DALIBOR STUPAR: Alternativa može biti samo levica

Pristojan čovek nema šta da traži u društvu sa onima koji veličaju Ratka Mladića

Priredio: Dalibor Stupar
18. jul 2020

Prošlonedeljni protesti bili su po mnogo čemu drugačiji od svih dosadašnjih, a kada je u pitanju brutalnost policije verovatno su bili najnasiliniji u proteklih 20 godina. Bili su drugačiji i po tome što je u medijskim izveštajima, kao nikada do sada, bila primetna podela demonstranata na različite grupe – na one koji mirno protestuju i na one koji napadaju policiju.

Gro onih koji su napadali policajce zapravo su bili produžena ruka režima s očiglednim ciljem da tako omoguće (zlo)upotrebu policije. Jasno je to bilo odmah sutradan kad je, nakon brutalnog obračuna sa demonstrantima upotrebom oklopnih vozila, konjice i brojnih drugih policijskih jedinica, te ispaljivanjem ogromne količine suzavca, protest organizovan bez sukoba i sa malim brojem policajaca na ulicama.

Pored podele na mirne i nasilne demonstrante, druga uočljiva podela bila je na levičare i desničare, s tim što je druga grupacija bila sačinjena od brojnih podrgupa – pravoslavnih zilota predvođenim raščinjenim popom, ekstremnih desničara opšte prakse, klerofašita iz rahmetli Obraza i inih exdverjana. I ta podela i jasno ukazivanje na to da su nasilni bili upravo pripadnici desnice zasmetala je brojnim „komentatorima“. Pročitao sam nemali broj reakcija u kojima se kritikuje izveštavanje medija i isticanje ideološke razlike među građanima koji su protestovali. Veliki broj njih našao se uvređen zbog ukazivanja na to, uprkos činjenici da su desničari predvođeni bivšim poslanikom Dveri bespotrebno upali u parlament, gađali policajce i time izazvali reakciju istih.

To je, zapravo, ono što bi trebalo raditi uvek. Jer, ako se sećate, desničari/radikali su palili ambasade i džamiju u Beogradu 2008. godine, oni su uništili centar grada i opljačkali prodavnice tokom takzovanog molebana „Kosovo za patike“. Desničari su uništili i centar Novog Sada 2003. godine, pod izgovorom da slave pobedu vaterpolo reprezentacije, a zapravo kao odmazdu zbog hapšenja, tada haškog optuženika, a danas osuđenog ratnog zločinca Veselina Šljivančanina. Kad god je bilo nekog bezumnog i nepotrebnog rušenja, kada god su prekidane tribine ili projekcije “nepodobnih” filmova, oni su bili tu.

Na ovim protestima oni su krstarili među demonstrantima, otimali levičarske parole i terali sa protesta one koji ih nose. Levičari NISU otimali demonstranitima ikone, zastave niti ih terali s protesta. Levičari su u Novom Sadu tražili ostavke čelnika MUP-a, gradonačelnika Novog Sada Miloša Vučevića i predsednik Srbije Aleksandra Vučića. Takođe, zahtevali su i ostavke Kriznog štaba, zatim da se novac preusmeri zdravstvenim radnicima i da se na posao vrate građani otpušteni tokom pandemije. Desničari u Beogradu su skandirali u znak podrške Kosovu, Ratku Mladiću, litijašili protiv 5G mreže, vakcinacije i govorili da korona ne postoji.

Levičari su se organizovali tokom vanrednog stanja i prikupljali hranu i druge potrepštine za siromašne i unesrećene tokom vanrednog stanja. One koje je država izneverila. Desničari to rade retko, a i onda samo uz nacionalnu notu – „za Srbe“, „za srBsku decu“ i slično. „Bore“ se i protiv naseljavanja miliona migranata koje samo oni vide, NVO i svih drugih koje smatraju „izdajnicima“. Levičari brane siromašne od izvršiteljaske i sudske mafije, a desničari asistiraju policiji. Levičarima je svetinja ljudski život, desničarima zgrade i mitovi. Levičari javno istupaju, imenom i prezimenom, desničari se skrivaju u čoporu.

I hapšeni su mahom levičari, među njima brojni članovi Združene akcije „Krov nad glavom“ koja se, očigledno, zamerila policiji jer se njeni aktivisti uvek nalaze na suprotnoj strani dok pokušavaju da spreče nelegalna iseljenja. Mladić od 18 godina osuđen je na 60 dana zatvora, dok je Srđan Nogo „uhapšen“ tek par dana kasnije, nakon što je prokazan od strane demonstranata kao saradnik režima. Zapravo, samo je pozvan na saslušanje, pa odmah pušten na slobodu. Levičari, a ne desničari su ovih dana pred zatvorom tražili puštanje svih političkih pritvorenika.

Ljudi, lako je. Dovoljno je da čovek bude normalan i pristojan pa da shvati da nema šta da traži u društvu sa onima koji veličaju Ratka Mladića i njegove zločine, onima koji napadaju novinare ili se protive vakcinaciji. Ni onima koji to sve pravdaju. U suprotnom, lako se nađete na strani onih koji brane autokrate i tirane. Tlačitelje, a ne potlačene. Nasilnike, a ne žrtve. I ne samo u kontekstu protesta, nego uopšte u životu. Jer, nije potreban naročit napor da se ustanovi da su oni kojima je desnica i čvrsta ruka bliža srcu, isti oni koji imaju razumevanja za porodično nasilje, uz najrazličitije izgovore tipa „ona ga je provocirala“, „pravila ga je ljubomornim“…

Dakle da, svima nam je neprijatelj režim Aleksandra Vučića, ali ne moramo na silu svi u istu kolonu. Mora se praviti distinkcija između onih koji Vučića mrze samo zato što nisu na njegovom mestu i što policija ne bije u njihovo ime i onih koji stvarno žele da stvore pravednije društvo. Dve kolone, tri kolone, čak i fizički razdvojene ako je potrebno. Samo tako će građani jasno videti ko zastupa njihove interese, ko im želi dobro i priključiće se borbi s jasnim ciljem. Naprednjačka kula će pasti pre ili kasnije, važno je da se taj pad dočeka sa već formiranom alternativom ovom propalom, nehumanom i mitomanskom sistemu koji nas decenijama guši. Ta alternativa može biti samo levica.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Igrarije
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga