve bilo baš idilično. Palo je „disciplinovanje“ vladika, piše Danas. Nije istina, demantovao je brže-bolje Vučićev gensek.

Javnost je ovoga puta, čini se jače nego ranije, zapljusnuo talas negodovanja zbog patrijarhovog pomirljivog tona nakon sastanka, te podrške Vučiću koja je protumačena kao saglasnost sa “izdajom” Kosova. Mogli smo tako da pročitamo obećanja vernika kako više neće u crkvu, kako joj ni dinara neće dati dok je “izdajnik” na njenom čelu i tako dalje i tako slično. Odjednom patrijarh više nije nedodirljivi autoritet, nego izdajnik koga se stide, zbog kojeg neće u crkvu, kojem već traže naslednika…

Zanimljivo je to kako se časkom promeni perspektiva. Kad mi, bezbožnici, kritikujemo crkvene oce za veoma konkretne stvari poput pedofilije, huškanja na ratne zločine ili njihovo pravdanje, onda nam se spočitava da vređamo osećanja vernika. Nije mi jasno kakav to čovek, vernik, hrišćanin, može da bude pa da mu do sada nisu zasmetali pedofilski skandali Pahomija, Kačavende, Ilariona? Kako je moguće da se neko ne zgrozi kada sveštenik lopatom usmrti štićenika kojeg je odvikavao od droge? Kako ga nije pogađalo kada je “hodajući svetac” tokom devedesetih bio rado viđen gost sada već osuđenih ratnih zločinaca. Ili njegove ženomrzačke izjave?

Ali se potresao zbog „izdaje“ Kosova, koje de facto i nije deo Srbije, nego je već dvadeset godina čardak ni na nebu ni na zemlji, manje od nezavisne države a više od protektorata. Između ostalog, i zaslugom crkvve. Graknuše na patrijarha što prećutkuje izdaju, a ne smeta im što, uprkos tituli Arhiepiskop pećki, mitropolit beogradsko-karlovački i patrijarh srpski, ne stoluje na Kosovu. Što nije na licu mesta kako bi pružao utehu svojim poklonicima, hrabreći ih tako da ne odustaju od rodne grude, istovremeno se tamo boreći za imovinu crkve.

Drugo je pitanje zbog čega Vučić tako često, mada ni njegovi prethodnici nisu značajno drugačije postupali, pohodi patrijarha, traži savet i za njega plaća našim novcem? Ili mu možda izdaje naređenja? Čime se to ta organizacija kvalifikovala da u društvu u kom dijaloga nema voljom vlasti, bude jedina počastvovana posetom državnog velikodostojnika? Crkva je samo jedan od segmenata društva, nikako najvažniji. Ima pravo i obavezu da se izjasni o važnim stvarima, ali njena reč ne može da ima veću težinu od reči univerzitetskih profesora, stručnjaka iz bilo koje oblasti ili institucija nadležnih za određena pitanja.

Ni to da ona, prema istraživanjima, uživa najveće poverenje građana ne može biti izgovor, kao ni paušalne ocene o tome da je više od 90 odsto građana Srbije pravoslavne veroispovesti. Netačno. Još uvek aktuelni popis iz 2011. godine pokazao je da je u Srbiji 84,6 odsto onih koji se izjašnjavaju kao pravoslavni vernici, pet odsto katolika, tri procenta građana je islamske veroispovesti, dok ostali hrišćani čine 1,1 odsto naših građana. Čak 4,24 odsto građana se izjasnilo kao nereligiozno.

Iako je u javnosti naglašavano da je upitna metodologija kojom se došlo do podataka o veroispovesti, jer je povezivana sa nacionalnom pripadnošću, rezultati su pokazali da se između dva popisa broj vernika takozvanih tradicionalnih crkava smanjio gotovo za 400.000. Istovremeno, broj građana koji su se izjasnili kao ateisti, agnostici i slično, povećan je za preko 67.000, a najviše nereligioznih osoba popisano je u Novom Sadu – 9,45 odsto!

Ne može se nepostojanje dijaloga u društvu menjati dijalogom sa SPC

Dakle, najmanje 15 odsto građana Srbije nije pod patronatom SPC, odnosno ona ih ni na koji način ne predstavlja. A s obzirom na to da broj vernika opada, taj odnos će biti još lošiji po SPC. To je jedan od razloga zbog kojeg Vučić ne može da nepostojanje dijaloga u društvu menja dijalogom sa SPC.

Ono što je nesporno je da je opet palo drešenje budžetske kese. Kako je objavio Insajder nakon sastanka, Vlada Srbije odlučila je da donira 30 miliona dinara (oko 254.000 evra) za izgradnju jednog manastira, Srpskog centra i muzeja u okviru SPC u Švedskoj i Mađarskoj. Toliko, valjda, košta poseta Patrijaršiji. Dva meseca ranije SPC je dobila 10 miliona evra za izgradnju Hrama Svetog Save. To je, izgleda, cena Putinovog istorijskog “Spasibo za družbu”. I dok god bude tako, dok god iz budžeta milionski iznosi budu odlazili na račune SPC, iz budžetskih rezervi ili sredstava namenjenih nevladinom sektoru, svi imamo obavezu da kritikujemo njeno ponašanje.

Posle svega, ostaje nejasno da li Vučić instrumentalizuje crkvu ili crkva Vučića. Ne valja to što svoje interese i jedna i druga strana ostvaruju iz kase građana koji bi, kada bi ih neko pitao, sigurno prepoznali bar 25 prioriteta za finansiranje pre crkvenih potreba.

P. S. Knjiga Postanja ove zemlje, u 11. Zapovesti kaže: Republika Srbija je svetovna država. Crkve i verske zajednice su odvojene od države. Nijedna religija ne može se uspostaviti kao državna ili obavezna.

(Automnomija)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Erotika
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga