ČEDOMIR PETROVIĆ: Ja, Vojvođanin

Vi, koji ste sada na vlasti i živite od strahova i ratova, nemira, podlosti i mržnje prema svemu što nije srpsko, ne dirajte u Vojvodinu

16. sep 2021

Dobar dan. Dobar dan. Izvolite. Šta ste hteli? Popis. Stvari? Ne. Stoke? Ne… Ovde pri dnu, napišite koje ste nacionalnosti? A otkud ja to znam?

Napišite šta god hoćete. Možete biti Indijanac, Eskim, Tasmanijski đavo… Vojvođanin.

Bože, kako se nisam setio. Pa, ja sam oduvek voleo Vojvodinu. Vojvodina je u Srbiji… Je l te?

Ništa ja ne znam.

Gledao sam popisivača. Gurao mi je olovku i papir u lice…

Zažmurio sam i prvo što sam video bila je ravnica u raznim bojama.

Žuta od pšenice i zelena od kukuruza i vinograda. Zlatna od suncokreta.

Sve to poleglo od bogatog roda i miriše na posteljinu, kad je majka opere i okači na konopac da se suši. Pa, kao da talasa. Kao more, što je tu nekad bilo.

Volim Vojvodinu. Volim Frišku Goru, kako je moja supruga i ja zovemo.

Prvo mi dođe Irig, pa svratim na groblje, do Mihiza, popijem i za njega i za mene.

Odem do Branka na Stražilovo. Posedim malo na klupi. Gledam Dunav i Novi Sad u daljini. Na lepom je mestu i bio bi prava prestonica.

Obiđem sve manastire.

Obiđem čika Jovu Zmaja. Pa se zdravo isplačem rad Đulića uveoka

Kažu Vojvodina je poznata po žitu, nafti, šećeru, vodama…

Zaboravljaju da je najbogatija u ljudima.

Pored Srba, kojih u Vojvodini ima najviše, ima Mađara, Slovaka, Hrvata, Roma, Rumuna, Crnogoraca, Bunjevaca, Jugoslovena, Makedonaca, kao i ostale manje etničke skupine u koje spadaju Ukrajinci, Muslimani, Nemci, Albanci, Slovenci, Bugari i drugi… Ukupno ima više od 26 nacija i nacionalnih ili etničkih grupa!

Eeeej, pa to su jedne male Ujedinjene nacije.

Tu nema okruglog stola ni predsedavajućeg.

Tu je veliki astal, od neke svadbe zaostao. Na njemu se vodila ljubav, deca rađala, svinje klale i komšije stavljale kad naprečac umru. Prekriven je čistim stolnjacima sa šarenim cvetovima.

Sede jedan pored drugog i muški i ženski i mlađi i stariji i deca. Svi su jednaki i u jelu i u piću i u životu.

A, kad dođe 21 januar, kad su mađarski fašisti 42-ge bacali u zaleđen Dunav, Srbe, Rome i Jevreje, onda se svi nekako još više šćućure jedan pored drugog, kao da hoće da se zgreju između sebe, jer tog dana srca su im hladna i duše. I otope se ti ledovi posle druge, treće čaše.

Domaćice se utrkuju čija je bašta lepša? Razmenjuju pelcere i recepte.

A, na astalu, razni specijaliteti. Mađarski gulaš, srpska gibanica, rumunske mititei (ćufte), slovačka supa od belog luka, pa posle moraš otvarati sve pendžere da se soba dobro izluftira.

Od svačeg se uzme po ono najbolje.

Ta kako da ne voleš Vojvodinu?

Na početku, tu su rakije od svakojakog voća, a uz jelo vino. Ne znaš čije je bolje i od koje sorte, a moraš probati od svakog, jer može komšija da se naljuti.

Pa, kolači i torte.

Mogu jedni od drugih da nauče jezike, običaje.

Odlaze u kuće jedni drugima, na verske praznike, na svadbe, rođenja, krštenja, slave, da izjave saučešće.

Čestitaju jedni drugima pashu, katolički i pravoslavni božić…

Pomažu kad se komšija razboli, pa udruže snage i okopaju sve što treba.

Pozajmljuju… Komšija Bugarski… Možete li nam pozajmiti vaš mlinac segedinac, naš se nešto pokvario.

Ta kako da ne voleš Vojvodinu?

Zavole se Janoš i Bisenija i Laza i Ilonka i nema te sile, ni vere, ni jezika, ni narodnosti, ni partije, koja će ih razdvojiti.

Pa, dođu deca. Pa, oma nauče dva jezika – Lajoš, gyere ide… Ružice, vuci se kući.

Pa, imena prošarana, pa se peva uz tamburice i begeš, o devojkama i konjima, a Mika govorio kroz duvanski dim, što je polegao kao magla po Tamišu.

„Rodio te otac. Ubio te sin. Brat bratu o vratu i po vratu.

A krstovi najveće drveće. A grobovi najveće planine.

Jao ravnico! Jao krtico! Jao bezglava tico!

Jao sve moje nesito i ponosito i napito!

Moja žetvo i žito. Moja kletvo i tugo.

I jao Vojvodino – gladna godino, i Vojvodino – dugo!“

Pa, tamo gde je stao Mika, nastavio Đole…

Zbog Đoleta, najviše, biću Vojvođanin.

Umro stari alas i poželeo da ga spuste u Tamiš. Celog života sladio se ribom, pa je sad red da i one njega pojedu.

Kako onda da ne voleš Vojvodinu?

Volim ja i Šumadiju i trube i harmonike. Sve je to Srbija.

Ali, udaljili smo se nekako. Vlast je skrajnula Vojvodinu, malo u stranu, a ona iskoristila to vreme i ode daleko napred. Sad je kasno za brigu. Ode Vojvodina. Ostala je Srbija i ne može je pratiti.

Šta će biti, reći će narod.

I kroz istoriju bilo je razlika.

Pod Austrijom, imali su Srbi mogućnosti i za kulturu, obrazovanje, nauku. Prihvatanje manira koji su vladali u Evropi. U ophođenju, konverzaciji, uvid u modu.

Dok su u delovima gde je vladala Turska, Srbi bili lišeni svega.

Prođu Turci, nabiju te na kolac, okrenu se i odu.

I sve je to ostalo, negde u vremenu i prenosilo se kroz vospitanije i učenje, sve do danas.

Vojvođani se razlikuju po veroispovesti. Ima pravoslavaca, katolika, grkokatolika, protestanata, muslimana…

Ubaciš u veliki lonac sve nacionalnosti i sve vere i dobro promešaš i to ispadne najzdravije i najlepše jelo na svetu, a zove se Vojvodina.

I kako onda ne voleti Vojvodinu?

Gde treba da napišem nacionalnost.

Ovde, dole.

Evo, pišem… Vojvođanin!

Namerno govorim glasno, da me svi čuju.

Komšija koji je ležao na vratima i prisluškivao, pade ko sveća.

Komšinica ciknu Ijuuuuu! I ostali ciknuše Ijuuuuu! Maca reče mjauuuuu.

Neko iz gomile dobaci.

– Pa, kažem vam ja da on nije Srbin. Sve će da bude, samo Srbin neće.

– Pa i te lale, koji su mi to Srbi? De su bili, kad je gusto bilo.

– I ko su bre ti Vojvođani? ‘Oće se ocepljuju. ‘Oće đoku mog.

– I šta traže u našoj zemlji, ti koji nisu Srbi? Prava? Koja bre prava mi imamo kod njih? Marš u pizdu materinu.

– Sve to treba najuriti, tamo odakle su došli. Trebaće nam mesta za ovaj naš srpski svet.

– More, lepo je njih Šešelj hteo sve da…

– Nije kasno. Mož i ovaj Vučić da dovrši poso. Ovaj mu nekad bio gazda…

– I onaj Vulin. Čist genije. Sve uza zid, pa kokaj.

– Tako jeeeeee.

Da li ćemo se opet seliti… I gde?

Ko će nam doći i odakle? Gde ćemo ih primiti i čime nahraniti, kad ni za sebe više nemamo.

Gde ćemo mi otići i kad će sve to prestati… I kad ćemo naći našu kuću?

Smrt ne postoji. Postoje samo seobe.

Ta kako onda da ne volem i da ne budem Vojvođanin?

Vi, koji ste sada na vlasti i živite od strahova i ratova, nemira, podlosti i mržnje prema svemu što nije srpsko, ne dirajte u Vojvodinu.

Jer tu ako krene po zlu, teško da će se ikada zaustaviti.

Autor je dramski umetnik.

(Danas, foto: Youtube/screenshot)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Krečenje
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga