ČABA PRESSBURGER: Prihvatanje uloge statiste

Opozicija mora da prihvati da ovi izbori neće biti njihova velika povorka

03. dec 2019

Sledi jedan beskrajno ciničan komentar u formi kratkog političkog rezimea (pitanja i odgovora) koji se tiče najavljenog bojkota predstojećih izbora u Srbiji. Znači, bez detaljnog argumentovanja, čisto jedna skica koja se ne bavi dilemama i principima rasutim na putu do cilja, već polazi od (prema mom mišljenju) najvažnijeg (nacionalno)političkog, ekonomskog i civilizacijskog interesa države, a to je pristupanje Srbije Evropskoj uniji. Počnimo!

Koji je najveći nerešeni politički problem države, bez čijeg rešenja sigurno neće postati članica Evropske unije? (Koncentrišimo se na pitanje i nemojmo se zamajavati sa svakojakim umorom od proširenja, Makronovim planom i vizijama o mogućem raspadu EU.)

Pitanje Kosova.

Šta EU očekuje od Beograda i Prištine? (Šta zvanično očekuje, manimo se nagađanja i slutnji da li zahtevaju priznanje, podelu ili nešto sasvim treće prilikom međunarodnih sastanak raznoraznih evropskih/zapadnih činovnika.)

Jedan obostrano obavezujući sporazum.

Da li ima i trunke realnosti u očekivanju da će nastati sporazum kojim bi cela teritorija Kosova ostala u nadležnosti Srbije?

Nema.

Da li postoje implikacije da bi sadašnja vlast bila spremna da potpiše jedan obavezujući sporazum kojim bi se odrekla teritorije Kosova, ili makar jednog dela teritorije?

Postoje.

Ako postoje, koji su to znaci?

Ministar spoljnih poslova i predsednik su u nekoliko navrata spomenuli reč „razgraničenje”. Predsednik je više puta izjavio: potrebno je naći kompromisno rešenje kojim se neće desiti da jedna strana dobije sve a druga sve izgubi. Iz ovoga možemo zaključiti da je strana koju on zastupa spremna barem nešto izgubiti.

Da li postoje implikacije da se sadašnja vlast sprema potpisati jedan obavezujući sporazum kojim bi se odrekla teritorije Kosova, ili makar jednog dela teritorije?

Postoje.

Ako postoje, koji su to znaci?

U poslednje vreme vlast je pokrenula čitav niz aktivnosti za odvlačenje pažnje, obeshrabrujućih i relativizirajućih komunikacijskih šema: sve je više napada na „unutrašnjeg neprijatelja” pre svega na novinare kritičkog stava, zatim podvlačenje ideje o mini-Šengenu i tretiranje afere „ruski špijun”; ali najvažniji znak je taj, da je pristala da započne pregovore sa opozicijom o poboljšanju izbornih uslova, što pokazuje da zazire od bojkota opozicije, od toga da bi u slučaju relativno uspešnog bojkota, to jest relativno niske izlaznosti na izborima, izgubila legitimitet za rešavanje pitanja Kosova.

Da li su realna očekivanja da će opozicija, možda čak i udruženim snagama, na predstojećim izborima uspeti da sruši trenutnu koalicionu vlast Srpske napredne stranke i Socijalističke partije Srbije?

Ne baš.

Zašto?

Zato što se sadašnja vlast, to su već dokazali na prethodnim izborima, ne ustručava od korišćenja svakojakih sredstava tokom izborne kampanje kao i tokom samih izbora, pritom je opoziciji na raspolaganju samo izuzetno redukovana medijska scena. Ukratko, lopta je na terenu vlasti dok slaba i podeljena opozicija pokušava dati gol.

U tom slučaju, koji bi bio pravi izbor opozicije: bojkot ili učešće?

Učešće.

Zašto?

Zato, što je u državi trenutno najvažniji zadatak rešavanje pitanja Kosova. To će biti u stanju da uradi samo novoformirana vlast koja raspolaže jakim legitimitetom, uz relativno veliku izlaznost na izborima. Drugim rečima (koje je teško i izgovorit!): potrebno je da opozicija prihvati ulogu statiste kako bi vlast uradila ono što treba da uradi: da potpiše obavezujući sporazum i trajno reši pitanje Kosova.

Da li učešće na izborima može doneti bilo kakve političke koristi opoziciji?

Može.

Ako da, koje?

Na proleće se sa parlamentarnim izborima istovremeno održavaju i pokrajinski i lokalni izbori. Kada bi se opozicija i druge organizacije uspele u većem broju udružiti, to bi pokrenulo sinergičnu reakciju kojom bi možda uspele pridobiti koji grad ili opštinu. Iako se na svim nivoima sprovode izbori po proporcionalnom sistemu, tokom kampanje opozicionari bi mogli da po opštinama odrede zajedničkog kandidata za gradonačelnika, osobu koja je poznata i priznata na lokalnom nivou, nekog oko čije ličnosti se može izgraditi lokalna kampanja. Na sličan način je opozicija doživela uspeh na nedavnim izborima u Mađarskoj, kao i u Srbiji 1996. godine – u oba slučaja u vrlo sličnim uslovima i odnosima snaga – stoga ne bi trebalo potcenjivati uspeh na lokalnim izborima kao polaznu tačku za neke veće uspehe u budućnosti. Opozicija mora da prihvati da ovo neće biti njihova velika povorka na državnom nivou. Ovo je Vučićeva povorka i povorka njegove svite, koja ima nedovršenih poslova, i zato još treba da ostane.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Zaplena
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga